SAVO ŠTRBAC : Poternica za „Topničkim dnevnicima“

Datum objave: petak, decembar 14, 2012
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/savo_strbac3.jpg

Ako imate „Topničke dnevnike“ – onda imate sve. Hrvati su vrlo dobro znali šta znače, pa su ih sakrili. To je mogao da uradi samo neko moćan, što se inače pripisuje Karamarku, šefu HDZ-a i svih tajnih službi u Hrvatskoj

Pravnik i dugogodišnji sudija Savo Štrbac, svojevremeno i sekretar Vlade Republike Srpske Krajine, kao dugogodišnji predsednik dokumentaciono-verifikacionog centra „Veritas“, za „Pečat“ govori o borbi za istinu o stradanju Srba u Hrvatskoj, posebno kroz prizmu hrvatsko
-srpskih pravnih bitaka pred međunarodnim sudovima.
 

Dokumentaciono-verifikacioni centar „Veritas“ je vršnjak Haškog suda i po godinama i po borbi za istinu, izgleda različitu, a za Srbe nedostižnu. Hrvatski generali Gotovina i Markač su u „procesu stoleća“ za „Oluju“ prvo osuđeni za učešće u „udruženom zločinačkom poduhvatu“, a onda oslobođeni. Kako ste doživeli ovu presudu? Šta Srbija može da uradi da se ona promeni?
Vrlo teško. Očekivao sam sto posto da će presuda biti osuđujuća. Verovao sam u pravdu i u svoju branšu. Znao sam koji su dokazi otišli tamo. Svaki dokaz i svakog svjedoka sam znao u prste, sa svakim od njih razgovarao.
U najgorem slučaju, morao je biti barem „Udruženi zločinački poduhvat“(UZP) sa Gotovinom i Markačem kao pomagačima. A UZP je trebalo da ostane svakako. Predaje nema. Postoji mogućnost obnove procesa hrvatskim generalima sa novim dokazima, slučaj Šljivančanin pokazuje da je to moguće i u Hagu. To su tzv. Topnički dnevnici na kojima je tužilaštvo u Hagu insistiralo godinama. Dok nije doneta prvostepena presuda, mnogi pritisci su vršeni na Hrvatsku i od strane tužilaštva preko UN-a i od EU. Hrvati su sve to izdržali, i nisu ih dali. Nisu ni sporili da su postojali. Vjerujem, kao i mnogi drugi, da postoje i danas. Obrazloženje iz Kabineta predsednika Hrvatske za njihov nestanak je „da ih je neko ukrao i negde sklonio“. Oni negdje postoje i dan-danas. Mogu li se pronaći? Srbija bi trebalo da učini sve da dođe do „Topničkih dnevnika“ da bi se ponovo sudilo Gotovini i Markaču, jer ovaj hrvatski zločin mora kad-tad da se kazni.
„Topnički dnevnici“ su spisi koje je vodila svaka artiljerijska jedinica HV-a koja je gađala čitavu Krajinu, i gradove i sela na sektoru „Jug“ kojim je komandovao Gotovina. U njima se navodi koliko je koja jedinica zadužila municije, koji su bili ciljevi, koji su ciljevi gađani, koliko je ciljeva pogođeno, koliko promašeno, dakle sve ono što se nagađalo do sada, jer su analizirani samo neki udari. Od 900 granata koje su za nekoliko sati pale na Knin, svega je pet udara granata analizirano. A ja sam to doživio. Kad je počelo bombardovanje Knina, mislio sam da su sve topovske cijevi sveta uperene na Krajinu. To je kljucalo kao grad.
I bez tih spisa prvostepeni sud je zaključio da je granatiranje HV u „Oluji“ bilo neselektivno i nezakonito, i da je dovelo do egzodusa Srba. Ako imate „Topničke dnevnike“ – onda imate sve. Hrvati su vrlo dobro znali šta znače, pa su ih sakrili. To je mogao da uradi samo neko moćan, što se pripisuje Karamarku, šefu HDZ-a i svih tajnih službi u Hrvatskoj. On je i Gotovinu locirao pre hapšenja, označen je kao čovjek koji je sa svojim saradnicima uzeo nagradu od pet miliona dolara od SAD-a za hvatanje Gotovine, kao i 250.000 kuna koliko je Hrvatska bila raspisala.
U Hrvatskoj govore kako Savo Štrbac tvrdi da Karamarko ima „Topničke dnevnike“. Nije njemu sada lako, jer su ga i ranije u Hrvatskoj prozivali za izdaju saborca, s obzirom na funkciju i moć koju je imao. Pitanje je šta će biti u odnosima ova dva Dalmatinca.
 

 

Uveliko se, povodom teme „dnevnika“ spekuliše o raspisivanju pozamašnih nagrada!?
SAD su 2000. raspisale nagradu za hvatanje Karadžića i Mladića od po pet miliona dolara. Vlada Srbije 2007. raspisuje nagradu od milion eura za informaciju koja bi mogla dovesti do njihovog hapšenja. Takođe, po 250.000 eura za Gorana Hadžića i Stojana Župljanina. Milion nekima nije bilo dovoljno, već Srbija 2010. povećava sumu na čak 10 miliona eura.
Kao što se u Hrvatskoj spekuliše ko je uzeo nagradu za hvatanje Gotovine, tako postoji i priča o uzimanju novca za hvatanje Karadžića i Mladića. Taj je novac bio obezbeđen i neko ga je uzeo.
Kako su bile raspisane pozamašne nagrade za ljudima, tako se mogu raspisati nagrade i za ključnim dokazima, kao što su „Topnički dnevnici“. Ja bih krenuo sa nagradom od milion eura, sve dok se ne otkupe. Sve ima svoju cijenu.
Pa meni su još u jesen 1995. dvojica mlađih ljudi tvrdili da znaju čovjeka koji ima poduži video zapis o masakru Srba u akciji „Bljesak“ na Okučanskoj cesti. Kada sam zatražio snimak, rekli su da čovek zauzvrat traži kuću u Beogradu, na Dedinju. Bio sam zapanjen ponudom i odbio sam je. Sada znam da je to bila greška. Ta se kaseta nije pojavila do danas nigde. To može da znači da ju je otkupio neko kome je bilo u interesu da se ona ne pojavi.
 

Postoji, dakle, i svojevrsno „crno tržište“?

Da postoji to crno tržište, postoji, i to niko ne spori. Zašto ljudi trguju tim stvarima? Ono s čime sam se susretao je sledeće: najvažniji, ali i najređi razlog je – savjest koja muči te ljude koji su nešto loše uradili, pa se time iskupljuju.
Drugu grupu čine oni nezadovoljni svojim statusom u novoformiranoj državi. Očekivali su mnogo više, dobili malo. Zbog ljubomore, zavisti, nezadovoljstva, nedovoljne nagrade po sopstvenoj proceni za ono za šta su se borili, tipa „onaj gori od mene je postao ministar, a ja nisam ništa“.
Najučestalija je treća grupa – čistih trgovaca. Ima dokumenat, hoće novac i – trguj.
Ljudi znaju da mene interesuju stradanja Srba iz Krajine u Hrvatskoj, i znaju da ako imaju kakav dokaz, kome bi to trebalo ponuditi. Novac bi se sigurno našao. Sigurno!
Da je Amerikancima bilo stalo da Gotovina i Markač budu osuđeni, mogli su da raspišu nagradu i za „Topničkim spisima“.
Kako god, ovakvom presudom imate to što imate. U Hrvatskoj euforiju, a u Srbiji gnjev i ogorčenost. E onda, simptomatično, jer se još nije stišala ova euforija, mi sa hrvatske strane dobijemo poziv za ekshumaciju srpskih leševa u okolini Šibenika, što smo tražili još od 1996, pa ništa. Vrlo čudno. Krajem novembra, na šibenskoj lokaciji Sveta Mare ekshumirani su ostaci 31 lica, dok ih je 13 već ranije ekshumirano. Niko ne spori da je reč o Srbima, prosečne starosti preko 68 godina koji su ubijeni posle „Oluje“. Gotovina i Markač su bili komandanti na tom području, ovo su žrtve njihovih jedinica, u njihovoj zoni odgovornosti.
Ne verujem da su Hrvati ovo sada učinili sami, svojom voljom. Zašto bi sad kvarili to što su dobili ovom presudom, a dobili su „domovinski rat bez mrlje“? Da to nije tako pokazuje i jedan leš bez glave iz ove „šibeničke grupe“.
U selu Sonković, blizu Skradina, u Šibeničkom zaleđu ubijen je, između ostalih, i Marić Stevan, rođen 1915. To je djed poznatog košarkaša Aleksa Marića, igrača „Partizana“ i reprezentacije Australije. Njegov djed nije htio otići iz svog doma, i zna se danas koje komšije su došle u njegovu kuću, odsjekle mu glavu i igrali se s njom.

Hrvatska je očigledno sve uradila u svoju korist, ako je ovakva presuda u humanističkom smislu ikakva korist za Hrvate. Šta je uradila Srbija ili šta nije, a mogla je, da se ovo ne dogodi?
Mogla je, i trebalo je Srbija da lobira. Ne da lobira „više“, nego da lobira uopšte, jer to nije nimalo činila.
Dok su Hrvati odmah posle prvostepene okrivljujuće presude njihovim generalima krenuli da „brane“ svoje interese, Srbi nisu radili ništa. Predsjednica Vlade RH Jadranka Kosor je tada izjavila da je „državni prioritet i cilj da se poništi ova presuda“. Shvatali su da je to bila presuda Hrvatskoj, a ne hrvatskim generalima.
Odmah su ponovo angažovali poznatu američku advokatsko-lobističku firmu „Paton Bogs“ i grupu tzv. 12 stručnjaka koju su činili 10 Amerikanaca, vojnih analitičara, i neki advokati koji su kao pravnici i tužioci bili ranije angažovani u Hagu. Ljudi koji rade za novac. Briga njih za Gotovinu i Hrvatsku. Oni su napravili kritičku analizu pravila 200 metara i tražili su da im sud da status „prijatelji suda“, jer brinu o budućnosti sveta navodno sa idejom da više ne bude ratova. Sud je odbio da budu „prijatelji suda“, ali je uvažio njihovo mišljenje.
Do prvostepene presude, na čitav advokatski tim koji je činilo u stvari stotine ljudi na terenu u prikupljanju informacija od značaja za odbranu Gotovine ili sakrivanju informacija koje ga terete, Vlada RH je potrošila preko 32 miliona eura. Tome bi trebalo dodati privatne donacije, koje su iznosile čak i po 10 miliona dolara, kao i dobrovoljne priloge širom Hrvatske za „Fondaciju za obranu Gotovine“.
S druge strane, mi nismo dovoljno dali ni našim ljudima u Hagu, a tek nismo da bi pojačali dokaze protiv Gotovine. Pa od osnivanja Haškog tribunala iz Ministarstva pravde niko nikad nije posetio nijednog Srbina u Ševeningenu. Tek će sadašnji ministar pravde Selaković, kako reče, ići tamo prvi.
Dalje, Orić, Gotovina i Haradinaj i ostali su ispraćani u Hag u uniformama, uz počasti, ili su se vraćali kao Gotovina i Markač avionom Vlade Hrvatske, uz masovne dočeke. Ko je kod nas dočekao Šljivančanina? Niko.
I ne samo to. Hrvati su švrljali po Srbiji tražeći Srbe koji će za novac svedočiti za Gotovinu iskazima da su Srbi otišli iz Krajine na poziv Miloševića i zahtjev Martića. Srećom, otkriveni su svi i pohapšeni.

Čini se da se ovde nisu izvukle nikakve pouke iz ovih iskustava?
Trebalo je osjetiti šta radi druga strana, kontrirati na neki način, vršiti pritisak na sudije kao što su i drugi radili. Da je samo jedan još bio na našoj strani, uloge bi bile izmenjene. To nam niko nije branio. Država je trebalo, a i sad može, nije kasno, da napravi timove za lobiranje, za saradnju sa svim bitnim institucijama u svetu, a ne da sav teret padne na „Veritas“, nekoliko ljudi i vrlo skromna sredstva.
Sem toga, u okviru „Oluje“ hrvatskim generalima se sudilo samo za zločine počinjene u sektoru „Jug“. Zločini počinjeni u sektoru „Sever“ nisu ni pomenuti. Naše pravosuđe trebalo bi da pokrene ovo pitanje što pre.

Iduće godine pred federalnim sudom u Čikagu počinje suđenje američkoj kompaniji „MPRI“ za saučesništvo u genocidu nad Srbima počinjenom u „Oluji“. O čemu je tu reč?
Avgusta 2010. je u SAD-u podneta tužba grupe građana, Krajišnika, protiv kompanije „MPRI“ zbog saučesništva u genocidu. Ako imate saučesnika, imate i izvršioca.
Vlada Hrvatske je oktobra 1994. sklopila ugovor sa firmom „MPRI“ o pružanju svih usluga vezanih za vojna pitanja. To se dešavalo u vreme embarga na uvoz oružja na prostorima bivše Jugoslavije, koji su Amerikanci prvi rušili, naoružavajući HV najmodernijim naoružanjem, pa čak i bespilotnim letelicama. Licemerje tih penzionisanih visokih američkih oficira iz „MPRI“-a je bilo to da su znali istoriju stradanja Srba u Drugom svetskom ratu, ko su nacisti, ko ustaše, šta je NDH, znali su i za „Aušvic“, i za mučenja u „Jasenovcu“. I pored toga su, za novac, radili ne samo kao konsultanti već su bili i neposredni učesnici „Oluje“ na terenu. Sem toga, Krajina je bila pod zaštitom UN. Saučesništvo u genocidu nad Srbima je bilo tako očigledno.
Ništa Srbija nije ovde uradila. Amerikanci su se sami ponudili. Pravni tim tri advokatske kancelarije, koji pored Amerikanaca Entoni D. Amata i Kevina Rodžersa predvode Džon Ostojić i Bob Pavić je podnela tužbu protiv „MPRI“-a zbog nanetog duševnog bola i trauma, kao i posledica progona preko 220.000 Krajišnika sa njihovih vekovnih ognjišta. Za razliku od svih drugih, ovi advokati ne traže novac unapred. Ima ih angažovanih preko 80. Traže jednu trećinu po okončanju presude ili nagodbe, ako izgube spor, oni će izgubiti novac. Bukvalno kreditiraju Krajišnike, pa i Srbiju, od koje traže samo informacije i dokumenta.
Za preko 200.000 prognanih u „Oluji“ traže nematerijalnu štetu za izgubljeni zavičaj po glavi 25.000 dolara i pet odsto kamate od 1995. naovamo za svaku godinu do podnošenja tužbe, pa se tako došlo do cifre od 10,4 milijardi dolara.
Sudija Ramon Kastiljo, jedini hispanjolac u SAD-u na nivou sudije federalnog suda, ocenio je da je tužba osnovana i da bi suđenje trebalo da se održi u Čikagu. Za Srbe je to najbolje zbog najveće srpske zajednice u SAD-u, zbog dostupnosti suda svedocima iz SAD-a, ali i iz Evrope i Srbije. Pozvao je stranke na nagodbu. Advokati „MPRI“-a nisu hteli ni da razgovaraju o tome, pa je zakazano ročište za februar 2013.
Od materijalne, bez sumnje je ovde značajnija ona druga, moralna dobit!
Nama novac nije bitan, već presuda i to baš američkog suda, a ne bilo kojeg, američkoj kompaniji, sa američkim advokatima. Srbi su tu samo – žrtve. Ako oni uspiju dokazati da je „MPRI“ bila saučesnik u genocidu, onda mi imamo ocjenu najjače države na svetu da je „Oluja“ bila genocidna. Ako to završi u našu korist do početka glavnog pretresa pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) zbog kontratužbe Srbije protiv Hrvatske za genocid, to će nam biti jak vetar u leđa. Ova tri postupka, Gotovini u Hagu, tužba Krajišnika u Čikagu i tužba pred MSP-om su kao sistem spojenih sudova.
U Hrvatskoj je ovo suđenje shvaćeno vrlo ozbiljno, kao mogućnost kompromitacije Hrvatske kao države. Tako je hrvatski general Krešimir Ćosić prilično siguran da će ovo suđenje imati i te kako ozbiljne štete za Hrvatsku.

Bila bi ironija da pred američkim sudom dobijemo pravnu satisfakciju za svu nesreću koju su nam upravo Amerikanci naneli.
Hrvatska je 2. jula 1999. godine, neposredno posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije, MSP-u podnela tužbu protiv Srbije za genocid, a Srbija uzvratila 4. januara 2010. kontratužbom protiv Hrvatske za genocid i etničko čišćenje.
Suđenje je zakazano za početak 2014. I vrlo je važno da ne dođe do odustajanja od suđenja i do nagodbe političkih elita koje su trenutno na vlasti i u Hrvatskoj i u Srbiji. Neka sud presudi.
Nisam član pravnog tima Srbije, ali sam pozvan kao ekspert za ova pitanja. Mi smo u kontratužbi na oko 1.000 stranica obuhvatili cjelovitu „Oluju“, i sektor „Jug“ i „Sever“, i ne samo avgust i septembar 1995, nego period do 1997, do kad je tamanjeno i uništavano sve srpsko, i ljudi i stvari. U tom periodu je doneseno čak dvadesetak zakona koji su onemogućavali povratak Srba u Hrvatsku, a srpski stanovi, kuće i imanja deljeni Hrvatima iz Bosne, Janjevcima sa Kosova i drugima.
„Oluja“ je jedini događaj iz ratova devedesetih koji ispunjava pun kapacitet za genocid po Konvenciji UN-a iz 1948, zato što se desila na velikom prostoru, zato što je trajala svega nekoliko dana, zato što je u toku tih nekoliko dana pobijeno preko 2.000 ljudi, spaljeno i opljačkano preko 22.000 srpskih kuća, uništeni verski objekti i groblja, i protjerano 220.000 Srba.
Postoje „Brionski transkripti“ koji su, u stvari, scenario za izvođenje „Oluje“. Iz njih se vidi da je reč o krivičnom djelu „zle misli“ koju je Tuđman izneo na sastanku hrvatskog vojnog i političkog vrha, kojem su prisustvovali Šušak, Bobetko, Červenko, Norac, Domazet, Jarnjak, Radić, Laušić, Kruljac (Bobetko i Červenko su bili direktno nadređeni Gotovini, a Jarnjak Markaču prim. autora) govoreći da bi Srbe trebalo „potjerati ili uništiti“. Posle tog sastanka je postala vidljiva „genocidna namjera“. Kad se poveže šta je rečeno i šta se desilo, onda je „Oluja“ udruženi zločinački poduhvat sa ciljem prisilnog i trajnog protjerivanja Srba iz Hrvatske, na čijem čelu je bio predsjednik Hrvatske Franjo Tuđman, koji je bio i komandant oružanih snaga.

Tako dobijamo definiciju etničkog čišćenja. Druge i bolje definicije ni nema…
Sem toga, u podnesku od nekoliko hiljada strana MSP-u ima i dokaza o stradanjima Srba tokom Drugog svetskog rata u logorima „Jasenovac“ i „Jadovno“, koji govore o tome da su Hrvati već jednom počinili genocid nad Srbima i da su zapravo povratnici u vršenju istog krivičnog dela.

U Hrvatskoj se raspravlja o donošenju „Zakona o objavi registra branitelja“. Zašto je taj registar bitan i za Srbiju?
Hrvatska je sada nama neprijateljska država. „Veritas“ i mene lično Hrvatska doživljava kao neprijatelja hrvatske države broj jedan. Svakodnevno se u hrvatskim medijima i u mnogim političkim institucijama napada i ruži Srbija i srpstvo na razne načine.
U okviru svega toga u Hrvatskoj raspravlja se da li bi trebalo objaviti spisak hrvatskih učesnika tzv. Domovinskog rata. Jedni su protiv, drugi, osioni su za. Sad se tu nakupilo pola miliona „branitelja“, jer svi imaju neke privilegije. Tuđman je 1996. spominjao 370.000. Odakle se nakotilo još preko 100.000 novih, niko ne zna. Čak su u Hrvatskoj komentarisali da ih je stvarno bilo pola miliona, mogli su „i do Moskve stići, a ne samo potjerati Srbe“.
Oni koji su protiv, plaše se „Veritasa“ i Save Štrbca, jer ako se mi dočepamo tog spiska, onda ćemo mnoge od njih procesuirati, podići optužnice.
Krajem novembra u Saboru se ministar „branitelja“ i savjetnik predsjednika Josipovića Predrag Matić Fred, inače ponosni učesnik rata, zalagao za objavljivanje tog registra i donošenje Zakona o objavi registra branitelja. Tada je izjavio:„Ma plaše vas bezveze sa tim Savom Štrpcem. Koga god uhapse na granicama ili van granica Hrvatske, a bude njegovo ime u tom registru, ja ću umesto njega ići na izdržavanje kazne.“
Ako se registar bude objavio, i ako znamo i ratni put jedinica i njihov sastav, kao i mjesta gde su ekshumirana tela stradalih Srba, onda se to lako može dovesti u vezu sa njima kao počiniocima. Primjer za takvo otkrivanje zločinaca je ubistvo osam hendikepiranih staraca u Dvoru, 8. avgusta 1995. U ovom slučaju su imena i prezimena ubica bila potkrepljena i svedočanstvom danskih vojnika koji su kao članovi UNPROFOR-a to posmatrali, ne preduzevši ništa da to spreče. Posle 15 godina savjest je postala jača od ćutnje i dobili smo svedočanstvo o tom zločinu.
Nije samo prostor Republike Srpske Krajine zatrpan srpskim leševima koji čekaju ekshumaciju i pravdu, već i mnogi drugi delovi Hrvatske, gde rata nije bilo. Sva ta ubistva i zločini moraju da budu rasvetljeni, a počinioci osuđeni.

Razgovarao Zlatko Bogatinovski

 

Izvor: PEČAT




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top