SA NEBA JE SEJANA SMRT: Ispovesti učesnika najvećih bitaka u odbrani KiM

Dramatična iskustva učesnika najvećih bitaka u odbrani Kosova i Metohije 1999. godine

Vreme NATO bombardovanja jedinstvena je bitka u kojoj su učestvovali svi građani SRJ, posebno Srbije. Vojska Jugoslavije imala je u njoj glavnu ulogu, a posebno njene jedinice koje su bile angažovane na odbrani Kosova i Metohije. Treća brigada VJ i njen Prištinski korpus odigrali su herojsku rolu u operacijama na KiM. Bitke na Paštriku, karaulama Košare, Morina i Gorožup, kao i u dubini teritorije jedinstveni su primer herojske odbrane i nesebičnog žrtvovanja svakog oficira i vojnika.

Prenosimo autentična sećanja učesnika ovih operacija. Većina ovih ispovesti objedinjena je u ediciji „Ratnik“, čiji je izdavač Medija centar „Odbrana“.

PUKOVNIK DUŠKO ŠLjIVANČANIN, KOMANDANT 53. GRANIČNOG BATALjONA U ČINU MAJORA
Na karauli Košare najkritičniji su bili 9. i 10. april 1999. godine. Nama je bilo jasno da položaje moramo održati, a komanda je već izdala naređenje 125. motorizovanoj brigadi da izvrši posedanje državne granice. Vreme je počelo da se pogoršava. Počela je da pada kiša, susnežica. Hrana je teško doturana. Municije je ponestajalo jer su se zaista vodile teške borbe. Imali smo jasan cilj – odbranu zemlje. To nas je ujedinilo. Ako bi nekome trebalo podići spomenik, zaslužili su ga bez sumnje vojnici na odsluženju vojnog roka. Generacija iz marta 1998. više od 15 meseci je bila na položaju. Bilo je među njima, pored Srba, Crnogoraca, Muslimana, Mađara, Roma…

POTPUKOVNIK DRAGUTIN DIMČEVSKI, ZAMENIK KOMANDANTA 53. GRANIČNOG BATALjONA U ČINU MAJORA
Noć 10. aprila je prošla relativno mirno. Teroristi su ujutru zauzeli položaj na objektu Rasa Košares i otvorili vatru na nas sa teritorije Albanije. Pripremaju još jedan napad. Oko podne počinje jaka artiljerijska paljba po rejonu odbrane. U zaklonu smo i ne otvaramo vatru. Nakon toga kreću u napad. Vodi se teška borba, uspevamo da zaustavimo napad. Sa Maja glave ubrzo kreće još jedan talas. Preti nam opasnost da budemo opkoljeni i uništeni. Povlačimo se pod borbom, kišom i mrakom. Povlače se i sa stare karaule „Boro Vukmirović“. Noć smo proveli u rejonu Opljaz, umorni, neispavani, izgladneli i promrzli. Moralno smo, međutim, bili jaki, jer odbrana zemlje nije imala cenu.

ZASTAVNIK PRVE KLASE SAŠA RADOJEVIĆ, ZAMENIK KOMANDIRA KARAULE KOŠARE U ČINU VODNIKA
Na karaulu smo gledali kao na svoju kuću, a vojnike kao na braću. U zlu koje nas je snašlo gledali smo kako da zaštitimo sebe i položaj na kom smo. Bilo je neverovatnih trenutaka. Teško je opisati osećaj kad padne avio-bomba na nekoliko stotina metara. Čoveka podigne i nekoliko sekundi provede u vazduhu, a onda padne. I onda iščekuje sledeći udar, sa slutnjom da je baš on sledeći. Padali su projektili sa napalmom. Kada je pogodio naš položaj kod graničnog kamena C4, tri dana je sve gorelo.

PUKOVNIK LjUBINKO ĐURKOVIĆ, KOMANDANT 2. MOTORIZOVANOG BATALjONA 125. MOTORIZOVANE BRIGADE U ČINU POTPUKOVNIKA
Kapetan Krunoslav Ivanović smrtno je pogođen 17. aprila. Svestan da neće preživeti, radio-vezom mi kaže: „Pozdravi mi decu“. Generacijski smo blizu, možda ću i ja sutra doći u situaciju da nekome to isto kažem. Bolni su trenuci izvlačenja ranjenog vojnika iz zone dejstva. Vreme je loše, sneg, saborci vuku ranjenike na šatorskim krilima. Srećem grupu kilometar iza prve linije, izvlače ranjenog druga.

„Junače, nađoše te“, kažem mu da bih ga osokolio, misleći na neprijatelja.

„Komandante, našli su me. Nego ne mučite ove ljude da me nose još četiri-pet kilometara kada ću svejedno da umrem“, kaže on.

„Ne, ne, nikako. Nosite ga, nastavite dalje!“, govorim im.

ALBERT ANDIJEV, RUSKI DOBROVOLjAC U 549. MOTORIZOVANOJ BRIGADI
Kada si na strani dobra, kako Rusi kažu, na ispravnoj strani, nije strašno izgubiti život. Kada je bilo bombardovanje tepih-bombama Šeh Mahale na Paštriku niko nije mislio da će iko tu ostati živ. Ali gde životinja ne može da se spase, čovek preživi. Iako se tome ne nadaš. Mi, Rusi, nismo hteli da nas srpski vojnici uzdižu ili nam zahvaljuju. Hteli smo da budemo kao oni, samo stariji, iskusniji. Jer ti mladi ljudi, dečaci koji su bili na Košarama i Paštriku na redovnom služenju vojnog roka, nijednog trenutka nisu poklekli niti bili malodušni. Jeste bilo strašno, opasno, ali to im je samo jačalo samopouzdanje da se bore.

ŽELjKO BABOVIĆ, VOJNIK 549. MOTORIZOVANE BRIGADE
Dobio sam zadatak 26. maja da po liniji odbrane od Vrapče do karaule Gorožup razvezem pojačanje koje je stiglo iz Prizrena. U povratku nam je javljeno da povezemo jednog ranjenog vojnika. Krenuli smo kraćim putem. Ne znajući ga dobro, ušli smo u minsko polje. Začule su se tri eksplozije. Svi su bili ranjeni osim mene. Krenuo sam da im pomažem. Jedan vojnik je ostao bez stopala. Pokušavao sma da mu zaustavim krvarenje. Prišao sam potporučniku, bio je ranjen u nogu kod kolena. Jedan potporučnik sa vojnikom ušao je u minsko polje da mi pomogne. Stavili smo jednu pušku uz njegovu nogu, sav zavoj umotali, a onda sam skinuo košulju i previo ga. Kada smo krenuli nazad, neko je viknuo „Stani!“. Iz zemlje je virilo uže potezne mine.

KAPETAN DRAGAN MARKOVIĆ PANAMA, KOMANDIR MINOBACAČKOG VODA
549. MOTORIZOVANE BRIGADE U ČINU PORUČNIKA
Tokom bitke na Paštriku, ili operacije „Strela“ bilo je dejstvo NATO avijacije. Nikada neću zaboraviti bombardovanje sela Planeja i zaseoka Šeh Mahala. Planeja je bila zasuta tepih-bombama. Začula se potmula eksplozija. Iznad sela pojavila se ogromna crna pečurka, slična onoj kakva se pojavljuje kod atomskih udara. Rakete i bombe nizale su se jedna za drugom. Iste večeri koristili su svetleće avio-bombe. Noć je bila takva da je čovek mogao novine da čita.

Izvor: NOVOSTI.RS