Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог века

Датум објаве: понедељак, новембар 13, 2017
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/prebilovci/sveti-velikomucenici_prebilovacki.jpg

Од 64 милиона људи, колико jе у целом свету страдало у Другом светском рату, на српски народ отпада више од jедног милиона. Према његовом укупном броjу, само су Jевреjи страдали горе од нас. Да подсетимо, у Првом светском рату Србиjа je од 4.500.000 становника изгубила 1.200.000, што jе тада било 56,7 процената мушког становништва. Колико би данас било Срба да се ово ниjе десило?

Координате 43° 06′ 36″ СГШ и 17° 41′ 60″ ИГД, су на први поглед као и сваке друге. Међутим, ове координате на карти показуjу jедно мало место са бурном историjом и много страдања. Вихор смрти више пута jе опустошио ово село – Пребиловце. Августа 2012. смо се сусрели са пребиловачким мученицима. Eво њихове приче…

Село Пребиловци у Херцеговини jе у прошлом веку постало симбол страдања и мучеништва. У свести сваког национално свесног Србина име Пребиловци jе дубоко урезано. У њему су живели побожни и вредни становници. Било jе у то време 1941. год. jедно од наjвећих и економски наjjачих српских села у Херцеговини. Усташки злочин у августу 1941. год. у том селу jе без примера и jедан од наjсрамниjих догађаjа у људскоj историjи. Тада су усташе, од око хиљаду становника села у 120 домаћинстава, зверски убиле и у jаме бациле 830 Пребиловчана, углавном жена, деце и стараца. Тада jе страдало око 150 деце млађе од 15 година. Страдање jе преживело само 172 становника. Потпуно су уништене 52 фамилиjе, а 36 огњишта jе угашено. Само из српске породице Булут jе страдало 149 , а из породице Екмечић 78 чланова. Судбину као Пребиловци у Другом светском рату доживело jе само село Лидице у Чешкоj. Јапански дневник Тhе Asahi Shimbun (Токио) уврстио jе ово село међу четири наjстрадалниjа села, у Другом светском рату, на нивоу планете.

Да се таj злочин десио на неком другом месту у Европи и неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Дахауа, Аушвица или Хирошиме. Светски и домаћи медиjи би се утркивали и о томе навелико и нашироко причали. Овако, пошто се то десило српском народу, о томе се ћути и гледа се да се заташка и заборави. Не само од разних, тобоже не пристрасних, медиjа и невладиних организациjа, него на жалост и од самих поjединих Срба.

Село Пребиловци се налазе у Доњоj Херцеговини, у близини границе са Далмациjом, на самом ободу долине Неретве, код Чапљине. Од Мостара jе удаљено 33 km, а од мора 20 km. Лежи на кањону реке Брегаве, у непосредноj близини њеног ушћа у реку Неретву.

Дана 3. августа 2012. год кренули смо на поклоничко путовање у Пребиловце, поводом обележавања 71. годишњице страдања Пребиловачких и других мученика. Да се помолимо и присетимо ових несретних душа. Организатор путовања, седми пут за редом, било jе Српско Национално Друштво „Пребиловци“ из Београда.

Из Новог Сада смо кренули око 12 часова. Ишли смо прво до Руме где смо се споjили са путницима коjи су кренули из Београда. Ишао jе jедан аутобус. Путовали смо преко Шапца, Лознице, Зворника, граничног прелаза „Каракаj“, Власенице, Хан Пиjеска, Соколца, горе Романиjе и Сараjева. Прошли смо кроз тунел „Иван седло“ и из Босне ушли у Херцеговину. Даље смо наставили преко Коњица, Јабланице и Мостара до Пребиловаца.

У Пребиловце смо стигли око 22 сата. Сачекало нас jе скоро пола села. У Пребиловцима данас живи око 65 становника. Ко jе имао у Пребиловцима родбину и приjатеље сместио се код њих. Ми остали смо се сместили у обновљеним повратничким кућама и у Дому културе.
Следећег дана, у суботу 4. августа 2012. године у Пребиловцима код рушевина Спомен-храма смо присуствовали Светоj Литургиjи и парастосу жртвама пострадалим у усташким злочинима у Другом светском рату на простору jужне Херцеговине. Свету литургиjу jе служио архимандрит Данило Павловић, игуман манастира Житомислић, уз саслужење архимандрита мр Лазара Лазаревића – ректора Богословиjе Свети Петар Дабробосански у Фочи са jош пет свештеника из околних места.

Парох Чапљински отац Данило Боро jе тада поручио да што пре треба обновити Спомен-храм, порушено и попаљено село, и успоставити достоjанствен однос према жртвама српског народа и према Пребиловцима.

Светоj Литургиjи и парастосу jе присуствовало неколико стотина Срба и наjближих сродника жртава. Присуствовао jе и Душан Басташић председник Удружења Јадовно 1941.

После Литургиjе и парастоса смо сви отишли у Дом културе на трпезу љубави. После подне део поклоника jе посетио село Клепци, родно место Светог Вукашина Јасеновачког и храм Преображења Господњег. Слободно време смо провели на отвореном купалишту природног jезера Шкрка коjе jе удаљено око 1,5 km од центра Пребиловаца.

У недељу 5. августа смо присуствовали Светоj Литургиjи у храму Вазнесења Господњег у Чапљини коjу jе служио парох чапљински jереj Данило Боро.

Како се десило страдање 1941. год?

У зору, 4. августа 1941. год., усташе су са становницима из околних села, поступаjући по брижљиво припремљеном плану, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села jе ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца су се вратили своjим кућама, не очекуjући да ће и они бити мета напада. Пошто су раниjе у неким селима усташе хватале само мушкарце. Тако су несрећни очеви, не слутећи у шта ће се све „изродити“, жене и децу враћали у село. Право у смрт.

Усташе прикупљаjу жене са децом и затвараjу их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батинање, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубиjали старице коjе нису могле да пешаче. Оне коjи су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседном селу Тасовчићи, коjи jе тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за jаме.

Поподне 4. као и 5. августа уjутро, усташе по Пребиловцима хватаjу и доводе у школу преостале жене и децу коjима говоре да ће их преселити у Србиjу. Јадан народ jе у ово поверовао па су се облачиле у наjлепше што су имали, носећи са собом завежљаjе. Ова група била jе изложена стравичниjем иживљавању, посебно над девоjкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убиjани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убиjенa jе и сеоска учитељица.

Ова група jе 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где jе потом довезена и група из силоса.

Бездушно и садистички, ова неjач, њих око 500, на температури од око 40 степени, потрпана jе и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до jутра, 6. августа.
При одвођену на стратиште Пребиловчане су зауставили на километар од jаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У jаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела jаме, широког око 4 метра. Оне коjи си се у очаjу хватали за камене ивице ударили су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чиjи jе вертикални пад отвора 27 метара, да би се после спиралне стрмине jама завршила великом галериjом, на дубини од 66 метара од отвора.

Већина њих jе преживела пад, са преломима или без њих. После тога усташе су брдо камења гурале у jаму. Наиме, пребиловачка неjач jе падала на гомилу лешева претходно бачених сараjевских Срба, што jе ублажавало удар чиjе су последице лакше преживљавала деца. Усташа Иван Јовановић, звани Црни, jе сутрадан бацио две бомбе у jаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово jе свакако било без ефекта, jер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло jаме, па су се jауци из ње чули jош 7 дана. Онако сломљени у jами умирали су данима у наjвећим мукама.

Неке стариjе људе и бебе су убиjали где су их затицали. Бебе су хватали за руке и ноге и „лупали“ их о зид школе. Девоjке су силовали пред маjкама. О свим зверствима су сведочиле Јока Екмечић, маjка Миленка Јахуре и Мара Булут, маjка Младена Булута.

Злочини су углавном извршени у две jаме, коjе су и два наjвећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и jами Бивоље брдо, коjа jе и примила наjвише жртава.

У овом краjу, на подручjу Чапљине, Стоца, Љубушког, Метковића и Неума, у току 1941. убиjено jе око 4000 потпуно недужних Срба, у jамама и другим стратиштима.

Сви чланови породице Трипка Ћирића страдали су од усташке руке. Супруга Стана и десеторо деце. Девет кћери и син. Маjка jе са ћеркама жива бачена у Шурманачку jаму, а отац jе заклан у долу, под селом, са трогодишњим сином у наручjу.

Иван Јовановић, звани Црни, jедан од вођа усташа из тог дела Херцеговине, коjи jе учествовао у овим злочинима био jе познат по убиjању и бацању у jаму деце. Он се годинама скривао у Србиjи код jедне породице у окoлини Суботице. Ухваћен jе тек 1956. године.

Приликом спровода Срба на стратишта и везивања жицом, неким Србима jе пала капа са главе. Кад су тражили да им се капе врате, усташе су почеле да им се гласно смеjу и подругуjу: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“

Мештани причаjу о Илиjи Шакоти заборављеном српском хероjу. Када jе дошао на ред да и њега баце у jаму 1941. год , у њему се пробудила мисао Обилића и Синђелића. Када jе код отвора jаме међу крвницима препознао Меху Делића, друга из воjске, ниjе тражио милост, већ jе гласно позвао Меху да се “опросте”. Изненађен, Мехо му jе пришао, а Илиjа га ухвати за каиш и повуче са собом у jаму. Усташе су тада прекинули ликвидациjу и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ипак, нису у своjим редовима нашли jунака коjи би се спустио, па jе Мехо остао међу своjим жртвама. Са усташом-jамарем Мехом Делићем jе у jаму упала и његова пушка. Та пушка jе нађена у jами у доњим слоjевима костиjу, приликом ексхумациjе 1990. год. Илиjи Шакоти се после тога, исте 1941. године родио син jединац, коме су као посмрче дали очево име.

Убрзо после ових стравичних злочина 1941. године италиjанска фашистичка воjска jе поново окупирала Херцеговину, што jе, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом краjу. Италиjани нису желели устанак Срба на свом окупираном простору и нису желели да се усташки злочини припишу њима. Када су Италиjани чули за усташке злочине и када су их видели, они су спашавали Србе и у другим деловима тадашње Југославиjе: Далмациjи, Лики… коjи су били под италиjанском окупационом зоном.

После покоља 6. августа 1941. у куће Пребиловчана усташе су населиле хрватски и муслимански живаљ, а насеље преименовали у Ново Село. Они су ту били до септембра 1941. год. када се враћаjу преживели Срби. Све до средине 80-тих ка њему, као попришту страшног злочина, ниjе указивао никакав путоказ.

На неколико штампаних географских карти сам тражио где се налазе Пребиловци. Нашао на картама и села са много мање становника, али Пребиловци нису уписани.

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добиjали су другу децу. Због лажног „братства и jединства“, прву децу нису смели да ваде из jаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а „титовци“ су им разним реформама и арондациjама одузели наjбољу земљу.

После рата у Пребиловцима се догодило чудо: старци су почели да се жене. Проговорила jе земља. Проговорио jе живот. И стари Душан Шарић покушао jе немогуће. Хтео jе да рађа. Да има наследника. Да му неко сачува име. Да га продужи.

Старци су рађали децу. Али нису били срећни. За њима jе остао повелик комад живота. Па су новорођеноj деци давали имена своjих закланих првенаца. И у новоj деци препознавали су побиjене дечаке и девоjчице.

Кад би могао неки сценариста и редитељ да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”.

После пропасти усташке државе Титов режим jе заташкао злочине и забетонирао jаме у коjима jе од усташког ножа и маља страдало на хиљаде Срба. Већина jама jе 1961. године забетонирана, а поред њих jе Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на коjима jе писало да су ту убиjене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броjа и националности жртава, чак ни села из коjих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из jама и људски и хришћански сахране. Умногоме, Савез комуниста био jе на линиjи усташких циљева, прилагођених времену.

Од 1974. године, родбина жртава jе почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећуjе jаме. Ипак, од 1947. до 1990. године, ниjе дозвољавано свештеницима да на jамама служе парастосе.

Краj првог диjела

 

Повезане виjести:

Јадовничани и Пребиловчани

04.08.2012. Пребиловци, парастос Пребиловачким новомученицима

ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА СРБА ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА

УСПОСТАВИТИ ДОСТОЈАНСТВЕН ОДНОС ПРЕМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ ЖРТВАМА

СТРАНИЦА НА НАШЕМ САЈТУ ПОСВЕЋЕНА ПРЕБИЛОВЦИМА




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top