Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Када се нађем у завичаjу близу топонима, на стазицама дjетињства, бивам преокупиран тим злочином геноцида и заборављам управљати возилом, jер ми се слике клања и крви навлаче као мрене на очи.
Пише: Проф. др Светозар Ливада
Ако се поjам пациjент преведе као онаj коjи трпи и пати, ту позициjу трпљења и патњи издржао сам за стотине живота, као вишегодишњи пациjент с 40 операциjа на костима, двиjе на срцу и неколико клиничких смрти.
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 28. августа. 2015. године.
Геноцид ми jе оставио веће патње од тога.
Био сам суперактивно диjете – горопадан. Бака, коjу сам обожавао, звала ме jе горопадником и говорила да никада нећу своjу кућу имати. Научио сам читати приjе основне школе, од стариjе браће. Заволио сам књигу, а то jе посебно радовало мога оца. И он jе пjесме писао. Разумио jе и стимулирао моjу жеђ за књигама и на рачун других послова. Љутио ме jе наjвише онаj тко би ме с књигом раздваjао. То jе морало ићи на штету других сеоских послова. Имали смо библиотеку с око 2000 књига.
То jе сеоска риjеткост.
Рат сам 1941. године дочекао са стравичном зебњом. О њему сам много знао из косовских циклуса и митова, од броjних приповиjедања ратника са Соче, Галициjе, о заробљеништву у Русиjи, судбини 1300 каплара, голготи до Каjмакчалана и на њему. Сазнао сам за плаву гробницу српске воjске, за пробоj Солунског фронта, за рат између Енглеза и Бура, за прве конц-логоре. За та сазнања наjвише захваљуjем књигама.
Имао сам комшиницу, вршњакињу, коjа jе по патриjархалном обичаjу била мени намиjењена. Ниjе ишла у школу, али jе са мном код оваца научила читати и писати. Доиста jе била даровита и толико лиjепа као да jу jе ваjао Микеланђело. Плаве крупне очи као небески свод, бринет рудљаву косицу, стасита и витка. Психоматски jе сазриjевала приjе мене. Била jе супериорниjа, што ме чинило радосним. Говорили су: „попадиjа“ га jе укротила. Ђачио сам у цркви и припремао се за попа, а њу су због тога називали попадиjом. То нас jе мало и нервирало. Вољели смо се као брат и сестра. Тако смо и називали jедно друго. За вриjеме сеоских светковина пjевали смо у двогласу, она алт, а jа тенор. Одлазили смо на светковине Сељачког кола и задружне митинге гдjе смо рецитирали стихове социjалне поезиjе. Сељани су говорили:
„Онаj мали и мала су увиjек заjедно, као шипка и бубањ!“
Другог августа 1941. године догодио се геноцид у селу Зечева Варош, код Слуња. На Илиндан хрватски воjници су похватали све сељаке села и жетелице, међу коjима jе била и моjа изабраница Драга Кукић. Када сам сазнао за таj покољ и њезину смрт, заридао сам и онесвиjестио се. Наш слуган се наругао да сам рикао за цуром као jунац. Волио сам га због шеретизма, а од тада замрзио за читав живот.
Циjелог живота ме прогони њено клање. Како су могли?
Знам. Толико се дубоко сjећам. Визуално сам доживио њено клање приjе падања у кому. Као да сам био присутан, а то сам касниjе потврдио у архиви исказом свjедока. Задали су jоj осам убода у врат, расjечене доjке и распорен стомак.
Убицу сам познавао. Био jе нешто стариjи од нас.
Таj геноцидни злочин ми се болно урезао у памћење, да сам се потпуно измиjенио, остарио за jедан дан, посиjедио, изгубио дар говора неколико дана, престао бити раздражљив, па онда пркосио на сваку разбориту молбу. Заповиjеди сам уважавао као налог Божjи. Сви су говорили; „Оваj деран се потпуно измиjенио!“
Касниjе ми рече психиjатар да сам доживио перманентни шок у подсвиjести, коjи ће доживотно траjати, као дио моjе нарави.
Када се нађем у завичаjу близу топонима, на стазицама дjетињства, бивам преокупиран тим злочином геноцида и заборављам управљати возилом, jер ми се слике клања и крви навлаче као мрене на очи.
Заиста сам доживотна жртва геноцида. Спадам у онаj тип људи коjи туђу бол, нарочито блиских људи, теже подносе него властите невоље. На то ми jе рекао jедан учени Жидов да имам пренасељено памћење злочинима, што ме чини несретним свjедоком свога времена. На властитом искуству сам спознао да jе рат сам по себи злочин, да наноси неизљечиве ране. И шуме коjе су спашавале народ умиру плачући. На неке тренутке све ми се изопачило и уротило против живота.
Дугогодишњи сам истраживач. Сусретао сам људе коjи памте пет ратова. Ако смо људи, залажимо се за измирења и љубав међу људима и народима. Тражимо да нас престану таманити посљедице геноцида. Памтимо да нема геноцида без геноцидних политика и држава. Он мора имати залеђину и моћ. Не товаримо на људе терете коjе не могу носити.
Знам да ћу своj животни и доживљени пртљаг теглити до краjа живота. Писао сам много о њему с циљем да се растеретим, да свиjету кажем горке истине коjе мораjу нестати, али геноцид не силази с мене, из моjе психе. Заjашио ме и закачио се као чичак за маjу. Спомене ли нетко: глинску православну цркву, Бански Грабовац, Мехино стање, Пркос, Коларић, Садиловац, Вељун, Ивановић jарак, Рудинке код Слуња и других геноцидних полигона, враћам се, не своjом вољом, на Драгу Кукић, на невини пупољак живота, на очи неба.
Питам се, и питаћу се до краjа живота: Како су могли? Зар су и то људи?
Питао сам оца тко су ти људи. „Зову се „фашисти!“ Ми коjи то осуђуjемо зовемо се „антифашисти“, одговори. Тако сам jа у тринаестоj години постао доживотни антифашиста и жртва геноцида.
Од тада, одзивам се и позивам као на завjетни слоган: смрт фашизму — слобода народу!
Извор: Topola — JU SP Donja Gradina god. I, sv. 1 (2015)
Везане виjести:
Проф. др СВЕТОЗАР ЛИВАДА: СРБИ КАО МАЊЕ ЉУДИ …
Светозар Ливада: „Кордунски реквиjем“ – Jadovno 1941.
СВЕТОЗАР ЛИВАДА: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ОЗАКОЊЕНИ …
