„Шишали су нас до коже, крв је текла“, са 9 година одведена је у Јасеновац, њена сећања на плач, деце, глад, страх, мртве не бледе

Стоја Карлица, осамдесетчетворогодишња старица из Новог Града, места на самој граници БиХ и Хрватске, никада неће заборавити страхоте које је као девојчица од девет година преживела у усташком концентрационом логору Јасеновац у Другом светском рату, где су људе убијали и пре него што су ушли у логорски комплекс. Она је у изјави Срни истакла да се злочини и све оно што је доживела у јасеновачком логору не могу описати речима.

Стоја, девојачко Рабат, рођена је 1933. године у селу Побрђе код Костајнице. Офанзиву на Козари 1942. године дочекала је као сироче са још три сестре и два брата јер су им родитељи умрли пре офанзиве.

Они су сами пошли у збег на Козару, Стоја је тада имала девет, а најстарија сестра Љуба 16 година.

У њеном сећању остао је збег, жене, плач деце, жеђ, глад, страх, бомбардовање и жртве којих је било где год се кренуло.
Према њеном сведочењу, у том метежу Стоја се са сестрама Љубом и Милевом раздвојила од браће и једне сестре. Оне су одведене у логор Јасеновац, као и један брат.
Она се, каже, сећа преласка преко велике воде и страдања бројних на самом преласку.

– Коме је неко помогао да пређе тај је прешао, коме није њега је вода однела – прича Стоја. Запамтила је да су дрвене даске на зградама концентрационог логора биле обојене црном бојом.
Приликом доласка у логор раздвајали су мушарце и жене, а између је била бодљикава жица. Тако су и Стојиног брата Микана одвојили од сестара. О њему ништа нису знале, као ни о сестри Деси и најмлађем брату Влади, који су остали на Козари.

Ошишали су нас до коже, а то је рађено тако да је и крв текла. Бунили смо се, али није вредило. Мени је један усташа том приликом поломио прст. Сестра ми је касније ставила дашчицу уз прст и завила, а та дашчица је урасла у кожу – присећа се данас ова витална старица.

Судбина је хтела да је један од усташа у логору познавао Стојиног оца, те им је давао хлеб у тајности.
Јели смо само стари укисељени, кукурузни хлеб, а тога није било довољно -присећа се Стоја и напомиње да су поред њих носили тела мртвих мушкараца, а сећа се и јаука њихових жена.

Након шест седмица Стоја и њене сестре одведене су у оближњу хрватску породицу, где су помагале у пољу и винограду док им се пред очима и даље одвијала страхота страдања њеног народа у логору.

Због потхрањености нису имале довољно снаге што је изазивало бес власника домаћинства Анте који је неретко претио да ће их заклати.

– Имали смо неку тетку у Читлуку која није имала своје деце. Она је добила пропусницу и дошла да нас одведе кући – каже Стоја.

Живот на порушеном огњишту

Према њеним речима, код куће су затекли брата и сестру који су остали на Козари, те је тако њих петоро започело живот на порушеном огњишту.

– За брата Микана ништа нисмо знали три године, а онда је дошао кући. Сазнали смо да је њега у логору спасио неки Немац који није имао деце и усвојио га – прича Стоја.

Она истиче да се толико зла догодило, а да никад нико није то потпуно испричао и записао, не зна како и зашто, те напомиње да је она сама научила да чита и пише.

Стоја данас живи у Раканима код Новог Града и има двоје деце у браку са покојним супругом Јованом.

– Свега се сећам и данас као да је јуче било. Страшно је то зло било и тешко да би данашње генерације имале снаге да то преживе – наводи Стоја Карлица.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.

Ко кроз Јасеновац није прошао, тај се не зна Богу молит …

Хијерархија пакла логора Јасеновац: Крвници-убице-кољачи и …

Мој пут кроз Јасеновац | Јадовно 1941.