Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИН 3 АПРИЛА 1942. – БЕГОВО БРДО, ЦЕТИНГРАД

Датум објаве: понедељак, април 3, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

У овом малом кордунашком селу, Бегово Брдо, усташе су на наjокрутниjи начин убиле 137 српских сељака, наjвише дjеце у старости од 15 година. Наjвећи злочин починили су 3. априла 1942. године, када jе овим краjем пролазила Павелићева тjелесна боjна под командом Анте Мошкова. Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дjеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама злочинаца сами себи масовну гробницу. Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружjа тако ножевима, батовима и крамповима.

radio-sam-svoj-seljacki-i-kovacki-posao.jpgОвим усташама Павелићеве тjелесне боjне коjе су слабиjе познавале насеља дати су за помоћ оружници и дио треће усташке сатниjе с подручjа Цетинграда и Слуња, коjи су добро знали за свако српсконасеље, познавали путеве, па и своjе комшиjе Србе.

Усташа Марко Хрвоjевић из Лађевачког Селишта каже: “Са мном су као водичи били Јосо Моћан, Јосо Циндрић, Миjо Циндрић и Мића Циндрић. Ја сам у селу убио са мотиком, двиjе жене и четворо дjеце. Када сам улазио у кућу жене и дjеца су пошли ван из куће, а Јосо Моћан из Слуња довикнуо jе: “Удри их, маjку им српску!”

Наjприjе сам убио те двиjе жене, а затим четворо дjеце на таj начин што сам их са мотиком ударио у затиљак главе. Жене и дjеца су плакали и молили ме говорећи: “Немоj брате бог ти давао!” Ја на то нисам ништа реагирао него сам наставио са дотуцањем…” Свjедочанство о масовном усташком злочину над српским сељацима у шуми Латићкама код села Батнога 3. априла 1942. године записао сам у Цетинграду 18. априла 1961. године. Једина коjа jе преживjела све страхоте масовног злочина, тада деветогодишња дjевоjчица Милица Пекеч-Врањеш са сузама у очима с великим болом, сабрала jе снаге и испричала:

“Сjећам се добро раног jутра 3. априла 1942. године, када су нас усташе изненадиле и подигле у сванутак. Дjеца су jош спавала. Циjелу ноћ jа нисам могла спавати, била сам jако плашљива, jер смо увиjек морали бjежати. У моjоj кући било jе тога jутра 11 живота. Повели су нас босе по мразу према Батноги. Довели су нас код Калића врела. Тамо смо нашли и све остале из нашега села коjе су усташе успjеле ухватити. Ту су се договарали гдjе да нас кољу. Нису се могли сложити jер смо били близу врела. Покраj врела. Нашао се Хрват Јуре Крунић коjи jе чувао краве, био jе без десне руке у сељачкоj одjећи. Он jе рекао усташама да нас не кољу покраj врела да он има за нас одређено мjесто у шуми. Моjа баба Михољка и баба Сара нису могле од старости ићи те су тражиле од усташа да их одмах убиjу. Тада су их зликовци одвели мало подаље у грм гдjе су их заклали. Тада су нас усташе окружиле и испред њих као водич на jаму ишао jе Јуре Крунић. Млада жена Јека Пекеч (30) имала jе троjе дjеце, а четврто jе требало сваког дана угледати свиjет.

Стариjа дjевоjчица ишла jе покраj ње, наjмлађу jе носила у наручjу, а треће диjете било jе тако малено да ходати само ниjе могло, а носити га ниjе могла. Риjешио jу jе бриге оваj споменути Јуре Крунић коjи jе застао с чела колоне те узео трогодишњу Соку и бацио jе на jедан равни камен, те узео мотику и ушицама ударио диjете по трбуху коjе jе на мjесту остало мртво. Маjка Јека jе тог момента рекла стариjоj кћери: “Драго, оста нам Сока.” Јуре jе кренуо даље на челу колоне према шуми. Тада су нам наредили да сjеднемо на земљу у jедноj долини. Неки су изjављивали усташама да су прешли са православне на католичку вjеру и да их оставе на животу, али усташе су им рекле: “Оставите ви те потврде то ће вам ваљати.” Говорили нам нису ништа него су почели по групама одводити мало подаље, а Јуре им jе показао мjесто. Подиjелили су нас у пет група. Ја сам била у четвртоj групи. Одредили су двиjе дjевоjке, Љубу Кресоjевић од 17 и Мацу Мркобрад од 19 година, да стоjе покраj jаме и гледаjу што се ради од жена и дjеце. Оне су гледале до посљедњег, онда су и њих двиjе усташе заклале. Моjа стариjа сестра Боjа од 14 година била jе у групи испред мене са нашим братом Николом од годину и по старости коjега jе она носила, а брат Драган од 6 година био jе са мном. Ових двоjе браће дошли су под усташки нож приjе мене, а jа и мали брат Драган одмах иза њих.

Када смо дошли покраj jаме рекли су нам да легнемо потрбушке. Тада jе ишао онаj наш комшиjа-усташа са jедном руком и jош jедан непознат и почели бости ножем по врату. Од никога се ниjе чуо глас иако jе крв кркљала. Вjероватно из разлога што смо били сигурни да ионако идемо у смрт претрнули од страха и патње. Мали Душан Пекеч стар око 10 година скочио jе да бjежи, али на позив злочинаца “Стоj, врати се”, дошао jе и легао покраj jаме. Њега су уболи ножевима неколико пута. Онако исклане и избодене, рукама су бацали у jаму. Мене су узели за леђа и бацили ме на оне мртве. Мене су усташе уболе ножем на пет мjеста иза врата и на два мjеста у подлактицу. Ево погледаjте, професоре Ђуро, убоди ножева виде се и данас, 18. априла 1961. године, а од онда jе прошло 19 година. Познат ће до моjе смрти. Иза мене набацано jе jош неколико покланих. Док су мене усташе боле по врату крв ми jе кркљала на уста и нос. Међутим увиjек сам знала о себи и чак од оног момента када су нас повели размишљала сам да мене заклати не могу. И овог момента док су ме боли по врату и док jе крв текла jа сам размишљала да ћу побjећи. Када су нас све поклали, па и оне двиjе дjевоjке, Љубу и Мацу, тада су jош ножем боцкали све оне коjи су се мицали и давали знак живота. Ја, иако при свиjести, нисам се мицала. »чула сам како говоре: “ Још их има живих.” Након свега, згурале су усташе и оне двиjе дjевоjке у jаму, запjевале и отишле.

Тада сам се jа дигла и сjедила сва у крви на хрпи мртвих и видjела свога брата Драгана покраj себе. Био jе jош жив. Имао jе у устима лишћа и био jе сав крвав. Ја сам му одстранила лишће из уста и питала га: “Би ли могао ићи са мном?”, а он jе дао знак главом да не може. Видjела сам Љубомира Бастаjу како се подигао и из џепа своjе заклане стрине узео нешто куна и питао ме да ли jа идем. Ја сам рекла да идем и кренули смо уза шуму. За нама jе дотрчао моj кум Владо Бастаjа, имао jе девет година, био jе избоден по врату и ребрима. Када смо кренули чули су се гласови живих из jаме. Касниjе смо дознали од неких преживjелих да су два, три дана из те масовне гробнице излазили, а усташе су их хватале и убиjале онако испаћене, израњаване и крваве. Прича се да jе из jаме изашла баба Сока Бастаjа, маjка од преживjелог Владе, била jе избодена и пребиjене ноге и ниjе могла ићи. Зна се да jе моj мали брат Драган изашао из jаме, али су га трећи дан усташе из Батнога убиле и бациле у гноjницу.

Нас троjе смо лутали шумом и изашли у Жалчеву Косу на корито с водом гдjе смо се опрали од крви и дошли у шуму Палеж преко Жрвнице у Вучиjи Јарак. Код моjе куће усташе су нас примиjетиле и пуцале за нама. Ми смо се подигли и бjежали кроз шуму и стигли у село Гоjковац, а затим у Клокоч. Тамо сам нашла маjку и брата Милана коjи су успjели избjећи усташким разбоjницима. У Клокочу су ме неке жене опрале, превиле ране и одсjекле косу. Само су ми партизани у шуми Отрић неком масти намазали ране. Даље сам наставила с осталим српским сељацима бjежати од усташког ножа.” “Милица, какво jе сада ваше здравље?”

“Видите, ниjе тако лоше што сам све доживjела. Понекад када се вриjеме миjења мало ме жига и теже говорим, спориjе и jедем, ваљда ми нешто запиње у грлу. Боjа гласа jе мало другачиjа. За вриjеме ове трагедиjе имала сам девет, а сада имам двадесет и осам година.”

У шуми Латићке код села Батнога усташе су поклале и бациле у  jаму српске цивиле села Бегово Брдо 3. априла 1942. године:

1. БастаjаМиле Анка, 10 година

2. Бастаjа Миле Богдан, 5 година

3. Бастаjа Миле Босиљка, 1 година

4. Бастаjа Цвиjета, 55 година

5. Бастаjа Миле Драга, 9 година

6. Бастаjа Петра Драгица, 6 година

7. Бастаjа Миле Душан, 11 година

8. Бастаjа Петра Душан, 5 година

9. Бастаjа Миле Љуба, 3 године

10. Бастаjа Петра Мира, 1 година

11. Бастаjа Миће Мица, 15 година

12. Бастаjа Петра Мица, 10 година

13. Бастаjа Раде Мићо, 43 године

14. Бастаjа Мика, 42 године

15. Бастаjа Петра Милан, 4 године

16. Бастаjа Јанка Миле, 40 година

17. Бастаjа Лазе Миле, 16 година

18. Бастаjа Миће Миле , 15 година

19. Бастаjа Раде Милица, 37 година

20. Бастаjа Јанка Милка, 35 година

21. Бастаjа Миће Петар, 9 година

22. Бастаjа Миће Петар , 2 године

23. Бастаjа Лазе Раде, 19 година

24. Бастаjа Милутина Софиjа, 43 године

25. Бастаjа Тодора Софиjа , 50 година

26. Бастаjа Миће Сока, 17 година

27. Бастаjа Стоjана Станка, 42 године

28. Кресоjа Марка Босиљка, 15 година

29. Кресоjа Марка Даринка, 17 година

30. Кресоjа Марка Драгица, 17 година

31. Кресоjа Марка Душан, 11 година

32. Кресоjа Марка Љуба, 17 година

33. Кресоjа Стоjана Марко, 36 година

34. Кресоjа Марка Мица, 14 година

35. Кресоjа Марка Мила, 9 година

36. Кресоjа Марка Милан, 12 година

37. Кресоjа Марка Милица, 13 година

38. Кресоjа Николе Милка, 38 година

39. Кресоjа Марка Милутин, 5 година

40. Кресоjа Марка Мира, 5 година

41. Кресоjа Марка Нада, 2 године

42. Кресоjа Марка Ненадка, 1 година

43. Кресоjа Марка Ранка, 12 година

44. Кресоjа Марка Станко, 3 године

45. Пекеч Ана, 58 година

46. Пекеч Ђуре Босиљка, 14 година

47. Пекеч Николе Босиљка, 3 године

48. Пекеч Ђуре Драган, 6 година

49. Пекеч Миле Драгица, 20 година

50. Пекеч Николе Драгица, 8 година

51. Пекеч Ђуре Душан, 6 година

52. Пекеч Николе Игњатиjа, година

53. Пекеч Јека, 24 године

54. Пекеч Лазе Миле, 16 година

55. Пекеч Лазе Милка, 13 година

56. Пекеч Стоjана Милка, 44 године

57. Пекеч Лазе Никола, 18 година

58. Пекеч Сара, 60 година

59. Пекеч Сока, 3 год, 2 године

61. Мркобрад Мица, 19 година

62. Мркобрад Мила, 46 година

63. Мркобрад Никола, 44 године

64. Павковић Драган, 4 године

65. Павковић Драгица, 15 година

66. Павковић Душан, 4 године

67. Павковић Ђуро, 6 година

68. Павковић Петар, 6 година

69. Вулетић Аница, 66 година

70. Деjановић Милан, 2 године

71. Банда Сара, 21 година

72. Мазињанин Драгица, 34 године

73. Пекеш Ђуро, 40 година

Напомена: Од броjа 60 до броjа 73 су жртве, српски сељаци из села: Делић Пољане, Горње Жрвнице, Полоjслог Вароша, Рушевице, Сноса. Њих су усташе похватале у доласку до шуме, поклали их и бацили у масовну гробницу Латићкама, гдjе и данас почиваjу 73 жртве усташког геноцида.

Истога дана тj. 3. априла 1942. усташе су из ватреног оружjа, ножевима и крамповима усмртиле код њихових кућа у истом селу Бегово Брдо:

1. Бастаjа Михаjла Босиљка, 34 године

2. Бастаjа Раде Босиљка, 16 година

3. Бастаjа Раде Драган, 4 године

4. Бастаjа Миће Љуба, 22 године

5. Бастаjа Раде Љуба, 2 године

6. Бастаjа Цвиjана Мара, 15 година

7. Бастаjа Раде Михаjло, 64 године

8. Бастаjа Михаjла Миле, 45 година

9. Бастаjа Раде Никола, 10 година

10. Бастаjа Раде Петар, 20 година

11. Бастаjа Раде, 45 година

12. Бастаjа Илиjе Раде, 39 година

13. Бастаjа Петра Стана, 45 година

14. Бастаjа Стеван, 60 година

15. Мазињанин Мила, 44 године

16. Мазињанин Раде, 50 година

17. Пекеч Драгана Богдан, 2 године

18. Пекеч Раде Цвиjан, 60 година

19. Пекеч Миливоjа Гоjко, 3 године

20. Пекеч Симе Мићо, 31 година

21. Пекеч Раде Мила, 44 године

22. Пекеч Симе Миливоj, 11 година

23. Пекеч Николе Милка, 23 године

24. Пекеч Васе Милка, 35 година

25. Пекеч Николе Мира, 9 година

26. Пекеч Раде Никола, 42 године

27. Пекеч Раде Никола, 7 година

28. Пекеч Петра Раде, 41 година

29. Пекеч Софрениjа Раде, 50 година

30. Пекеч Симе Ранка, 17 година

31. Пекеч Никола Сара, 40 година

32. Пекеч Васиља Саво, 60 година

33. Пекеч Лазе Симо,  50 година

34. Пекеч Ане Душан, 16 година

35. Пекеч Раде Ђуро, 40 година

36. Пекеч Николе Сока, 5 година

37. Пекеч Раде Станка, 45 година

38. Пекеч Васиља Василиjа, 52 година

39. Пекеч Јанка Драгић, 38 година

40. Пекеч Николе Бранко, 4 године

41. Вукелић Миладина Даница, 13 година

42. Вукелић Радована Драгиш, 9 година

43. Вукелић Миливоjа Јека, 20 година

44. Вукелић Драгића Милан, 50 година

45. Вукелић Јанка Милка, 3 године

46. Вукелић Радована Сара, 2 године

47. Вукелић Радована Спасоjа, 10 година

48. Вукелић Раде Стоjа, 5 година

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top