Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Saznajem, poslije podne počinju hapšenja Srba

Datum objave: petak, jun 4, 2010
Veličina slova: A- A+

Bosa briše salvetom ruke i trči telefonu. Tek što je digla slušalicu, jednom rukom mi maše da dođem, a drugom pruža slušalicu. Pretpostavljam da je Milan i uzbuđeno se javljam. „Čuj, imam informaciju da će u Daruvaru poslije podne početi hapšenje. Ja sam među prvima. Za Grubišno ne znam. Nemoj se tu više zadržavati, a dalje kako znaš“, reče on kratko. „Hoćeš li Bosu“, pitam. „Daj je“, reče i oni nastaviše kratak razgovor. Prizivam Milenu i dohvatam moju vjetrovku. „Odmah odlazimo, ovdje će hapsiti, uzimaj stvari i izlazi“, brzo joj kažem. Bosa je sva van sebe, zaustavlja nas na ručku i istovremeno se pozdravlja sa Milenom. Otvorila je kapiju i mi odosmo.

„Vozi prema Grubišnom. Usput ćemo se dogovoriti za dalje“, kažem i upućujem je kroz sporedne ulice i pored stare gimnazije, dvorca. Izašli smo na glavnu cestu. „Vozi normalno. Kad prođemo kontrolu u Zdencima, onda ćemo se dalje dogovoriti. U Grubišnom, tamo gdje je nekad bila pruga, trebala bi malo usporiti, ali ne napadno. Ja ću dobro promatrati što se događa. Tvoje je da pažljivo voziš nekih pedeset na sat. Prolazimo mimo kuće dalje. Ako zapazim bilo što sumnjivo, kazat ću. Vozi dalje i nenapadno povećavaj brzinu. Ako je sve u redu, kazat ću ti da se pripremiš za okretanje. Kad dođemo pred kuću, prođi most. Stani malo niže od njega, pored grabe. Ti nećeš izlaziti iz kola“, dajem joj instrukcije. Ulazimo među ribnjake i uskoro vidimo poveliku grupu zengovaca na križanju kod „Zdenke“. „Reci im da sam ti brat. Spavali smo u Daruvaru. Sad idemo kod Golštajnovih na ručak, pa u Zagreb“, govorim joj.

Zaustavili su nas, pregledali prometne dokumente i sve je prošlo u redu. „Da nastavim, ja ću izaći iz kola, otvoriti kapiju i garažu i izvesti kola. Kad zatvorim kapiju, krećemo odmah – ti za Zagreb, a ja za Daruvar“, kratko kažem. Prolazimo križanje. Ima dosta zengi i civila ispred hotela, pa kod Mađerića i Benka. Eto nas kod bivše pruge. Ponavljam lekciju: „Vozimo pedesetak na sat. Nema ništa sumnjivo oko kuće. ’Ajde gore do okuke pa se spremi za okretanje“. Okrenemo na mostu kod Ringlove bašte, idemo natrag i stanemo niže mosta. Ulazim u dvorište pa u garažu. Upalim kola da rade u leru, a za to vrijeme pokupim brijaći pribor. „Pandu“ izvezem van, zaključavam garažu i vidim Seku kako ide preko bašte k meni. Priđem plotu i kažem joj da idem za Banjaluku, ali da nikome ništa ne govori do sutra. Izlazim na most, zatvaram kapiju. Seka plače. Milena izašla iz kola. Pozdravljamo se, ne sjećam se da li sam je poljubio. Ja krećem prvi. Na križanju u Zdencima izbrojim dvanaest zengi od kojih se uskoro trojica podigoše i uperiše automatske puške. Jedan mi sa prometnom tablicom naređuje da skrenem prema Tomislavu. Traži isprave, nešto traži po nekakvom spisku, a onda pita kuda idem. „Idem na pecanje u kanalima između ribnjaka. Imam dozvolu od direktora Vojte“, kažem i pokazujem mu tu dozvolu. „Ako se ovaj oblak istrese, onda ću otići Vojti na kavu“, pričam ja. „Otvorite prtljažnik. Šta to imate u taški“, pita. „To je alat“, kažem. Otvaram taškicu. On lupka po stranicama prtljažnika, a ja spazim grupu radnika pokraj ograde „Zdenke“, valjda imaju pauzu. Vidim i jednog mladog lovca pa mu mašem i on se smije i odmahuje. „Možete ići“, reče zenga i ja sav sretan sjedam u kola.

Polako prođem benzinsku stanicu i tamo negdje od Koudjeline kuće počinjem da silujem moju „pandu“. Juri ona, prelijeće sve one mostove i trećom se penje uz Končanički brijeg. Predbacujem si ono mahanje mladom lovcu, jer se prisjećam više priča da su mu djed i otac bili nekakvi ustaški aktivisti, ili čak ustaše. Samo da je doviknuo zengama i pokazao ukrštene ruke, odoh ja „bogu na večeru“. Na ulazu u Daruvar napunio sam rezervoar gorivom. Prolazim kroz grad. Nigdje ni milicije ni policije. Tako dolazim i do Pakraca. Nigdje nitko ne zaustavlja. Nikakvih informacija nemam. Da svraćam u Kusonje, na istom sam. Gajim nadu da će me ipak negdje presresti ti „srpski teroristi“, „četnici“, „srbokomunisti“, koji navodno svuda prave nered i brutalno postupaju prema pučanstvu na prometnicama. Međutim, ništa od toga do sela Benkovac prije Okučana. Puno zengovaca na cesti. Ima i nekoliko kamiona sa kojih su prebačene cerade. U nekima spavaju zenge. Ispred kuća kraj plota razgovaraju sa mještanima, smiju se. Izgleda da se tu istresao onaj oblak što sam ga predskazao zengama u Velikim Zdencima. Vozim polako, klanjam se glavom svima koji mi se miču, smješkam se odobravajući njihovu poziciju na cesti. Pa to je, uostalom, ta uniformirana, jednolična masa čiju psihologiju poznam. Oni se sad slobodno kreću, oni sad nemaju nikakvih obaveza, ali ni ovlaštenja, a ja ih uvažavam klimanjem glave, dajem im potrebnu prednost i to iz kola prestoničke registracije. Dakle, „do kraja se razmemo, kaj ne“.

Bez nekih usputnih događaja dolazim do Okučana u čijem parku ima dosta zengi, a na križanju samo nekoliko u slučajnom prolazu. Neki sjede na niskom zidu sa desne strane. Uz njih su naslonjene automatske puške. Na nekoliko mjesta na tome zidu ima i po neka puna vreća, valjda pijesak. Dolazim do skretanja za Staru Gradišku. Tu su postavljene vreće sa obje strane prema pruzi. Kraj njih sjedi negdje do desetak zengovaca. Nitko me ne zaustavlja.

 

< Srbi Bilogore kontroliraju ceste                              Sadržaj                               Uspijevam proći sve punktove zengi >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top