Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Слађана Илић: ИСТРАЖИВАЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ ЗЛА И ОПАСНОСТ ЊЕГОВОГ ПРАЗНОВАЊА

Датум објаве: четвртак, децембар 6, 2018
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

Књига Бојана Јовановића Антропологија зла (HERAedu, Београд, 2016.) садржи увод и четрнаест студија у којима се аутор, не само са антрополошког становишта, бави феноменом зла.

Антропологија зла

Различити приступи злу производ су нарочите ерудиције овога научника, једног од наших најзначајнијих савремених антрополога, а који, удобно се крећући у сопственом знању, али и у сопственом искуству, па и у сусретањима са злом, суштински није изгубио веру у човека, премда самог човека, његово несвесно и свесно чињење зла, разматра кроз различите историјске периоде, закључно с временом које управо траје, када је зло, чини се, достигло апокалиптичке размере.

Студије из ове књиге, као што су Магијско изазивање и спречавање смрти,Прикривена и огољена мржњаПосмртно кажњавањеСлављење великог злочина, наводе нас на сталну запитаност над феноменом зла и на увек отворено питање – да ли је зло онтолошки или практичан проблем. Имајући у виду разне увиде самога аутора, али и феномен зла по себи, човекову природу (и несвесно и свесно), као и све оно што је сам човек осмислио како би сопствену природу култивисао, констатујемо да бисмо се с неким ауторовим ставовима могли сложити, а с некима бисмо могли и полемисати, будући да не делимо у потпуности његову веру у човека, па ни у моћ деловања добра данас, као ни у равнотежу између испољавања добра и зла, као ни у то да је зло искључиво повезано с човековим несвесним, као ни у то да култура и морал могу бити надређени човековој природи.

У оквиру студије Слављење великог злочина аутор се бави истребљењем Срба у Хрватској, посматрајући овај феномен дугог трајања из угла специфичних, антрополошких карактеристика заједнице која врши злочин. Јовановић пише о дубокој потреби колектива „за својим социјалним и културним самопотврђивањем“[1]коју задовољава празником, „као архаичним и традиционалним обрасцем својих основних принципа“.[2] Јовановић сматра да се „тај образац заснивао напривременој афирмацији до тада потиснутих садржаја и суспензији важећих правила културе, а његов ефекат се исказивао у ослобађању негативног набоја које би могао да доведе у питање уобичајено функционисање заједнице.“[3]

За оне који славе, важни историјски догађаји нису прилика за „суочавање са историјском истином“, а пример „таквог идеолошког обрасца“ Јовановић „препознаје и у слављењу хрватске војне операције „Олуја“ (4. август 1995.), као и у војно-полицијској операцији „Бљесак“ (1. мај 1995.).

„Овај злочин (Олуја, прим. аут.) се у Хрватској слави 5. августа као највећи државни празник под називом Дан победе и домовинске захвалности и дан хрватских бранитеља, док се у Србији овај датум, проглашен даном сећања на пострадале и прогнане Србе из Хрватске, обележава комеморативним скуповима и служењем парастоса за душе убијених.“[4]

Да би се разумело наведено, тврди Јовановић, потребно је те догађаје посматрати „у историјском контексту континуитета злочина извршених над Србима у Хрватској у 20. веку“[5] , а у циљу коначног стварања „чисте“ Хрватске државе. „Национално самопотврђивање Хрвата“, каже аутор, „праћено је демонизацијом Срба који се означавају као сметња успостављању етнички чисте државе.“[6]

Јовановић указује на континуитет који постоји између деловања Анте Старчевића, масовних антисрпских иступа 1892, 1895, 1899. и 1902. године, који су „праћени и погромом Срба у Загребу и другим градовима Хрватске“, затим са деловањем „13. загребачког корпуса, чију је најелитнију јединицу представљала 42. домобранска дивизија, названа „вражја“, због монструозних злочина извршених над Србима у Србији 1914. године“[7] , што ће све кулминирати у стварању НДХ и бројних концентрационих логора за уништавање Срба (њих 26) – од првог, основаног већ 15. априла 1941. године у Копривници (Даница), преко Јадовна, Госпића и Пага, па све до система логора Јасеновац и јединствених у историји концентрационих логора за децу у Јастребарском, Горњој Ријеци, Сиску, Ливну и на острву Пагу.

Да бисмо размотрили феномен зла и злочине почињене у тим логорима, важно је да имамо у виду неколико значајних чињеница у вези са злом. Најпре, слажемо се с Бодријаровим (Jean Baudrillard) мишљењем да је обележје света, као што видимо, не само данас – неразумност, и да је управо неразумност сам принцип зла, те да у таквом свету чак недостаје и језик којим зло можемо обухватити.[8] Дакле, свако ко о злу промишља, може да обухвати неке његове аспекте, али не и све, јер је зло, иако се реализује у свој својој конкретности, како Лаш Свенсен (Lars Fr. H. Svendsen) тврди, суштински „несхватљиво“ и „непрозирно“[9] , оно „измиче контроли“[10], а како и Јовановић уочава, непрестано се умножава и, по нашем сматрању, веома је сложено.

Зло је, заправо, онтолошки проблем који се практично манифестује, а доказ за то је његово понављање, које је најочигледније кроз историју, баш као што уочавамо на основу наведених примера континуираног зла почињеног над Србима у Хрватској. Како саветује Свенсен, „важно је одржати перспективу актера“[11], па Јовановић, пишући о страшним хрватским злочинима, каже: „Такав злочин нису могли да почине неколико стотина психопата, умоболних и лудих усташа, како је то тумачено у комунистичкој Југославији, јер су у организованом убијању Срба учествовали и Хрвати који, као добровољни Павелићеви џелати, нису припадали усташком покрету.“[12]

Бојан ЈОВАНОВИЋ

Јовановић истиче још једну значајну чињеницу: „Систематско убијање Срба у Јасеновцу и у другим логорима НДХ нису чинили службеници покорно извршавајући наређења својих претпостављених, попут неких Немаца у концентрационим логорима, већ злочинци који су својеручно убијали недужне и у томе налазили задовољство“.[13] Потом наводи бројне конкретне примере таквих злочина. Ту чињеницу могли бисмо поредити са случајем немачког 101. резервног полицијског батаљона, који описује Браунинг (Christopher R. Browning) у књизи Обични људи[14]. Тај полицијски батаљон је убио најмање 38.000 Јевреја, а најмање 45.000 Јевреја депортовао у Треблинку.

Свенсен каже да „већина људи осећа јаку непријатност, и физичку и психичку, када први пут убија, али се та непријатност смањује сваки пут кад се радња понавља“.[15]Са настављањем злочина губи се могућност идентификације са жртвама, па оне постају регистроване као „хомогене масе жртава, а не стварних појединаца“.

„Највећа група у оквиру немачког 101. резервног полицијског батаљона, међутим, састојала се од људи који се нису ни пријављивали добровољно за задатак, нити су одбијали, већ су једноставно извршавали наређења.“[16] До краја се, на основу бројних исказа тих полицајаца испоставило да већина њих „не осећа мржњу према непријатељу и да су сматрали да је лојалност сопственој групи много важнија“.[17]

Све наведено могло би бити објашњење за злочине које су починили и бројни Павелићеви џелати, када ти злочини не би били праћени изузетном свирепошћу. Злочинци често нису ни убијали користећи ватрено оружје, сматрајући смрт од метка сувише лаком, већ су имали близак контакт са жртвама – пошто су их клали, вадили им очи, одсецали им језике, низали их на жицу тако што су је провлачили кроз њихове уши и слично. То нас наводи да се озбиљно запитамо о каквој врсти зла је ту заправо реч.

Пишући о делима 101. полицијског резервног немачког батаљона, Свенсен њихове злочине тумачи плиткоумношћу.

Фото: Видовдан

[18] Ипак, чини се да је та одредница исувише једноставна, чак лака, у односу на оно што су немачки полицајци починили. Но, таква одредница тек не би могла бити применљива на оно што су чинили Павелићеви џелати.

Такође, у случају Јасеновца или Јадовна, никако не би могло бити речи о баналном злу о којем је писала Хана Арент (Hannah Arendt).[19] Tу није реч о заповедницима који никога нису својом руком убили него су „само“ потписивали одлуке о масовним убијањима, не размишљајући да ли је оно што чине добро или лоше. Уопште, питамо се, није ли „банално зло“ исувише „лака“ одредница у односу на оно што је по логорима, којима су заповедали Ајхман (Adolf Eichmann), Хес (Rudolf Höß) и Штангл (Franz Stangl), почињено. Када посетите неки од Konzlager-а, потпуно је јасно да је о злу које је тамо чињено и те како мислио онај који је заповедао, јер је чак и данас очито да су ти логори функционисали као веома добро организоване фабрике у којима су људи прерађивани као сировина.[20] Дакле, након тог искуства, тешко да може бити речи тек о „баналном“ злу.

Кад размишљамо о ономе што се у концентрационим логорима у Хрватској дешавало, можда бисмо могли рећи да је ту реч о идеалистичком и оинструменталном злу.[21] Хрватски националисти су своје поступке доживљавали као „добре“, пошто су Србе сматрали „злим“ (Свенсеново „идеалистичко“ зло), а са друге стране, Срби су доживљавани као „препрека“ за стварање чисте хрватске државе, због чега је ту „препреку“ ваљало „уклонити“ („инструментално“ зло). Ипак, оргије садистичког мучења и масовног уморства на најсвирепије начине у Јасеновцу или Јадовну свакако нису тек „идеалистичко“ и „инструментално“ зло.

Чини се да, у овом случају, не би могло бити речи ни о демонском злу, које се, према Свенсену, чини само у име самог зла, због уживања у „чистом злу“.[22] „Демонско“ у називу ове врсте зла подразумева извесну опседнутост, а онда и сужену одговорност злочинца. Такво тумачење одбацујемо, најпре јер не сматрамо релевантним свођење зла на чисто теолошки аспект. Чак и да није реч о томе, не бисмо могли да тако тумачимо зло Јасеновца и Јадовна, јер се у науци „опседнутост“ препознаје каопсихичка поремећеност, а тачна је оцена Бојана Јовановића да страшни и масовни усташки злочини над Србима не могу бити објашњени тек као продукт деловања психички поремећених појединаца.

Отуда остаје отворено питање у коју тачно врсту зла бисмо могли сврстати масовна зверства хрватских нациста над Србима, поготово у Јасеновцу, за који Јовановић наводи мишљење да је „највећи злочиначки пројекат у историји“, не толико по броју побијених, већ по свирепости масовних злочина који су тамо чињени и који оправдавају оцену да су их извршили „најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства“.[23] То је још један доказ о непрозирности, мистичности и сложености зла, при чему би се требало чувати генерализација које се односе на цео народ из којег потичу злочинци. Голдхаген (Daniel Jonah Goldhagen) је донекле демонизовао немачки народ, тврдећи „да је сваки Немац био полицајац, судија и џелат“, те да је реч о „општој немачкој склоности ка насиљу“, будући да су Немци, наводно, „генерално брутални и убице“.[24] Дакле, као што смо већ навели, таквих генерализација се чувамо, стављајући нагласак на чињеницу да су најсвирепије масовне злочине у НДХ починили првенствено појединци који су уживали у убијању, али ипак уз одобравање и ширу подршку из друштвене позадине.

Љубо Милош, Мирослав Филиповић-Мајсторовић и Макс Лубурић

Како за Јасеновац пише Јовановић: „Католички клер је непосредно учествовао у организовању злочина у овом логору, јер су два његова управника били католички свештеници, а међу бројним чуварима и стражарима истицали су се фрањевачки фратри, као што су били Мирослав Филиповић Мајсторовић и Звонко Брекало, и припадници хрватске католичке омладине Крижарског реда, попут Љуба Милоша и Петра Брзице, као непосредни извршиоци највећег злочина. (…)

Према запису Др Самјуела Пинта, узалудна су била надања заточеника да би бар о божићним празницима могао у логору бити мир, јер је управо на сам Божић 1942. године доведена група пакрачких Срба које су најкрвавији Лубурићеви сарадници, Ивица Матковић, Љубо Милош, Јозо Матијевић, Мујо Мусић и други, одмах почели да кољу, такмичећи се читавог дана ко ће бити најкрволочнији у вађењу срца, гркљана и очију српским жртвама“.[25]

Пошто, због масовности усташких злочина, искључујемо могућност да су злочине чиниле првенствено психопате, ту врсту садистичког сатирања читавог народа можемо да разумемо само из ширег друштвеног контекста конкретне заједнице (хрватске државе), са њеном традицијом и културом.

Опет ћемо се позвати на случај 101. немачког резервног полицијског батаљона, чији су припадници на суђењима били изненађени када би чули оптужницу, јер нису мислили да су починили било шта лоше. У вези с тим је и равнодушност немачког народа према погрому Јевреја.

Обични Немци нису подржавали одвођење Јевреја у концентрационе логоре, али су, с протоком времена, постајали све равнодушнији према њиховом страдању.[26] Но, када је реч о „обичним“ Хрватима у НДХ, они су били не само равнодушни према ономе што државна машинерија ради њиховим комшијама Србима, већ – имајући у виду масовност стратишта и начине уништавања српских села (Србе су најчешће убијале њихове комшије из суседних хрватских и муслиманских села) – слободно се може рећи да су многи „обични“ Хрвати узели активно учешће у јединственом геноциду извршеном маљевима, секирама и камама.

Равнодушности нема чак ни у суочавању с чињеницом да се „Олуја“ слави као државни празник. Ово слављење је дубинско, у њему активно учествују шире категорије хрватског становништва, као накнадно легитимисање, одобравање коначног уништења и изгона Срба с подручја Лике, Кордуна, Баније и северне Далмације.

У склопу тога извршен је и културцид спаљивањем 2,8 милиона ћириличних и екавских књига у Хрватској од 1990. до 2010. године[27], а да хрватска културна јавност није озбиљније протестовала због таквог вандализма. Чак и појава српских чоколадица на хрватском тржишту негативно је коментарисана у тамошњој националистичкој јавности.[28] То показује одсуство равнодушности чак и у ефемерним или прозаичним стварима, те је само још један показатељ присутностистарог зла, не толико његовог цикличног појављивања, колико његове дуготрајне ураслости у све поре живота обичних људи те заједнице.

Пишући о злу, Свенсен констатује да је у Немачкој „више од свега другог, главним проблемом сматрано само постојање Јевреја, тј. проблем је био схваћен као онтолошки. Ништа што би Јевреји рекли или урадили није то могло да промени“.[29] Иста констатација важи и за однос према Србима у нацистичкој Хрватској, али и пре и после НДХ, што такође показује колико је питање зла онтолошки проблем.

Неоусташко прослављање злочина у Книну

Но, и даље нисмо одговорили на то какву врсту зла препознајемо у терору злочинаца у концентрационим логорима у Хрватској, као и у чињењу масовних злочина над Србима током деведесетих година 20. века, који су својеврстан наставак овог „посла“. Имајући у виду до сада наведено, а првенствено чињеницу да се у Хрватској велики злочин коначног решења српског питања масовним протеривањем Срба слави – не само од стране државе, већ и од стране широке популације, тада бисмо могли зло Јадовна, Јасеновца, Олује и Бљеска назвати – празничним злом.

Најпре, оргије масовних покоља и свирепости у погрому из четрдесетих година 20. века чиниле су, као што тврди Јовановић, задовољство починиоцима, због чега можемо рећи да је то колективно „уживање“ хрватских нациста било својеврстан вид светковине.

Садистичка мучења и масовна сатирања била су заправо ритуал у ком су се злочинци, осим што су осећали задовољство, осећали и такмичарски, па су тако неки од њих „заслужили“ да се нађу и у Гинисовој књизи рекорда.[30] Завршетак „пројекта Јасеновац“ – као језгра плана о истребљењу Срба – били су „Бљесак“ и „Олуја“, тако да је слављење злочиначког прогона Срба из Хрватске 1995. године истовремено и светковина због успеха читавог великог плана о етнички чистој Хрватској, који је, заправо, остварен здруженим деловањем Јасеновца-и-Олује. Стога, онај који данас слави „Олују“, заправо суштински слави Јасеновац, Јадовно, Паг, Прибиловце, па тако и сам, на симболичан начин, одобравајући, саучествује у свим тим страшним оргијама смрти.

Данашње слављење зла у „цивилизованој“ и „просвећеној“ Европској унији – чија је пуноправна чланица и Хрватска, затим стална афирмација културе хрватског нацизма (усташке песме Марка Перковића Томпсона [хр. Marko Perković Tompson],[31] усташки поздрави по стадионима и спомен-таблама итд.), показују да хрватско зло никада није кажњено. Та чињеница рађа запитаност нaд тврђењем аутораАнтропологије зла да и поред свеколиких зала у свету ипак постоји „уравнотежење зла са добрим и принцип правде којим се учињено зло увек кажњава“.[32] Но, шта ћемо с чињеницом да је „велико зло“ почињено над Србима у Хрватској у 20. веку остало некажњено и да је етнички чиста Хрватска настала „геноцидом каме и маља“ (1941‒1945), „планираним изгоном“ преосталих Срба (1995), спаљивањем затечених српских књига и српских кућа (1991‒2010), а да тај злочин епских размера „политички коректна“ ЕУ уопште није регистровала? Уосталом, зашто се томе чудити, када је реч о атлантистичком Левијатану? Нису ли англосаксонски колонисти, у „индијанском холокаусту“[33] истребили десетак милиона староседелаца Северне Америке? Нису ли то исто колонисти из Британије урадили са староседеоцима Аустралије и Новог Зеланда? Није ли белгијски краљ Леополд II (Leopold II) у својој личној колонији Конгу отерао у смрт између милион и 15 милиона домородаца? И да ли је правда икада задовољена? Милиони су побијени и – ником ништа!

У вези с тим намеће нам се питање – да ли истребљење Срба у Хрватској, које је учинила Хрватска држава 1941‒1945. и 1991‒1995, а које је такође прошло некажњено (штавише, Хрвати су, без обзира на овај геноцид, добили признату државу која је убрзо примљена у ЕУ[34]), да ли је, дакле, могуће уравнотежење супротности као „виши закон света“, како то назива Бојан Јовановић,[35] ако масовни и радикални злочини остају некажњени?

Ми, према идеји „уравнотежења супротности“, а на основу горе наведених примера, и не само њих, гајимо извесну скепсу, из три разлога. Први је што се слажемо са аутором да се данас у свету уочава „увећана негативност“ (тј. повећавање количине зла) и да као реалисти, а не као песимисти, сматрамо да ће се негативност у свету вероватно наставити и прогресивно увећавати.

Други је разлог што нисмо довољно стрпљиви да бисмо могли да верујемо у могућност успостављања „равнотеже“ у далекој будућности, у којој, свакако, нећемо бити присутни, а да опет недужни народи и појединци не морају да прођу кроз нова и велика испаштања, због чије се величине, али и цикличности, питамо над њиховим смислом. И треће, зато што не верујемо у адекватност тумачења феномена зла с теолошког аспекта, који подразумева да ће зло и добро, на крају, бити „уравнотежени“ Страшним судом (Ultimum iudicium), када ће, према богословским очекивањима, починиоци свих некажњених зала бити санкционисани и бачени у infernum.

Ханс Мемлинг: СТРАШНИ СУД (триптих, око 1461; Национални музеј у Гдањску)

Коначно, примери из књиге Филозофија зла Лаша Хр. Свенсена показују сву лицемерност савремене „политичке коректности“ на начин на који су нама познати политички актери – који су се деведесетих година 20. века бавили и нашим судбинама – а који су се одређивали према нападу на Светски трговински центар, 11. септембра 2001. године. „Појам „зло“ заузимао је централно место у говорима Џорџа Буша Млађег“, пише Свенсен. „Он је описао Осаму Бин Ладена као „злог“ и рекао: „Он нема душе ни савести“. Колин Пауел је изјавио да „ниједна кап људске доброте не тече његовим (Бин Ладеновим) венама“. Тони Блер је тврдио да је „масовни тероризам ново светско зло“ и да се нећемо „смирити пре него што то зло протерамо из света“[36]. С којим правом о „светском злу“ говоре лидери који су 1999. године учинили злочин против мира, напавши без одобрења УН и бомбардујући једну европску земљу која је имала минималне могућности да се од напада технолошки далеко надмоћнијег непријатеља одбрани?

Поводом студије Радикалност несвесног зла, из Јовановићеве књиге, намеће се питање да ли зло потиче од човековог несвесног, или да ли чак само од несвесног, с обзиром на мишљење да несвесно садржи и неке добре карактеристике, а не само оне које су у вези са злом. Као потврду за то подсећамо на чињеницу да и стваралаштво, бар делимично, има упориште у несвесном, као и човекова емпатија, његова потреба да пружи љубав и да је прими, да буде срећан и да и сам некога усрећи.

Пишући о великим историјским удесима, Бојан Јовановић се бави и питањима спознатог и неспознатог у злу[37]. У вези с тим такође бисмо презентовали неколико запажања. Најпре, чак и да је могуће, није довољно тек спознати зло које је неко некоме починио. Потребно је и покајање злопочиниоца. Осим што сама жртва, из различитих разлога, није у стању да спозна могућност понављања зла, починилац се, сасвим извесно, суочавањем с почињеним неће озбиљно ни бавити, јер његово зло не потиче само из несвесног, него може бити – као у случају хрватских нациста – и осмишљени пројекат чији је циљ конкретан и који произлази из дуготрајног планирања и улучења историјске прилике за отелотворење.

Ханс Мемлинг: СТРАШНИ СУД (триптих, око 1461; Национални музеј у Гдањску)

Жртвино непрепознавање планираног и цикличног зла, између осталог, по правилу потиче из њене неверице у осмишљеност и програмираност зла; али, то неспознавање, због свега до сада наведеног, као и због дугорочне, константне наивности жртве, говори и о односу пострадалог према сопственом цикличном страдању. Поменимо само податак да Србија, до данас, нема прецизан попис својих жртава из Првог светског рата, да Срби немају чак ни приближан попис побијених у систему логора Јасеновац – за који данас хрватска Википедија самозадовољно тврди да је у њему, „након темељитих истраживања, пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“.[38]

Посебно питање остаје однос зла и слободе, које је размотрено у студији Бојана Јовановића Ђаволска искушења[39]. У оквиру поменуте студије, аутор презентује Спинозин (Baruch de Spinoza) став о непостојању ђавола[40], као и Лајбницово (G. W. F. Leibniz) становиште о томе да се „само божанство не може сматрати одговорним за зло у свету“[41]. Након наведених мишљења следи и ауторово[42]. У вези с његовим мишљењем желимо изнова да проблематизујемо питање човекове слободе.

Уколико је, наиме, Творац начинио природу и човека тако да они у себи садрже принцип добра и принцип зла, не бисмо могли да говоримо о злу као о нечему што са самим Творцем нема везе. Како бисмо, уопште, објаснили велике природне катастрофе – на пример, земљотресе, поплаве итд., у којима страда на хиљаде људи? Те догађаје свакако бисмо легитимно могли назвати природним злом. Да ли бисмо, уколико верујемо, тврдили да с том врстом зла, које не долази од људи, Бог нема никакве везе? Или би те догађаје пак требало тумачити као искушења која нам Бог шаље?

Намеће се и питање – уколико Бог који је створио природу и човека, а који садрже и принцип добра и принцип зла – нема ништа са злом, како онда може имати нешто са добрим? Ако своје мишљење заснивамо, на пример, на хераклитовском поимању света, онда се природне катастрофе, као и све остале, дешавају „по правди“ (по нужности сталне промене), а у функцији успостављања хармоније. Да ли би их онда, у том кључу, требало сматрати као известан вид добра или бар не као један од видова зла?

Имајући у виду претходно наведено, сматрамо да настојање да се проблем зла протумачи првенствено с теолошког аспекта носи озбиљне тешкоће. Такав начин тумачења мора се, бар делом, заснивати на претпоставкама које до краја остају тек претпоставке. Сматрамо, рецимо то још једном, да је зло онтолошки проблем који се практично манифестује и да је оно и у свету, као и у човеку, онај део реалитета који, с протоком историјског времена, као да непрестано јача.

У поменутој Јовановићевој студији такође се каже: „Са ђаволом је српски народ изградио однос обележен карактеристичним хумором и иронијом. Психолошка основа оваквог односа везана је за мотив превазилажења негативних аспеката људске психе пројектоване у лик ђавола“. С тим се слажемо и у томе видимо једну изузетно важну, за наш народ карактеристичну особину. То је – изразити витализам и у најсложенијим, нарочито друштвено-историјским околностима. Из новије српске историје пример би могао бити однос Срба према бомбардовању НАТО-а 1999. године. Неоспорна је чињеница да је у том периоду настајало мноштво шала, анегдота и досетки, што на сопствени рачун, што на рачун агресора.[43]

У студији Историја титоистичког зла[44] Бојан Јовановић пише о култу Тита и о механизмима његове владавине, као и њеним последицама које се осећају и данас. Титова диктатура и репресија над Србијом и Србима у њеним оквирима, у постратном периоду, овај научник види као узроке потоњег развоја драматичне политичке ситуације на просторима, сада већ бивше, Југославије и као узрок садашње позиције Срба и Србије у сопственим границама и изван њих. Он титоизам, између осталог, дефинише као антисрбизам, што поткрепљује бројним примерима: „Титоизам је ојачао комунистички мит о великосрпској опасности којим је потискивана историјска истина о геноциду над Србима у оквиру нацистичке НДХ, а Титовим наређењем 1948. године укинута је Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових савезника против народа Југославије.

Како су међу тим народима највише настрадали Срби, јер је према немачким изворима само у НДХ убијено више од 750.000 жртава, овом Титовом одлуком је скривен геноцид који је извршен над њима“[45], а сматра да је „потврђивање српског националног идентитета схватано као највећа опасност за комунистичко југословенство, па је партијском и државном репресијом сузбијана свест о вредностима и значају српске културне традиције“.[46]

Између осталих, Јовановић презентује и бројне чињенице које говоре најпре о злочинима окупатора за време Другог светског рата, а потом и партизана одмах по његовом завршетку. Осим тога, наводи бројне конкретне чињенице о репресији над тзв. народним непријатељима (предратним трговцима и занатлијама), према имућнијим пољопривредницима који су насилно утеривани у задруге, према припадницима елите која је припадала претходном систему, као и према сопственим политичким непријатељима.

На основу изнесених чињеница Бојан Јовановић титоизам види као „блажу верзију стаљинизма“.[47] Оно што је аутентично за период Титове владавине јесу титовизија и титоманија: „Тито је давао печат целокупном друштву чији су чланови некритички прихватали и следили његов пут у будућност. Визија друштва је била титовизија, а опчињеност његових чланова том визијом титоманија“.[48] Као принцип титоизма Бојан Јовановић види успостављање новог зла, политичке манипулације и терора који, наравно, искључују демократију и плурализам. Овај научник „бесперспективност“ такве „политичке конструкције“ види и као узрок њене пропасти. Он у свим сегментима јавног живота региструје немогућност постојања алтернативе, тј. другости, тј. супротности.

Пошто то важи и за културу, Бојан Јовановић комунистичку власт види и као „културно зло“. У вези с тим аргументовано износи своје неслагање са ставом прогањаних уметника, попут Живојина Павловића, чија су дела забрањивана и спаљивана, а који „Титово време упоређују и одређују као Периклово доба наше културе“.[49] Тај став Бојан Јовановић проблематизује због тога што се није узео у обзир „степен слободе као најбитнији услов уметничког стварања“[50] као и због постојања – самоцензуре.

Оно што нам је, у складу с манифестацијама савремености, тј. с кризама које готово не престају већ се само умножавају или пак смењују, у Антропологији зла Бојана Јовановића такође било инспиративно, јесте студија Од кризе културе до културе кризе. Аутор сматра да су „криза и култура различити и међусобно супротстављени појмови, јер култура омогућује решење проблема који је због кризе постао актуелан“, као и то да је „криза својеврсна не-култура, обележена губљењем значаја дотадашњих вредности, морала и институција, па се тражење одговора на упитаност кризе тиче првенствено потврђивања културних принципа“.[51] Његова запажања посебно су актуелна зато што је наше данашње друштво карактеристично не само по губљењу значаја досадашњих вредности, већ и по њиховом намерном уништавању и миноризовању, као и по уништавању институција, културног обрасца, па и самога обрасца културе[52] на којем су наше друштво и култура засновани.

То чине припадници појединих интересних група који су, у транзиционим друштвима Средње и Источне Европе, компрадорска елита[53] која је отуђена од сопственог народа, као и од сопствене културе, и која, с конкретним циљевима заговара – културу заборава[54]. Наведено видимо као још једну потврду да је зло онтолошки проблем, да се реализује – пројектовано, тј. интересно, као и потврду да је злоприродно и да не зависи од образовања.

Наше друштво данас карактеристично је по производњи идеологије која доводи до немоћи културе, а која се, затим, трансформише у културу кризе. Тако је не само због деловања компрадорских формација већ и зато што култура није развила одбрамбене снаге против таквог чињења. Како Бојан Јовановић уочава, „криза културе доводи у питање не само одређену културу, већ и сам образац културе као стварности изграђене у човековом самопотврђивању насупрот природи“.[55]

Зло самопорицања, или зло аутоколонијализма, које је облик идеолошког затомљавања сазнајних способности једног друштва и његове културе – како би се дато друштво лакше подвргло опресији, окупацији и експлоатацији – не спада, наравно, у ранг оних зала о којима је било речи на почетку овога текста.

Но, то јесте важно и актуелно идеолошко зло, које је припрема наступања других облика зала, а због чега се оно у јавном простору културе препознаје и подвргава критици. Систематско онемогућавање такве критике вероватно и јесте најбољи показатељ кризе културе и запоседнутости друштва по њега деструктивном идеологијом.

Наши закључци у вези с веома важном монографијом Бојана Јовановића, показују сву сложеност истраживања и разумевања зла. На основу овога текста увиђамо да чак и класификација и именовање врста зала изазива контроверзе, као што нису лака ни објашњења настанка зла (тзв. понерогенеза), истраживање покретача за чињење злодела (етиологија зла), а да не говоримо о рангирању или превенцији зла, или пак о могућностима његовога нестанка.

ЛИТЕРАТУРА

Антонић, С. Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва, Београд: Службени гласник, 2012.
Антонић, С. Демонтажа културе: прилози за социологију српског друштва, Београд: Catena mundi, 2016.
Arent, H. Eichmann u Jerusalimu, Beograd: Samizdat B92, 2012.
Bodrijar, Ž. Fatalne strategije, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1993.
Brauning, K. Оbični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj, Beograd: Fabrika knjiga, 2014.
Goldhagen, D. J. Hitlerovi dobrovoljni dželati: obični Nemci i holokaust, Beograd: Radio B92, 1998.
Јовановић, Б. Пркос и инат, Београд: Завод за уџбенике, 2008.
Јовановић, Б. Антропологија зла, Београд: HERAedu, 2016.
Јока, Д. „Свештеници у логору `Даница` код Копривнице 1941“, у: Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби [одговорни уредник Душан Н. Штрбац], Београд: Савез удружења православног свештенства ФНРЈ, 1960. доступно: http://jadovno.com/svestenici-u-logoru-danica-kodkoprivnice/#.WLooem81-G4
Лобачевски, А. М. Политичка понерологија: научна студија о природи зла прилагођеног за политичке сврхе, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2011.
Svensen, L. Filozofija zla, Beograd: Geopoetika, 2006.
Thornton, R. American Indian Holocaust and Survival: A Population History Since 1492. University of Oklahoma Press, 1987 https://books.google.com/ books?id=9iQYSQ9y60MC&pg=PA49.

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Јовановић, Б. Антропологија зла. Београд: HERAedu 2016, стр. 99.

[2] Исто

[3] Исто; (курзив прим. аут.)

[4] Исто, стр. 100.

[5] Исто

[6] Исто, стр. 101.

[7] Исто, стр. 100.

[8] Bodrijar, Ž. Fatalne strategije. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1991.

[9] Svensen, L. Filozofija zla. Beograd: Geopoetika, 2006, стр. 26

[10] Исто, стр. 27.

[11] Svensen, L. нав. дело, стр. 31.

[12] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 104 (курзив прим. аут.)

[13] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 106. (курзив прим. аут.)

[14] Brauning, K. Оbični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj. Beograd: Fabrika knjiga, 2004

[15] Svensen, L. нав. дело, стр. 168.

[16] Исто, стр. 168‒169.

[17] Исто, стр. 169.

[18] Исто, стр. 169.

[19] Arent, H. Eichmann u Jerusalimu. Beograd: Samizdat B92, 2000

[20] Само један од доказа за то јесте чињеница да је пепео из Аушвица, из гасних комора, коришћен за ђубрење земљишта на којем су се узгајале различите културе, пошто се дошло до закључка да усеви нађубрени тим пепелом успевају боље.

[21] О „идеалистичком“ злу видети у: Свенсен, Л, нав. дело, стр. 122‒124, а о „инструменталном“ злу: Исто, стр. 111 и даље.

[22] Свенсен, Л, нав. дело, стр. 85‒96.

[23] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 106.

[24] Goldhagen, D. J. Hitlerovi dobrovoljni dželati: obični Nemci i holokaust.

[25] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 106‒107

[26] Свенсен, Л, нав. дело, стр. 164‒165

[27] Миладиновић, И. „Хрвати спалили 3 милиона књига српских писаца“, Вечерње новости, 23. август 2015, http://skr.rs/Fyn

[28] РТРС (2016) „Швајцарски медији критикују Хрватску: Опсједнути Србијом, некоректни према БиХ“, Радио Телевизија Републике Српске, 21. децембар, http://prvi.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=235537

[29] Свенсен, Л. исто

[30] „Фра Сотона“ Филиповић је само током осам дана заклао 12.000 људи, а Петар Брзица је у току једног дана 1942. године заклао 1360 људи; Јовановић, Б. нав. дело, стр. 107‒108.

[31] Види: Mastilović Jasnić, I. „Državni ustaša: ko je Marko Perković Tompson, najveća hrvatska zvezda koja peva o klanju Srba“, Blic, 8. 8. 2015, http://www.blic.rs/vesti/politika/drzavni-ustasa-ko-je-marko-perkovictompson-najveca-hrvatska-zvezda-koja-peva-o/9cefd3d

[32] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 119.

[33] Thornton, R. American Indian Holocaust and Survival: A Population History Since 1492. University of Oklahoma Press, 1987. https://books. google.com/books?id=9iQYSQ9y60MC&pg=PA49.

[34] „Међутим, тај злочин је остао некажњен, а суђење хрватским генералима се, најпре њиховом примереном казном, а потом ослобађањем, претворило у судску фарсу. Оно што је Трибунал тражио суђењем Слободану Милошевићу, дубоке историјске и културне корене политике коју је водио, а која је требало да се потврди као геноцидна и узрочник рата деведесетих, није пронађено нити је могло бити доказано. У случају хрватског злочина нису узети у обзир евидентни историјски докази проистекли из расистичке идеологије и усташке праксе, политички планови и одлуке остварене бруталном војном агресијом којом су Срби постали жртве највећег злочина и етничког чишћења у Европи после Другог светског рата“ (Јовановић, Б. нав. дело, стр. 113).

[35] „Веровање да је и човеков живот подређен тим вишим принципима, даје његовој појединачној и колективној патњи значење испаштања. Увиђајући да у уређеној природи постоји и неки виши закон света који уравнотежује супротности, људи су се уверавали у његово деловање јер би се увек, када би запретила да у потпуности превлада нека крајност, јављала њена супротност. Из тог поимања суштинског значаја равнотеже за одржавање живота проистиче и веровање у уравнотежење зла са добрим и принцип правде којим се учињено зло увек кажњава“ (Јовановић, Б. нав. дело, стр. 113).

[36] Свенсен, Л, нав. дело, стр. 223‒224

[37] „Знање о томе шта ваља чинити не утиче пресудно на дубља и старија ментална дејства, па зато све што се зна не значи да је спознато. Неспознато показује сву немоћ знања и могућност понављања зла пружајући одговор на питање зашто се и поуке историје често лако заборављају, а знање о прошлом не делује превентивно на понављање истих грешака и трагедија“ (Јовановић, Б. нав. дело, стр. 34‒35)

[38] „Sabirni logor Jasenovac“, https://hr.wikipedia.org/wiki/Sabirni_logor_ Jasenovac#Broj_.C5.BErtava

[39] „Хришћански Бог љубави оличава највише добро и допушта, због своје велике љубави према свему створеном, па и према човеку, слободу као услов те љубави, у којој се јавља његова супротност“ (Јовановић, Б. нав. дело, стр. 61).

[40] „Допустимо ли, као што неки чине, да је то извесно мислеће биће, које нити хоће, нити чини ишта добро, биће у свему супротно Богу, оно би онда, наравно, било веома несретно и када би молитве биле од помоћи, ваљало би се молити за његово обраћање. (…) Да ипак, видимо могуће ли је постојање таквог једног несретног бића, барем за тренутак. Одмах увиђамо да би то било немогуће; јер из савршенства ствари произилази читаво њено трајање и уколико би ствар садржавала више суштине и божанствен5ости, она би утолико била постојанија, па пошто ђаво не садржи у себи ни најмање савршенства, како би он могао постојати? Треба овде додати да сталност, или трајање модуса у мислећој ствари има као јединствен узрок јединство, узроковано љубављу, таквог модуса с Богом; али се код ђавола претпоставља сама супротност оваквом јединству, па, дакле, они не би могли постојати“; Spinoza, B. (1992) Kratka rasprava o bogu, čoveku i njegovohj sreći, Beograd: Grafos, стр. 97‒100; према Јовановић, Б. нав. дело, стр. 66‒67.

[41] „Принцип престабилиране хармоније, омогућава да тело, независно од душе, следи сопствене законе. У свакој суштини, која сама тежи свом постојању, делује божанска савршеност, којом се оне усклађују и постају могуће у својој целовитој нужности. Настало деловањем нижих бића, зло је условљено њиховим пасивним могућностима. Будући да не потиче од владајућег Једног, само божанство се зато и не може сматрати одговорним за зло у свету“; Lajbnic, G. V. Teodikeja, Beograd: Plato, 1993; према: Јовановић, Б. нав. дело, стр. 67

[42] „Слободан да не поштује божанске законе и не покорава се у свему Вишњем, човек је свој идентитет градио и на могућности његовом супротстављању и оспоравању. Зато и питање зла у свету није теолошко, већ првенствено антрополошко питање које сасвим прецизно поставља и проблем зла у човеку. Исказано као могућност људске слободе, зло је и у крајњим облицима нељудског у првом реду људски чин“ (Јовановић, Б. нав. дело, стр. 67‒68) .

[43] Дејан Ајдачић „Хумор и НАТО бомбардовање Србије 1999. године“, Пројекат Растко, http://www.rastko.rs/rastko/delo/10018

[44] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 181‒198.

[45] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 186‒187

[46] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 187.

[47] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 183.

[48] Исто, стр. 183.

[49] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 190.

[50] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 191.

[51] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 159.

[52] Разлика у: Јовановић, Бојан. Пркос и инат, Београд: Завод за уџбенике, 2008. стр. 59‒63.

[53] Антонић, С. Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва, Београд: Службени гласник, 2012. стр. 75‒92.

[54] Антонић, С. Демонтажа културе: прилози за социологију српског друштва, Београд: Catena mundi, 2016. стр. 32..

[55] Јовановић, Б. нав. дело, стр. 153.

Словенски вѣесник

Извор: Видовдан.орг




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top