Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Славонски Брод, Градишка, Винковци, Осијек и Срем – Књига јадовно 1.

Датум објаве: уторак, јануар 30, 2018
Величина слова: A- A+
Др Ђуро Затезало: Јадовно
Др Ђуро Затезало: Јадовно

У овим крајевима су усташе, као и иначе на подручју НДХ, појединачна и групна хапшења Срба и Јевреја отпочели већ у априлу. Првих дана су се држали упутстава да хапсе виђеније и богатије људе, прије свега интелектуалце. То им је доносило вишеструку корист богатили су се пљачком имовине ухапшених, а уједно обезглављивали народ.

На подручју Славонског Брода, руковођени котарским предстојником Антуном Јелчићем, усташе су средином априла похватали неколико виђенијих Срба и након злостављања их отпремили у логор Даницу, а затим, као и друге из овог логора, у Јадовно.[1]

Усташе су хапсили Србе у Врбовцу, Лудбрегу, Кутини, Ђурђевцу, Великој и Малој Чрешњевици; у котару Славонска Пожега: у селима Крушево, Стријежевица, Сеоци, Оматовци, Михајлије, Багдашић, Каменско и другим; у котару Новска; у опћини Чаглић, у селу Кричке; у котару Ораховица: у селима Дузлук, Славонске Баре, Обрадовци и Чачинци; у котару Нашице: у селима Газије, Личко Ново Село, Сушине, Теодоровац, Габриловац и Горња Мотичина.

Према подацима Савеза бораца, усташе су из ових мјеста похапсили 350 Срба и убили их у логору Јадовно.

Затварали су их у полицијски затвор и тукли кундацима, пендрецима, воловским жилама и другим предметима. У изјави од 11. априла 1942. године Ђуро Медић свједочи о хапшењима у Славонском Броду: „Међу првима ухапсили су Марка Протића и Божу Тишму, полицајце, Владу Петровачког и Стевана Жунића, трговце, Тодора Радовановића, подофицира, Бранка Жњирића и Ђуру Јеркана, гостионичаре, Милана Врзића, жељезничара, Милутина Илића, пекара и више десетака других. Немилосрдно су их тукли. Појединце су полагали на патос и са стола на њих скакали. У овом се нарочито истицао Јосип Вебер, бифеџија из Славонског Брода, те Ђуро Чоп, без занимања, из Славонског Брода и Јосип Корајлија, бивши полицијски стражар из Славонског Брода. Од задобивених повреда умрли су још у затвору Ђуро Јеркан, Марко Протић и још један чијега се имена не могу сјетити.“[2]

Котарски предстојник у Славонском Броду Левин Ершак је, на основу наредбе Равнатељства усташког редарства у Загребу од 23. јула 1941. године, упутио 31. јула свим оружничким станицама наређење: „Према наређењу Главног усташког стана ваља одмах отпочети са притвором свих Срба и Јевреја који су и мало познати као комунисти и четници, треба пазити на то, да у обзир дођу финансијско и интелектуално јачи. Отпремити се исте имаде у сабирни логор ‘Госпић’ и то у групи од 20 до 30 људи. Позива се наслов да се одмах стави у споразум са опћинским начелником и усташким функционерима из дотичног мјеста и започне са тим радом.

Услијед тога ваља одмах похватати све такве имало сумњиве Србе и Јевреје и одмах их отпратити у конц. логор у Госпић. Исказ ових отпремљених, са назнаком боравишта, ваља овамо припослати. Рок удовољења 24 сата по пријему овога наређења. Комунисте Хрвате такођер притворити и овамо привести ради држања у притвору. Котарски предстојник Ершак (с. р.)“.[3]

Након ове одредбе, почела су масовна хапшења, тако да је током 2, 3. и 4. августа у Славонском Броду ухваћено око 200 Срба и неколицина Јевреја и Хрвата. Хапшења су вршена углавном ноћу или раним јутром. Усташе су се посебно организовали у сусједним српским селима и насељима: Бродском Ступнику, Славонском Кобашу, Кујнику, Малину, Бебрини, Ориовцу и другима. У самом граду су током та три дана похапсили већину Срба, међу њима: Саву Бенића са сином Владом, Стевана Божића, Драгутина Шимиковића, Милана Релића и друге. Све њих су из Славонског Брода транспортовали за Госпић 2. и 3. августа.

Котарска област у Славонском Броду је 2. августа дописом извјестила Велику жупу Посавје у Броду на Сави да је тога дана из котара отпремљено у концентрациони логор 30 Срба, а да у притвору имају шест Хрвата, који су познати као комунисти.[4] Из извјештаја ове котарске области од 5. августа сазнајемо да је на подручју котара похапшено и „отпремљено у конц. жупски логор Госпић 124 Србина склоних комунизму“.[5]

О хапшењу у опћини Ориовац сазнајемо из неколико изјава. Петар Дивљан износи да су 2. августа рано изјутра дошли усташе и наоружани цивили, мјештани Хрвати, међу којима су били Јосип Крпан, учитељ, Антун Терзић, Стипе Матић, Антон и Стјепан Милашин и други, и да су, идући од куће до куће, исто као и у Бродском Ступнику и Слатнику, похватали више десетака Срба и затворили их у жандармеријску казнионицу, одакле су их у 4 сата послије подне под стражом спровели на станицу, утрпали у вагоне и отпремили у логор Јадовно. Своја сјећања на хапшења у Броду и у овим селима и о злостављању српског становништва забиљежили су Драган Мусулин, Мишко Дуганџија и Раде Шербула, који су приликом хапшења успјели побјећи.[6]

Ђуро Медић детаљно описује како је 3. августа у 2 сата ноћу, с једном групом Срба, транспортован путничким вагоном са жељезничке станице Славонски Брод у Госпић:

„Стигли смо у Госпић и одмах предани у казнионицу, те смјештени у двориште. Казнионица је била пуна Срба размјештених по ћелијама и дворишту а могло их је бити 3.000, а од тога 300 жене и дјеце. У казнионици препознао је Релић једног усташу, који је прије радио код њега у Славонском Броду као бачварски помоћник. Сада је овај Релића примио да ради с њиме у радионици казнионице. Описао му је грозоте које очекују Србе на Велебиту. Рекао му је да у Велебиту постоји неки понор у који усташе бацају убијене, а и живе Србе. Захваљујући њему ми нисмо упућени на Јадовно. Остали смо у казнионици 17 дана, тј. до 20. августа 1941. године. За то вријеме долазила су у казнионицу нови транспорти Срба из свих крајева. Дневно их је пристизало од 700 до 1.000, а исто толико је сваки дан транспортима из казнионице отпремљено у Велебит. Казнионица у Госпићу била је само сабиралиште и пролазна станица за све Србе, који су били одређени за Велебит и Паг.

Већина Срба који су транспортима долазили у казнионицу били су крвави, поломљених руку и ногу, разбијених глава, а многи су били озлијеђени, изнакажени убодима разних предмета по лицу и тијелу. Тако се сјећам да је једног дана стигао у казнионицу транспорт Срба из срезова Зеница и Вишеград, око 80 до 100 људи, који су били испретучени, крвави и са разним озљедама.

Сваки дан су ишла из казнионице за Велебит два до три транспорта Срба а у сваком 200 до 300 људи тако да их је дневно одлазило у Велебит од 700 до 1.000 људи.

Србе одређене за Велебит сваки пут су постројили у дворишту у редове, повезали за руке жицом два по два, а затим све са једним дугим спојним ланцем или жицом и тако су их везане усташе пјешке гонили у Велебит. Нити један од ових Срба није се вратио, а нити када коме јавио. Сјећам се да су овим транспортима одведени у Велебит Пантић Коста, трговац из Босанског Брода, са око 40 Срба сељака из Босанског Брода и околице, Рапајић Јово, трговац из Клокочевика, среза Славонски Брод, са око 60 Срба сељака из околице Славонског Брода. По мом мишљењу отпремљено је из казнионе у Госпићу у Велебит  35.000 до 40.000 Срба.

Стражу у казниони у Госпићу држали су усташе из Лике. Било је и узничних стражара, али ти нису имали никакве власти и морали су се покоравати наређењима усташа. Поступак усташа према Србима био је веома бруталан. Често пута нису нам дозвољавали нити воде иако је воде било доста, а велика је врућина владала. Ако би који натјеран жеђом, ипак одлучио да се на чесми напије воде, тога су усташе на лицу места испребијали кундацима, а сјећам се да су двојицу у пола дана устријелили на самој чесми. Осим тога многе су одводили у посебне ћелије где су их тукли воловским жилама, кундацима и газили по њима. Сјећам се да су тако одвели у ћелију и испребијали Татомировића, трговца из Славонског Кобаша. Гледао сам сваки дан како су усташе кундацима и воловским жилама тукли поједине Србе на дворишту казнионице и газили по њима…“[7]

У Новој Градишци, Славонској Пожеги, Нашицама и другим околним мјестима усташе су организовали хапшења Срба и Јевреја већ у првим данима по успостави НДХ. Већ 11. априла су у Новој Градишци притворили 120 Срба. Одузели су им све вредније ствари: новац, накит, документе, говорећи да им то више неће требати. Њих и друге, већим дијелом су пребацили у логор Даницу код Копривнице, а из њега, или директно из Градишке, преко Загреба, транспортовали у логор Јадовно. Усташе су у наведеним мјестима хапсили Србе и почетком августа, упућујући их у усташко редарство у Загреб, одакле је 9. августа, ноћу, 800 Срба и 20 Јевреја превезено у Госпић. Овдје су, као и увијек, разврстани Срби су одведени у логор Јадовно, а Српкиње и Јеврејке у логор Овчара. Доласком Италијана, крајем августа, већина ових жена је транспортована у логор Јастребарско.[8]

Хапшења Срба и Јевреја у Осијеку су отпочела другог дана по проглашењу НДХ. Током априла и маја, уз помоћ Хрватске грађанске заштите и њеног заповједника Ивана Штира, заповједника града, усташког пуковника Фрање Лукца, шефа жупског редарства, Станка Пуратића, шефа политичког одсјека овог редарства, Анте Маршића, затим Ђачке усташке сатније, бројних усташа и полицијских агената, затворено је 700 Срба и девет Хрвата, који су смјештени прво у полицијски затвор, затим у Соколски дом и гарнизонски затвор у Тврђави. Ове невине људе су држали затворене око два мјесеца, готово без хране, тако да многи од слабости нису могли ни стајати. Били су злостављани и тучени батинама и кундацима. У томе је предњачио сам заповједник града Осијека Фрањо Лукац. Усташе нису штједели ни дотадашњег осијечког градоначелника Душана Радановића, народног посланика Николу Гавриловића, управника Житарске задруге Јову Ђурђевића и друге. Градоначелнику Душану Радановићу је Фрањо Лукац поломио три ребра. Николи Гавриловићу су пребили руке, а од удараца је био сав отечен, како у својој изјави од 25. децембра 1942. године наводи Милан Стаменковић, пекар из Осијека, који је ухапшен међу првим Србима већ 12. априла.

Од 700 ухапшених Срба, 12 их је убијено у згради Сокола, од којих су четворица закопана у башти крај послужитељевог стана, а 16 их је изведено из гарнизонског затвора и убијено на обали Драве и бачено у реку. Остали су мучени на разне начине, да би 21, 22. и 23. јула били транспортовани у логор Даницу, затим у Јадовно, или директно из Осијека у Госпић, па на Велебит. Према запису Милана Стаменковића, из Осијека је у Копривницу одведено 125 Срба, а 220 у Јадовно и на Паг, што говори да је од 700 заточених у Осијеку, њих 345 одведено на Велебит, док су остали пребачени у Цапраг, Славонску Пожегу и друге усташке логоре.[9]

Усташе су пљачкали све што је припадало Србима. Православну цркву у Доњем граду, стару 200 година, срушили су, а црквену имовину с фондацијама конфисковали. Исто су учинили и са имовином Српске читаонице, Пјевачког друштва „Гусле“, Српске женске добротворне задруге и Српске занатлијске задруге. Срби су присиљавани и на покрштавање. У том времену, око 75 њих је успјело да побјегне у Србију и спаси се сигурне смрти.[10]

Милан Стаменковић наводи да су приликом транспортовања многи не само злостављани, него и убијани, нарочито на путу између Госпића и Карлобага и у логору Ступачиново код Башких Оштарија: „Ту с једне узвисине, повезаних 50 по 50, измучених и изнакажених бацали су у јаму Бадањ.“[11]

Стаменковић је у госпићкој казнионици провео мјесец дана и добро запамтио бројне Србе који су за то вријеме довезени, уочио њихове муке, патње, батинање и понижавање којима су били изложени, везивање жицом и транспортовање у логор Јадовно, одакле се ниједан није вратио. Он се спасао тако што је рекао да је Бугарин, те је имао другачији третман од других. Након заточеништва у Госпићу и још мјесец дана у Јастребарском, доспио је у логор Даницу, из ког је, на интервенцију бугарског посланства у Загребу, спроведен у загребачку полицију и пуштен, заједно с још четворицом Срба из околице Охрида и Кичева, који су се снашли на сличан начин.

Упоредо с масовним хапшењем Срба, у Осијеку је проведен и програм потпуног истребљења Јевреја. Уласком у град, Нијемци су добили све податке о Јеврејима, било личне било материјалне природе. Овлашћени високи дужносник њемачке народне скупине Виктор Пенц (Pentz), затим Ханс Биндер, културбундовац, иницијатор паљења јеврејске синагоге у Осијеку, командант специјалног одреда за чишћење Јевреја и представник окупаторске власти у Осијеку Ханс Рексајзен (Rexeisen) и други, само у два наврата, 6. и 9. августа, упутили су око 400 Јевреја у логор Госпић.[12]

Срби и Јевреји су масовно хапшени 30. и 31. јула и затварани у касарну у Тврђави. При том је посебно значајну улогу имала Ђачка усташка сатнија, под руководством емигранта Маријана Милиновића. Своје комшије и познанике су затварали дојучерашњи ђаци Павао Вебер, Зорислав Кунст, Никола Зонбергер, Владимир Дидолић, Иван Кошћ, Дујо Средлман, Дујо Пирнић, Мирослав Моро, Никица Мађар, Фриц Мелецки, Зорислав Курбургер, Антон Мађар и други. Суграђане су дизали ноћу из постеља, хватали их дању на улицама, у уредима, школама, свугдје. Похватане су мучили, посебно чланове СКОЈ-а. Дујо Пирнић се хвалио како је мучио Саву Бертић. Резао ју је жилетом по голим прсима, сјекао јој табане и палио свијећу, а под нокте су јој забијали игле и голу је стављали на пећ и пекли. Говорио је да су све заточене дјевојке силовали. Као и иначе, сви су приликом хапшења усташама морали предати новац, драгоцјености и друге вредније ствари које су поседовали.

Из тих дана је сачувано више свједочења о хапшењу Срба и Јевреја у Осијеку, од којих наводим нека. Ружа Немчевић у својој изјави од 10. јануара 1946. каже: „Пригодом масовног скупљања Срба за логор, августа 1941. године, дошле су усташе и агент осијечке полиције Маријан Милиновић у два сата по ноћи нашој кући. Ту су покупили мог мужа Милана Немчевића и сина Ратомира, одвели их на полицију одакле су били упућени у Загреб, затим у Госпић, гдје им се сваки траг замео.“[13] Ружа даље наводи да се с молбом за помоћ обратила пријатељу свога мужа, тадашњем усташком мајору, касније пуковнику, Фрањи Лукцу, како би јој спасио мужа и сина. Међутим, обојица су, заједно с другима, транспортовани у логор Јадовно и убијени.

Милица Редлих (Redlich) је у изјави од 28. новембра 1945. године описала хапшење свога брата Светислава: „Око пола дванаест 8. августа 1941. године ухапшен је у моме стану по осијечкој полицији мој брат Светислав Чедановић. Ухапсио га је детектив Стјепан Илеш са десеторицом непознатих ми усташа. Најприје је одведен на полицију а од полиције одмах предан у гарнизонски затвор одакле је идуће ноћи отпремљен с другим хапшеницима у непознатом правцу. Кад сам питала тадашњега шефа полиције, Станка Пуратића, камо су отпремљени, одвратио је да су отпремљени у Госпић на рад и да ће ми се оданде моћи јављати, а ондје ће остати само каква три мјесеца док се сврши сукоб с Русијом. Најмила сам и адвоката др Златка Матијевића, па је он направио молбу за мојега брата, а потписали су је многи суграђани. Рјешење на молбу никад нисам добила. Ни мој брат ми се није никада ни од куда јавио, већ му се је сваки траг замео.“[14]

Хелена Алиловић, супруга Саве, подворника градске школе из Осијека, у својој изјави од 29. септембра 1945. године је рекла: „Дана 1. августа 1941. око 3 сата ујутро дошао је ђак усташа, Јанко Кошић, наш сусјед, који је становао у Моравској улици, а и данас тамо станује, и лупао на прозор нашег стана. Мој муж га је упитао што жели. Кошић му је рекао да се брзо спреми и пође с њим. Тако је и било. Јанко га је одвео у генерал. касарну у Тврђави. Истога дана с другима транспортован је у Загреб, а затим у Госпић гдје је убијен. Одлазила сам више пута до Фрање Штира и залагала се за свога мужа, јер нам је вјенчани кум. Рекао ми је да је мој муж ухапшен на нечију пријаву али ми пријавитеља није одао, већ рекао да ће сви Срби бити поубијани.“[15]

Ређају се изјаве о хапшењу Душана Марковића, Јована и Радивоја Огризовића, Станка Симовића, Теодора Царевића, Стевана Кашанског, Теодора Барића и многих других. Све који су похапшени 30. и 31. јула, више од 200 Срба и Јевреја, из Осијека су одвели усташе из Ђачке сатније, под заповједништвом домобранског поручника Мајера и контролом усташког агента Јозића. Пролазили су покрај својих станова и кућа, али се нису могли јавити својима.

На жељезничкој станици су у три сточна вагона утоварени углавном мушкарци, Срби, Јевреји и Хрвати изведени директно из осијечке усташке полиције. Вагони су били прикључени возу за Загреб. Вожња је била неподношљива, а судбина потпуно неизвјесна. Знали су једино да иду у сусрет за њих до тада непознатим патњама. Трпјели су врућину, жеђ и глад, а нужду су морали вршити покрај врата пломбираног вагона. Све то је исцрпљивало људе и доводило их до стања несношљивости и лудила, док су многи падали у несвијест. У Загреб су стигли 1. августа, а затим пребачени у Загребачки збор, гдје су вагони отворени тек након неколико сати, па су заточеници коначно дошли до свјежег зрака. Било је доста обољелих. Међу њима, директор Млина из Осијека Зигмунд Краус, који је убрзо издахнуо. Он је у овој групи био прва жртва усташке бездушности. У Збору су их дочекали представници Жидовске богоштовне опћине из Загреба, који су пописали Јевреје и обавијестили их да ће бити упућени у Госпић у логор. Како је у то вријеме заповједник овог пролазног логора у Загребу био Осијечанин Бараковић, на његову интервенцију је издвојено 18 Јевреја из мјешовитих бракова и враћено у Осијек, а десеторица других су добили пропуснице за Италију. Изасланици Жидовске богоштовне опћине су прикупили и заточеницима донијели нешто хране и одјеће, једнако Јеврејима и Србима. Поред хране, одјећа им је добро дошла, јер је већи број похапшених био само у кошуљама и гаћама. Све што су примили од својих истовјерника, Јеврејски заточеници су подијелили са својим сапатницима Србима. Нашавши се на овом мјесту, Срби и Јевреји сакупљени из разних мјеста НДХ, показали су једни према другима људскост, хуманост и међусобну солидарност. На Илиндан, 2. августа у 20 сати, вагони са овим затвореницима су са рампе Збора пребачени на жељезничку станицу Загреб, гдје су прикачени за композицију воза која је око поноћи кренула пут логора Јадовно.

Према расположивим изворима, усташе су 8. августа у Осијеку ухапсили још 150 Срба и Јевреја и отпремили их директно у Госпић. И ови су људи били изложени мукама у затвореним вагонима намијењеним превозу стоке, без воде и хране. Воз се није заустављао у Загребу, да заточенима не би пришли представници Црвеног крста или Жидовске богоштовне опћине и пружили им неку помоћ.

И овај транспорт је предводио заповједник редарствене страже из Осијека Драгутин Мајер, с младим усташама Ђачке сатније.[16]

У винковачком крају су прогонима и првим хапшењима руководили тадашњи усташки сатник Виктор Томић, Јуцо Рукавина, тада на челу жупског редарства у Вуковару, Јозо Жупчић, предстојник редарства, и котарски предстојник Иван Мајцан.[17] Хапшења су почела већ у априлу, када је усташко редарство у Винковцима обавијестило да су ухапсили 101 Србина из града и околине. Ови први похватани невини људи су крајем априла и у првој половини маја из затвора у Винковцима отпремљени у логор Даница, да би у јулу, са стотинама других, били транспортовани у логор Јадовно, дијелом у логор Слана. До ликвидације логора, од њих су у животу остала само петорица. У овој групи се налазило и 15 Срба које су усташе ухапсили 22. априла у Шиду и у селу Бежанији код Земуна, те 28 из Сремске Митровице, који су похватани 6. маја. О мучењу ових људи је свједок Кузман Хаџић казао: „У канцеларији усташког стана у Шиду усташе су их тукле кундацима. Ударали су их по целоме телу тако да су људи падали у несвест од болова. Једноме од њих су преломили ребра ударцима пушке, а другом су кундаком поломили кључну кост. Из те групе једнога су тукла двојица усташа цевима од пушке око 1 сат. Три пута су се за то време одмарали, јер су се уморили батинајући своју жртву. Забранили су му да виче. Псовали су му мајку српску. Био је сав плав од удараца. Тукли су га дотле док се није онесвестио. За време док је лежао у несвести украли су му 12.000 динара. Двојица од тих жртава су, после кратког времена иза тога злостављања, умрла услед унутрашњих повреда, а многи од њих су после тога поболевали дуже времена и имали унутрашње крварење…“[18]

Послије злостављања, ове несретнике су спровели у Винковце. Током вожње, услед неиздржљивих мука, у вагону се један човјек објесио о полугу за коју се веже стока.

Милан Вуксановић, солунски добровољац, у изјави од 22. јануара 1943. говорио је о хапшењу Срба у Сремској Митровици и одвођењу у логоре Даница и Јадовно:

„На дан 6. маја 1941. године, око 11 сати пре подне, дошле су ми усташе, најприје претресли стан, одузели од мене 11.000 динара готовог новца што су нашли, затим ми запленили 150 м горивог дрвета којег сам имао на истовару на обали Саве и 56 м дрвета, којег сам имао у авлији мојега стана. Дрва су одмах одвезли у општину. После тога мене су одвезли у среско начелство гдје су ме затворили. У затвору сам затекао следеће Србе из Сремске Митровице: др Видића Јашу, јавног бележника, Рашовић Лазара, адвоката, др Ханосека, лекара, Живановић Саву, општ. чиновника, Рашића, школског надзорника, Шкргић Милана, новинара, Рокић Стеву, економа, Баћановић Милана, општ. чиновника, Воркапић Милана, општ. благајника, Баћковића Петра, трговца, Бузумића Лазара, трговца, Јанковић Лазара, трговца стоком, Петковић Милана, трг. путника, Бибић Срету, трговца, те још неке казнионичке стражаре чијих се имена више не могу сетити, али се сећам врло добро да нас је тада било свих скупа 28 у затвору. Усташе су целу ноћ долазили к нама у затвор, изводили једног по једног у посебну собу и тамо тукли. Бибића Срету су ту ноћ у затвору и убили.

Сутрадан, тј. 7, маја 1941. године, усташе су нас повезали два по два, стрпали онако повезане у камионе и одвезли у Винковце, где смо били затворени у полицијском затвору. Ту смо остали два дана. И овде су нас усташе тукли. Једног казнионичког стражара из Сремске Митровице убили су у затвору, а други је пуштен кући, након што је у затвору био толико испребијан да је трећи дан, након доласка кући, како сам то чуо, умро.

На 9. маја 1941. године отпремљени смо возом из Винковаца у Загреб. Тада нас је отпремљено свих скупа Срба 101, јер су нам били придружени многи похапшени Срби из Винковаца и околице.

У Загреб смо дошли око 8 сати ујутро и са железничке станице одведени у управу полиције. Како у полицији није за нас било места, јер су све ћелије биле препуне Срба, морали смо читав дан стајати у полицијској авлији. Нико није смео сести. За то време долазили су до нас усташе који су нас пљували и чупали нам бркове и косе, те нас тукли. Нарочито су се били окомили на неколико свештеника који су с нама доведени.

Исти дан увече око 6 сати, одвели су нас на железничку станицу, потрпали у теретне вагоне и отпремили у логор у Копривницу. Напомињем да на путу од Сремске Митровице па до Копривнице, што је све трајало 4 дана, нисмо добили ништа за јести.

У Копривницу смо дошли 10. маја 1941. године ујутро и одмах одведени у логор и смештени у бараке…

Некако почетком јула 1941. почела је управа логора да у посебним транспортима отпрема Србе заточенике из Копривнице у Госпић. Сећам се врло добро да је последњи транспорт из Копривнице у Госпић отишао 21. јула 1941. године и у томе транспорту отпремљени су у Госпић и Срби из Сремске Митровице, који су са мном били доведени. У том транспорту било је 1.400 Срба који су били смештени у 40 теретних вагона. Сваки транспорт пратили су усташе.

Ја сам и надаље остао у логору у Копривници и то вероватно зато што сам по рођењу Црногорац. Са мном је остало у логору у Копривници још осам Срба и око 800 Хрвата.“[19]

Фрањо Хорватовић, Хрват из Винковаца, који је био у групи с 280 Срба транспортованих у пломбираним вагонима из Копривнице у логор у Госпић, гдје су стигли 1. јула, у својој изјави је навео: „Од жељезничке станице Госпић до затвора имали смо проћи 3 км. То смо пролазили кроз шпалир усташа који су нас ударали цијелим цјепаницама тако да је неколико људи путем страдало и умрло… Други дан послије подне везали су нас два по два у ланце и по 30 у групи заједно водили нас на Велебит, у логор звани ‘Јадовно’ или како се чуло ’Медвед граба’“. Фрањо даље описује мучење у логору, извођење и убијање: „Усташе су ове јаднике везали једног за другог и по њих стотину би тјерали да прелазе преко једне даске, као моста изнад бездане јаме дубоке неколико десетака метара. Кад би први био на половици ове даске, усташе би митраљезом пуцали на ове људе тако да би погођени падали у ову провалију и за собом повлачили за њих свезане живе другове.“[20]

У изјави о хапшењу Срба у Сремској Митровици, датој 5. маја 1942, Стевка Радовановић, по националности Чехиња, поред осталог, је рекла: „У Сремској Митровици усташе су прогониле Србе. Одвели су у логор у Копривницу 9. маја 1941. Војислава Лазића, Јашу Видића, адвоката, Цецу Малетића и многе друге. Они су из Копривнице одвежени у Госпић и тамо им се изгубио сваки траг. У јулу 1941. једне ноћи усташе су провалиле у кућу браће Мудри, трговаца из Сремске Митровице, те оба брата извели из куће и убили их. Истодобно провалиле су усташе у стан једног занатлије, извели његову кћерку, коју су силовали, а сутрадан је онесвијешћену вратили њеном оцу.“[21]

Истовремено с првим хапшењима, по винковачким улицама су били извјешени плакати с потписом логорника, а у име усташког стана, који су налагали да ниједан Србин не смије залазити у јавне локале и кина, сједити у парку, куповати на пијаци до 10 сати, а у трговинама до 11, о чему се строго водило рачуна. Срби су извођени на кулук, поправљање цеста, пријевоз дрва и друге послове, уз усташку пратњу која им је одузимала вредније ствари, новац и друго што би им се свидјело. Током јуна, јула и августа, у организацији Виктора Томића, Јуце Рукавине и других, у Винковцима, Вуковару, Шиду, Сремској Митровици, Сремским Карловцима и насељима око ових мјеста Срби су хапшени уз захтјев да пређу у католичку вјеру, под пријетњом одвођења у логоре. Православна црква у Винковцима је опљачкана, српска културна друштва и установе распуштене, њихова имовина одузета. Јеврејски храм, у којем су усташе средином априла затварали Јевреје, хрватска усташка младеж и културбундовци су демолирали већ августа мјесеца.[22]

Усташе су у Сремским Карловцима похапсили угледне Србе 19. јуна. Међу њима др Јована Поповића, Боривоја Красојевића, проф. Миленка Пишченића, проф. Радована Просенца, Борислава Матејића, Александра Матића, Александра Манојловића, Милана Божића, др Стевана Симеоновића Чокића, истакнутог публицисту, политичара, правника, државника, члана Српско-хрватске коалиције, једног од тада најмлађих посланика Хрватског сабора, делегата тог сабора у мађарском парламенту у Пешти, и неколико других. Њих је у котарској области „преслушао“ предстојник Еуген Ђурић, након чега су упућени у логор Даницу, а одатле, почетком јула, транспортовани у логор Јадовно, гдје су убијени.

Славко Зорић из села Мирковаца, кога су усташе загребачке полиције, које је водио Виктор Томић, ухапсили већ у априлу, заједно с другим Србима из његовог краја, о свом боравку у затвору је изнио сљедеће: „У затвору винковачке полиције сваке ноћи било је тешко злостављање затвореника. Редовно је у затвор ноћу долазио један редар са неком цедуљом, прозвао неког од нас, извео га у другу просторију и одмах смо сви по томе чули гласно јаукање и стењање. Жртве су долазиле из покрајње собе пуне модрица, једва су се кретале, тешко испребијане. Како су нам ти тешко тучени људи говорили, свакој од жртава прво су завезане руке, потом су им у згрченом ставу протуривали колац испод колена, а затим их ударали батинама највише по ребрима. Нарочито је тешко мучен др Шумановац, др Јањанин и апотекар Јовановић, који се, видећи што се са њима ради, отровао у затвору и касније у болници умро. Највише су тукли интелигенцију из Винковаца, а од нас ратара знадем да је много тучен, уз друге, Покрајац Никола из Винковаца. Додајем да је и оно мучење, када смо сатима морали стајати са уздигнутим рукама непомоћно уз зид, задавало тешке болове тако да је било падања у несвест. У затвору у винковачкој полицији није нико добио хране, већ смо живели од онога што смо били понели са собом, а касније су нам од кућа доносили храну. У том затвору лежали смо сви на голим даскама, нечисти и пуни гамади, а како се затвор није никада проветравао, а био пун људи, гушили смо се од тешког зрака.“[23]

У злочинима над Србима за Томићем и вуковарским усташама није заостајало ни усташко редарство у Сремској Митровици, којим је руководио Рудолф Лендрец, као ни припадници 16. усташке бојне, којом је заповиједао Антун Илик из Осијека. Они су похапшене и везане Србе, док су их 6. августа возили путем од Руме, присилили да легну потрбушке на даске камиона, а затим их газили и ударали кундацима. С мучењем су наставили у затвору у Сремској Митровици. О овим страхотама свједочи Стеван Ђурић: „Кад су ме увађали у шупу, дочекао ме униформисан усташа Филип Гаџа са речима: ’А ти си та звер, метните га у самицу.’ У истој сам затекао самога Петрошевић Самуила, који ми је рекао да је у самици већ неколико дана. Тужио ми се да је био тешко батинан. Сутрадан су ме пребацили у скупни затвор у једној просторији у приземљу у којој сам затекао око 40 затвореника, махом Срба, млађих људи. Већина њих били су модри по лицу и телу од батинања. Лежали су и стењали, пребијени.

Неки дан иза тога видио сам када су усташе потерале на ланцу везаног Рајка Кузминца из Лаћарка. Њега је први почео да туче неки мали ројник, али су батинање прихватили и немилосрдно га тукли још неких 20-ак усташа. И руку су му пребили. Тај Рајко Кузминац тучен је до несвести и падања, па је напокон стрпан у самицу и никада га више нисам видио него сам чуо, да је тобоже ноћу отпремљен у Загреб.

Највише је батинао неки усташа Јожа, кога смо звали Џелат. Тукли би понајвише док не би били полумртви, а нарочито боксерима, а да уз то жртву не би ништа питали.

Једне ноћи дотерали су једног непознатог и затворили у самицу, а у 11 сати почели су га страховито тући и то у дворишту код бунара. Усташе су га тукле, а он је стално јаукао читав сат па су се мало одмарали, а после поноћи су наставили са батинањем те су и пушку о њега сломили. После је дошла нека дама која се за њега интересирала и усташе су га питали, а он је одговорио да је он др Роберт Пауловић, из Петроварадина и да је Хрват. Више га нису тукли, а показао нам је своје тело које је било црно као шљива, а лице израњавано, црно те је имао велику рану на врату и потиљку. Када су усташе видели да је Хрват, пристале су да му доведу лекара, а тај лекар га је само погледао без додира и рекао: ’Није му ништа, симулант’. За моје вријеме дотјерали су 5 до 6 Ирижана, од којих се један звао Ђоко Шнајдер, један Стрводер, а од тих Ирижана, које су у затвору немилосрдно тукли, један, мислим да се звао Стева, био је подлегао батинама и др Бајић је пред зору установио његову смрт и он је изнешен мртав… Ја сам у том затвору био 24 дана и за то вријеме кроз исти уз тешке батине могло је проћи 600 до 700 жртава које су дању и ноћу по околици биле хапшене и овдје злостављане, а сваку другу или трећу ноћ од стране усташа су теране у Загреб.“[24]

Према расположивим подацима и наведеним изјавама заточеника, усташе су током јуна и јула вршили масовна хапшења Срба и Јевреја у Винковцима, Вуковару, Шиду, Сремској Митровици и околним насељима. Поред оних које су у мају отпремили у логор Даница код Копривнице, више од 800 ухваћених Срба, међу њима и неколико Хрвата и Јевреја, након страховитих мучења, транспортовали су преко Загреба, с краткотрајним задржавањима у њему, или директно, у Госпић. Већина од њих је побијена у безданим понорима логора Јадовно, у јамама код Ступачинова или у логору Слана.

[1]  Исто, ЗКРЗ, ГУЗ 7069/45, кут. 74.
[2]   Изјава Ђуре Медића од 11. априла 1942, АЈ, фасц. 920.
[3]   Пресуда Окружног суда у Славонском Броду од 21. марта 1946, ХАК, кут. Јадовно.
[4]   АВИИ, рег. бр. 41/11-12.
[5]   Исто, рег. бр. 7/11-6.
[6]   Изјава Петра Дивљана од 27. јуна 1945; Записник од 20. јуна 1945, АХ, Зх. 2337.
[7]   Изјава Ђуре Медића од 11. априла 1942, АЈ, фасц. 220.
[8]   Изјаве Невенке Швраке, домаћице из Корачице код Нове Градишке, од 18. априла 1942, АЈ, фасц. 919.
[9]   АХ, ЗКРЗ, кут. 213.
[10]   Записник Комесаријата за избјеглице и пресељенике од 14. маја 1942, изјава протојереја Јована Николића, АЈ, фасц. 219.
[11]   Исто, Записник од 25. децембра 1942, изјава Милана Стаменковића.
[12]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ. 1313/47, кут. 142.
[13]   Исто, ЗКРЗ, ГУЗ 5485/46.
[14]   Исто, ЗКРЗ, ГУЗ, кут. 147.
[15]   Исто, ЗКРЗ, Записник од 29. септембра 1945.
[16]   Исто, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/45, кут. 13.
[17]   Исто, ГУЗ 698/45, кут. 67, Записник од 27. октобра 1945.
[18]   Покрајински архив Војводине, Нови Сад, III група масовних злочина у Срему – злочини на културно-историјским споменицима и предметима.
[19]   АС, бр. 30/1-4.
[20]   ХАК, кут. Јадовно.
[21]  АЈ, фасц. 922.
[22]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 698/45, кут. 67.
[23]   Покрајински архив Војводине, Нови Сад, III група масовних злочина у Срему – злочини на културно-историјским споменицима и предметима.
[24]   Исто.

Садржај


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top