Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Сјео сам На своје мјесто за столом

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Оба прозора на кухињи су отворена. Чује се некакав разговор. Мама нешто ради код стола, а ја гласно, снажно, вичем: „Д о б а р д а н“! Преста разговор, а услиједи вриска. Док сам ја стигао да отворим враташца, већ су из куће истрчале Јованка, Тина Груберова и мама. Јованка никако да ме пусти из загрљаја да пригрлим маму, па онда Тину. Опет суза на претек, опет иста сјета – нисмо сви на броју. Убијени су ми отац и старији брат. Јадна је и Тина – убили су јој оца и два брата, а баку Аницу убили су у Јасеновцу. Ушао сам у кухињу и сјео на своје мјесто за столом. Тина оде рећи куми Милки да сам се вратио, а мама је ускоро поставила ручак. Сазнајем да се из Србије вратио и чича Ђуран, наш први комшија, и његова кћи Цвијета. Њему су убили сина Цветка, а сестра Сара му је умрла у интернацији у Србији. Од врх села па до крижања у варошу, а то има добра три километра, нема нити једне српске породице која у рату није осакаћена за понеког свога члана, и то насилном смрћу од стране хрватских џелата, усташа!

Тече разговор о свакодневним животним проблемима. Мама је пронашла једну краву у Бишкуповој штали. Тамо ју је одвео усташа Муса и ту је оставио. Његова жена одвезла је и мамину шиваћу машину „сингерицу“. Мама ју је вратила. Ишла је по њу у Љубушки. Тета Анка је сачувала нешто гардеробе, платна и један ћилим, а нешто суђа су нашли по дворишту и башчи. Но, на крају ипак закључисмо да је најважније да смо преживјели и то, ваљда посљедње, страдање. Коначно сам и ја дошао до ријечи. Похвалим се да сам завршио два разреда гимназије са врло добрим успјехом и покажем свједоџбу. Опет ме љубе и честитају. Мама додаје: „Е, то је највиша свједоџба у нашој кући. Лука и ја имали смо по пет разреда аустроугарске школе, Стево четири разреда у Југославији и пекарски занат, а Јованка један разред грађанске. Бо’ме, ти, синко, настави даље школу. Са четири разреда и малом матуром можеш већ добити неко лијепо чиновничко мјесто и плату. На сву срећу, кућу нам нису упалили, имамо гдје бити, па би се могло лијепо живјети“.

Отворише се врата и разговор прекиде наша драга кума Драгана из Сталовице. Као и увијек, унијела је међу нас ведрину и смијех својим једноставним досјеткама. „А како си ти преш’о Драву по оном великом снијегу и леду? Је л’ и на вашој тој некој скели пукла та сајла? Кума Евица форт приповиједа о тој скели и сајли, к’о да се још вози преко Драве“, задиркује она маму. „Е, моја кумо, приповиједала би и ти да с’ била на њој кад је кренула низ Драву међ’ оним сантама леда“, присјећа се мама. „Ми смо је прешли преко некаквог вражијег моста. Изгледао је као залеђени кров куђе, а узак. Неки су се чак морали изувати и ићи у чарапама. Боље да вам не причам“, говорим ја. „А кол’ко с’ путов’о натраг? Како с’ дош’о“, пита знатижељна кума. „Пуно нас ђака је путовало влаком па онда и лађама по Дунаву и Драви до Осијека. Послије смо ’вамо до Вировитице ишли влаком, па даље пјешице до куће“, одговарам. „Е, баш лијепо и добро да си се вратио жив“, задовољно закључи кума Драгана и предаде право гласа другима.

Ускоро дођоше кума Милка и Тина, па сам поново обасут истим питањима. Јованка је кроз прозор угледала Секу, нашу сестру од стрица, па јој рече да сам дошао. Дотрчала је, јадна, сва у сузама радосницама. Нисмо се видјели од августа 1941. године. За рођеног јој брата Душана не питам, то је незгодно питање јер он је ратовао на страни непријатеља. По овдашњим критеријумима, он је исто што и усташе. Још горе, јер је он четник. Није важно што су му усташе из кревета отјерали па убили оца, а њега са мајком, сестром, бабом и дједом отјерали празних руку из богате куће у Србију. Јер, као, он није имао право да покуша по својој одлуци понешто вратити тим усташким гадовима. Он се, као, сврстао на њихову страну, па се из тога извлачи закључак да је злочинац?!

Слиједили су дани радости. Сваки дан сусрећем повратнике из Србије, повратнике из ратних јединица, разне функционере власти и Партије са којима сам био добар и својевремено сурађивао. Ту су Гојко и Никола Шукић, Ђорђе Секулић, Душан Буквић, Јошко Шимуновић, Маријан Андријашевић, Мартин Смолчић, Драго Вукелић, па Стево Лалић Табанко, који ме је на Полуму лијечио од упале зглобова (да споменем само оне најближе). Често сам код ђеда. Убили су му оба сина, а трећи је умро још прије рата у В. Барни, гдје се био приженио. У штали има једну краву и јуницу. Коње су од Луце одузели партизани 1944. године за превожење рањеника и нису их никад вратили. А 1941. године оставио је пуну шталу марве, а коцеве пуне свиња разних величина. Таван је био пун жита, а у пољу велике парцеле крумпира и кукуруза. Затекао је, каже, двоје прасаца и пар кокоши, а на тавану мало жита и кукуруза. Тјеши се као и сви остали што су се вратили концем прољећа и у почетку љета. Успјело се понешто бацити у земљу, а већ се нешто и у врту нађе.

Омладина често приређује игранке, а има и митинга, састанака увечер. На некима се најсиромашнијима дијели и помоћ у одјећи и обући. Јованка и ја смо помало штијали у врту и садили некакве фланце које смо сваку вечер залијевали. Живот је попримао уобичајене токове. Послови су свакодневно обављани по неком спонтаном реду и редосљеду. Уређивало се двориште, кухала су се три оброка, којима се знало вријеме, а било је и одмарања. То је био наш домет и по обичајима и по могућностима и он је углавном задовољавао наше скромне потребе. Одлазио сам на неколико СКОЈ-евских састанака, који су били интересантнији кад би на њих дошао нетко од „изграђенијих” другова из Комитета.

 

< Поново у Билогори                                                              Садржај                                                                Почиње гимназија >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top