Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Само слепац није видео да је Бугарска против нас

Датум објаве: недеља, децембар 6, 2015
Величина слова: A- A+

Уз 100-годишњицу Првог светског рата

Руска штампа о узроцима „бугарске издаје“

Главна тема о којој је дискутовано  на страницама руских новина у октобру 1915. је био рат између Русије и Бугарске, тј. међу земљама које су дуго сматране  за „братске“. Без обзира што је још од почетка Првог светског рата било очигледно  да се  Бугарска, из више различитих разлога, нашла увучена у орбиту немачког утицаја, руска политика и публицисти нису губили наду да ће Софија да се уздржи  од непосредног утицаја у војним дејствима против Србије и да ће сачувати неутралност за коју се изјаснила још 1914.године. Међутим, тим надама није било суђено да се остваре. 1/14. октобра 1915. Бугарска је објавила рат Србији, 5/18. октобра Император Николај Други је објавио рат Бугарској, 6/19. октобра Бугарска је објавила рат Русији. Руски народ који је 1878. године спасио Бугарску сада је био принуђен да се бори против њих који су, само после 37 година  од спасавања од турског ропства, постали савезници Турака…

Природно је да је такав обрт догађаја  натерао публицисте да траже објашњење  за чињеницу   како је могло да се догоди  да су се још до скора народи, који су се сматрали за братске, нашли на супротним странама фронта.

Већина је сматрала да је цар Бугарске Фердинанд Кобург  кога су у многим новинама називали  „балкански Вилхелм“  био главни кривац  чињенице да су се Бугари  нашли увучени у рат на страни Централних сила. Аустријски Немац, који је прво постао кнез (1887), па затим и цар (1908) Бугарске, никада  није осећао симпатије према Русији. Познати руски историчар и публициста Д.И.Иловајски  је још 1888. позивао да на Бугарску крене руски корпус и тиме да се постигне да за кнежевски престо буде и руски кандидат. „Прихватити Кобурга, – писао је Иловајски 1894. – значи да се немачко-католичка династија учврстила у православној словенској земљи која је ослобођена рекама руске крви, да ће се дозволити да је скоро  прогутају непријатељи и да ће се нашим сопственим рукама срушити оно што смо сами направили. (…) На Балканском полоуострву је још ватренији  представник немачког Drang nach Osten него што су то католички Хохенцолерни  који су се сместили у Румунији.“ Зато, закључивао је историчар, избор Фердинанда на бугарски престо представља резултат „интрига и упорних захтева – од Беча отворених, а  од Берлина прикриваних“ који су пратили немачке интересе  на  Балкану а свакако су били  против  Русије.

2

Други кривац „бугарске издаје“ је по  многима био руски МИП који ј дозволио да Бугарска изађе из сфере руског  утицаја. „Само слепац није могао да види да Бугарска није за нас, већ против нас, – а тај слепац је управо она институција која је морала да буде најупознатија са тим“, – писао је, на пример, конзервативни публициста Д.М.Бодиско. А монархистичка „Земшчина“ је у вези с тим писала: „Па, ко је кривљи за овакву ситуацију? Зар нисмо ми сами?Или, тачније, наша дипломатија,  која је дозволила да се Бугарска да принцу Батенбершком да њом влада, а затим и Кобуршком… На шта је рачунао кнез Горчаков када је прихватио да   Бугаре, ослобођене турског ропства, да у ропство непријатељу словенства?  Шта је мислио, да ће немачки принчеви штитити Словене  да их не поробе Аустрија и Немачка?“ На крају, констатовало се у чланку ,догодило се  оно што је морало да се догоди“, и „а ми смо то сами припремили   нашом неорганизованошћу, вечно јурећи духове и политичке утопије“. С том оценом се слагао и Д.И.Иловајски који је констатовао да је „гнусну издају Бугарске“ припремио „Петербуршки-Немцофил“. Од историчара је највише критикован  министар иностраних послова С.Д.Сазонов, који је док је трајала фиктивна неутралност Бугарске  водио „некакво бесконачно цењкање, (…) не желећи да схвати да је Фердинанду  само требало да добије на времену и да отегне очигледан разлаз са Русијом, до коначног прилажења Аустро-Немачкој.“

Karikatura_03

За трећег кривца  у десним круговима су сматрани руски либерали – најпре „бугарофили“ П.Н.Миљукова и Н.И. Карајева који су одиграли поприличну улогу у формирању гледишта руског МИП-а у вези са „бугарским питањем“. Тако је, на пример, вођа Савеза руског народа Н.Је.Марков као главну грешку руских дипломата сматрао да су они „превише  бугарисали, превише слепо су ишли онако како им је говорио Миљуков, превише су  Бугарској гледали кроз прсте. Кад је требало да се поткупљује и користи војна снага  они су писали  дипломатске ноте  и мислили да постиде људе који су били рођени без осећања за срамоту.

Још један, треба да констатујемо,  врло битан разлог, је била околност да је после поделе територија после  Првог балканског рата Бугарска5 закључила да су је Срби преварили. Према Лондонском мировном уговору из 1913, Османлијска Империја која је изгубила рат са Бугарском, Србијом, Црном Гором  и Грчком, губила је све своје европске поседе осим Константинопоља и малог дела Источне Тракије. Међутим, земље Балканске коалиције су морале саме да изделе територије које су одузете Турској , и то је испало изузетно проблематично јер је свака од њих желела да добије што више. После поделе територија Бугарска је осетила да ју је Србија, која је претендовала на Македонију,  преварила, и мање од месец дана после потписивања мира распламтао се Други балкански рат.  У њему су се православне Србија, Црна Гора и Грчка дохватиле са православном Бугарском…Пораз Бугарске у том рату је неизбежно  допринео њеном даљем зближавању  са Aустро-немачким блоком  (уз чију помоћ су се Бугари надали реваншу), јер је руска дипломатија направила свој избор у корист Србије.  „Бугарско понашање се не објашњава само смицалицама Фердинанда: Македонију сву, спорну и неоспорну, хоће да добију и аустрофили и русофили Бугарске; то је захтев народа (у широком смислу) бугарског – писале су 1915.г. новине „Колокол“. – …После братоубилачког рата 1913. морали смо да изаберемо или Бугарску или Србију; ту не може да се нађе компромис, и Аустрија је то знала. Наша дипломатија  је стала на страну Београда – то су диктирали интереси Русије; и од тог тренутка Бугарска је почела да ради против нас, прво тајно, а затим и јавно“.

6

Међу осталим „кривцима“ рата  проглашавано је и… славенофилство. Тако су новине „Колокол“ писале у јесен 1915 :  „На i би морала да се стави тачка: криво је наше славенофилство. Ми смо то сматрали за нешто реално, мучили смо се   словенским пословима, заборављајући при том и саме себе. Добродушно маштање наших прадедова  је замишљено да се оствари,  чак и када се због њега жртвују и насушне потребе здраве политике. Сада је наступио тренутак просветљења…“ То гледиште је заступао и познати десничар, бивши дипломата Ју.С.Карцов који је запазио да је дуго Бугарска била идол наших славенофила:  „бугарофилство“ се претворило у култ због кога су заборавили да „Бугари у ствари уопште нису такви, каквим желе да их видимо у нашим међусобним односима“ – „ то је народ мали и по територији, и по духу, али самољубив, кога одржава његова манија величине. Бугари маштају о формирању велике Бугарске. По том плану би њихов царић требало да буде византијски император, а Цариград – бугарски главни град“. У извештајима који су читани 1915.године  Карцов је констатовао да „Када наши славенофили почну да лију сузе у својим сентименталним поривима за свесловенско братство, Бугари им великодушно одобравају, али се међу собом смеју и славенофилство називају  „руске будалаштине“.

7

У жељи да објасне зашто су се Бугари  који су и Словени, и православци, нашли у коалицији  са земљама који су непријатељи и словенства, и православља, било је публициста који су тежили да своје читаоце убеде да у ствари Бугари уопште нису Словени, те да се и према православљу односе уз велике примедбе. Ту се, у чистом пропагандистичком духу, акценат стављао на то да су Бугари врло давно потурчени, да су изгубили свој словенски дух,чак и да су потомци Хуна који су у своје време потпали под словенски утицај. То су користили и Немци који су формирали пропагандни облик својих бугарских савезника као „балканских Пруса“ којима је словенство било туђе.

8

Што се тиче православља, 1915 године су се практично сви заједнички  присетили и  иконоборства, и богумилства, па и црквеног раскола у коме је Бугарска била од 1872. године. У вези с тим су „Московские ведомости“, коментаришући оно што су писале новине  које су саопштавале да Русија први пут води рат против православне државе, јер још од времена унутрашњих ратова Руси нису дизали мач на своје истоверце и констатовао: „Да се Бугарска није налазила у шизми са Православном Великом Константинопољском Црквом, и да се није налазила због тога издвојена од свог законитог патријарха (…), такво дискутовање би било у реду“, али „од тада је Бугарска прекинула сваку везу  са Православним Црквама Истока, и само се  Руска црква  није одлучивала да прекине са њом црквену везу надајући се да ће се тужно раздвајање од грчке Константинопољске патријархије средити и да ће   изопштење  бугарске цркве због шизме бити укинуто. Међутим, Бугарска није правила ни један озбиљан покушај да се помири са Православном црквом и ето већ је трећи пут дизала оружје, издајнички нападајући праволавну Србију са којом је везивало ако не религиозно осећање, оно бар везе словенства.“  На ту околност је скретао пажњу и архиепископ Антоније (Храповицки) који је био изузетно ауторитативан православни јерарх и који је 1915.године написао: „Бугари као раскољници који су још пре шетрдесет година прекинули своје везе са црквом, природно, имали су довољно безобразлука у себи да  натерају свој народ, и то не први пут, да подигне оружје на рођачку  по крви Србију и на свог избавитеља – Русију“.

10

Тако је рат који је почео против Бугарске  натерао руско друштво не само да се разочара у идеје „словенског братства“  дугиних боја, ко бајаги постојеће као нешто што се подразумева само по себи, већ да и први пут размисли о узроцима „издаје словенства“ и незахвалности ослобођених према ослободиоцима.

Текст припремио Андреј Иванов, доктор историјских наука

 

Извор: Фонд Стратешке Културе

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top