fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Само се истином могу градити бољи односи Срба и Хрвата

Представник Удружења логораша Јасеновца из Београда и Удружења логораша из Бањалуке Славко Миловановић поручио је данас у Сиску да се само истином могу градити бољи односи хрватског и српског народа и да се морају осудити све који ратне злочинце покушавају прогласити невинима, ревидирају историју и настоје умањити број жртава и њихово страдање.

На Дјечијем гробљу у Сиску служен је парастос поводом Дана сјећања на страдање око 2.000 српске ратне сирочади која су у том граду била заточена од августа 1942. до јануара 1943. године
Парастос на Дјечијем гробљу у Сиску
Фото: СРНА

„Морамо се трудити да сачувамо успомене на страдале у Другом светском рату и да осудимо почињене злочине и појаве нацифашизма. Морамо се сјетити оних који су се борили и који су победили то зло, а то су партизани“, рекао је Миловановић на Дјечијем гробљу у Сиску, гдје је одржана комеморација за српску ратну сирочад страдалу током Другог свјетског рата у тзв. Прихватилишту за дјецу.

Он је истакао да сјећање на жртве мора бити свакодневно, јер се трагични догађаји понављају, саопштено је из Српског народног вијећа.

„Ако се не комеморирају жртве, ако се о њима не предаје у школама или не говори у телевизијским емисијама, пут до неких нових логора смрти краћи је него што мислимо“, рекао је Миловановић.

Анета Лалић из Српског народног вијећа у свом је говору подсјетила на храбре људе који су, „како год су знали и умјели, покушали спасити српску ратну сирочад од сасвим извјесног и тешко схватљивог бруталног умирања“.

„Међу свима њима посебно памтимо учитеља Анту Думбовића, коме је добар пријатељ доктор Камило Бреслер повјерио најтежи од свих задатака, знајући да ће учинити све што је у његовој моћи, па и више од тога, да се спасу дјеца отета из логора у Јасеновцу. Свакодневно је самог себе излагао опасностима и то не само када су у питању дјеца, већ и одрасли Срби избјегли из Лике и многи други“, рекла је Лалићева.

Она је истакла да Анте Думбовић још нема заслужено мјесто у градским меморијама Сиска и Петриње, нити се званична историографија довољно посветила овом необично храбром и добром човјеку.

„Својим доласком овдје оповргавате све оне који сматрају да са различитих, мање или више видљивих позиција, могу умањивати или пак славити ужасе Другог свјетског рата на овим просторима. Храбри сте, јер је данас у Хрватској храброст јасно и гласно осудити НДХ као најцрње доба у хрватској историји. Храброст је данас бити на Дјечјем гробљу у Сиску скупа са преживјелима“, рекла је Лалићева.

Међу преживјелим логорашима на скупу је била и Даница Праштало коју су ратна страдања водила кроз сисачки логор.

„У логору сам била с млађим братом и двије сестре. Кад смо дошли из Јасеновца, мајка је протјерана у Њемачку, а ми смо остали у сисачким баракама. Човјек ни животињи не би радио оно што су нама радили. Најгора је била глад. Имали смо бројеве на картону који нам је висио на канапима око врата, али смо их појели“, навела је Даница Праштало.

Према њеним ријечима, понекад су им кували домаћу тикву, краставце и парадајз и то су звали папица.

„Храна је увијек била врућа или преслана, па смо сви имали ране по устима, а како није било воде, били смо и жедни. Спавали смо на траци и комушини кукуруза“, присјетила се ова логорашица, која је потом била премјештена у Јастребарско.

Њу и брата су касније одвели у Копривницу, покрстили и размјестили по породицама.

„Мајка се након рата вратила и пронашла нас, али се најмлађој сестри, која је тада имала двије године, изгубио сваки траг. Tрагајући за њом дошла је до човјека из Јастребарског који је тврдио да је то његова рођена кћерка, али се супротставио вјештачењу. Пошто је био официр у милицији, његова ријеч је била јача него од моје мајке која је била гола и боса“, посвједочила је Даница Праштало.

На скупу је била и Добрила Кукољ, представница Удружења логораша из Бањалуке.

„Не знам зашто се овдје сахрањеној дјеци не посвећује већа пажња. Tо су наша браћа и сестре. Жао ми је што неки настоје да сјећања на њих одумру. Ми који смо то све преживјели желимо да се наше прича не униште и не забораве“, истакнла је она.

Такозвано прихватилиште за дјецу у Сиску је био усташки логор кроз који је прошло више хиљада дјеце, а од којих је од августа 1942. до јануара 1943. године, односно за вријеме његова постојања, умрло или убијено њих око 2.000.

Комеморативни скуп организовали су Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине Сиска. Парастос су служили сисачки парох Веселин Ристић и његов претходник Петар Олујић.

Међу присутнима су били и градоначелник Сиска Кристина Икић Баничек, дожупан Сисачко-мославачке жупаније Боро Ркман, одборници локалних вијећа српске националне мањине, дипломате Србије из Загреба, као и ученици загребачке Српске православне гимназије.

Скуп је завршен полагањем бијелих ружа и свијећа на споменик.

Извор: СРНА

 

Везане вијести:

Служен парастос за око 2.000 убијене српске ратне сирочади

Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их неко спасава и усваја?

Логори Цапраг и Сисак

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: