Savladana lekcija

Datum objave: utorak, novembar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Bespredmetno je danas, nakon svega, nakon toliko godina koje su promenile i nas i okolnosti, raspravljati šta je i kako je moglo drugačije. A uvek, razume se, može drugačije.

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Milošević je imao nekoliko godina na raspolaganju da reši kosovskometohijski problem. Imao je sve u svojim rukama; oružanu silu, telekomunikacije, medije, diplomatsku mrežu… i ništa nije uradio. Gurao je problem ispod kreveta a onda je taj problem eksplodirao i razneo krevet, Miloševića, sobu i kuću. Umesto da nakon opravdanog ukidanja državnosti koje su imale pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina, donese Ustav, sa autonomnom lokalnom upravom za Vojvodinu i specijalnim statusom za Kosovo i Metohiju, Milošević nije radio ništa. Čekao je, ni sam ne znajući šta čeka. Tipično za ljude kojima nedostaje politička inteligencija.

Milošević je bio majstor dnevnopolitičkog driblinga, opsenar, čuvar vlasti po svaku cenu (a to uvek završi loše), ali njegova politička strategija nije vredna pomena. To je bilo na nivou predsednika mesne zajednice. Srbija je u vreme Miloševića mogla da reši kosovski problem u svoju korist, i politički i vojno, ali ga nije rešila.

Oružani ustanak na svom tlu svaka iole ozbiljna država okončava snažnim udarom koji podrazumeva obaveštajnu i medijsku pripremu i munjevitu oružanu akciju. Miloševiću to nije bilo jasno. On se ponašao kao onaj Rade iz narodne priče koji u parnici za zemlju nije dao nijedan metar a na kraju je izgubio celu njivu.

Srbija je početkom devedesetih imala sjajnu priliku da uspostavi problemsku ravnotežu između dva žarišta. Negde u leto 1993. godine pitao sam bliskog Miloševićevog saradnika zbog čega pred međunarodnu zajednicu ne izađu sa zahtevom da Krajina dobije specijalni status unutar Hrvatske, na osnovu ustavne definicije Republike Hrvatske, istorijskih činjenica, statusa Srba Krajišnika u Austriji i kasnije Austro-Ugarskoj monarhiji, kolosalnom doprinosu tih Srba antifašističkoj borbi na tlu Hrvatske… Ta ideja ima veliku manu – kazao je moj sagovornik i dodao: U tom slučaju od Srbije bi tražili da Kosovu dodeli isti takav status. Sasvim dovoljno da se shvati koliko su uski bili Miloševićevi politički horizonti.

Zbog čega spominjem sve ovo? Zbog Ivice Dačića. On je, ironijom sudbine, kao naslednik Miloševića na čelu Socijalističke partije, dobio obavezu i priliku da, koliko je to moguće, popravi ono što je Šef upropastio. A da li može? Neku veče, gostujući na RTS-u, Dačić je iznosio neke detalje iz razgovora sa Hašimom Tačijem i napominjući da Tači odbija bilo kakve ustupke, kazao: „Tako je i Milošević govorio da ništa ne da, pa smo videli kako je završilo.“

Vrlo interesantna rečenica. Posebno ako se doda Dačićeva konstatacija da je u ovom trenutku najvažnije, presudno, zadržati na Kosovu i Metohiji tamošnje Srbe. Pri tom je podsetio baš na slučaj Republike Srpske Krajine, koja je nestala skupa sa narodom, Srbima.

Ne znamo kakve sve pritiske trpe Nikolić i Dačić u vezi sa Kosovom, ali se nadam da nema tih pritisaka koji bi ih naterali da potpišu nešto što bi moglo da se protumači kao priznanje nezavisnosti, kao osnova za ulazak Kosova u UN i ostale međunarodne institucije.

Sve drugo učiniće vreme. Na ovaj ili onaj način. Opijeni trijumfalizmom, Šiptari toga nisu svesni i tu negde leži srpska šansa kad je o Kosovu reč.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: VESTI

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top