Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Радован Пејановић, ратни командант Требиња

Датум објаве: субота, новембар 4, 2017
Величина слова: A- A+

Радован Пејановић

Повод за причу о Радовану Пејановићу, ратном команданту града Требиња – Требињског среза (1942-1944.) је недавно пронађени његов ратни албум. Дио фотографија из овог албума објављен је први пут на порталу Радио Требиња, у тексту „Злочин о коме се ћутало: Крваво коло Радачког бријега“. Фотографије нису раније објављиване у јавности и стога представљају изузетно откриће за све који проучавају теме везане за Други свјетски рат и ЈВуО (четнике) на подручју Требиња и Херцеговине. Албум садржи око 40 ратних фотографија и биће публиковане уз текстове везане за Други свјетски рат на подручју Требиња.

Истина са „погрешне“ стране историје

О догађајима, околностима и личностима из Другог свјетског рата није једноставно доносити закључке. Умјесто једнообразне идеолошке визуре комунистичке историографије, данас постоје различита, често супротстављена „симпатизерска“ виђења истих догађаја.

У несигурности коју прати сусрет са овом комплексном и контраверзном материјом, извјесно је једино: да истина не може бити резервисана за једну, било коју, зараћену страну, јер је била присутна свугдје. Побједници рата нису дозвољавали да се чује и прича са „друге стране“. Стога и потреба да се ове теме данас отворе на начин који ће исправити учињену неправду.

Пејановић (први с лијева у доњем реду) у друштву сабораца и пријатеља – Требиње, 1942.
Пејановић (први с лијева у доњем реду) у друштву сабораца и пријатеља – Требиње, 1942.

Овдје ће проговорити и истина из угла ЈВуО јер се о овом покрету на подручју Требиња и Херцеговине у прошлости није ни говорило ни писало. У Равногорском покрету Херцеговине било је изузетних и часних људи, патриота, који свакако заслужују спомен након пола вијека забрана и ћутања. Посебно из разлога што је већина њих страдала од немилосредне руке „ослободилаца“, побацана у незнане колективне гробнице, па им се ни до данас не зна мјесто почивања.

Српски народ у том периоду био је пред биолошким нестанком, дијелом од окупатора и усташа, дијелом у међусобном конфликту, јер је био подијељен, углавном, на двије главне идеологије: националну (равногорску) и комунистичку (бољшевичку). На патриоте вјерне датој заклетви Краљу и Отаџбини, који су настојали да сачувају стари поредак и народ од усташких и окупаторских злочина и револуционаре који су настојали да рушећи стари режим створе свој тзв. „нови и бољи свијет“ и у остварењу својих циљева нису бирали средства нити марили за жртве сопственог народа.

О злочинима над припадницима ЈВуО током и послије рата говорило се тихо и бојажљиво, само у кругу породица и пријатеља страдалника. Без грађанских и људских права која су им одузета на монтираним судским процесима, читаве генерације из ових породица одрастале су као људи са маргине, трајно обиљежени као противници „напредног друштва и данашњице“, без могућности да нормално живе и напредују, распети на стубу срама и осуђени на ћутање о несрећи и направди која им је учињена. Многе овакве породице заувијек су нестале у том „новом друштву“.

Жандармеријски поручник Радован Т. Пејановић

О Радовану Пејановићу у широј јавности није се пуно знало, јер је припадност Равногорском покрету послије рата подразумијевала, углавном, смрт и заборав. Ипак, Радован Пејановић био је истакнута личност, на одговорном мјесту у једном врло тешком времену за опстанак српског народа.

На почетку рата, Радован Пејановић био је један од водећих организатора народног устанка на југу Херцеговине. Послије првих комунистичких убистава невиних људи, одлази из те заједничке формације, до тада јединствене, иако идеолошки подијељене. Као частан официр, свјестан тешке ситуације у којој се српски народ нашао, није се светио ни комунистичким убицама када су му убили оца и брата, иако је имао прилику да то учини некажњено. Знао је да би такав поступак само погоршао ионако тешку ситуацију: крв не мири, већ тражи нову крв.

Пејановићу посвета од „босанских војвода“ (са лијева: непознато, мајор Радојловић, Роквић, Јевђевић, Плећаш и Богуновић)
Пејановићу посвета од „босанских војвода“ (са лијева: непознато, мајор Радојловић, Роквић, Јевђевић, Плећаш и Богуновић)

 

Више докумената, као и његов недавно пронађени ратни фото албум, свједоче да је био познат много шире од Требиња, као и да је био у сталном контакту и блиском познанству са врхом Равногорског покрета на простору Србије, Црне Горе, БиХ, Далмације. Био је изузетно цијењен од стране водећих људи тога времена који су представљали војну и цивилну власт, као и код обичног народа.

На основу фотографија из његовог ратног албума, може се закључити да је био присутан на свим важнијим догађајима везаним за Равногорски покрет у Херцеговини, и увијек у друштву првих људи овог покрета. Респектабилан однос приликом преговора био му је указиван и од представника италијанске војске са којима је, с обзиром на функцију коју је вршио, био у контакту. То су комунисти касније узимали за гријех, иако је мало познато да су Италијани, реокупацијом овог дијела НДХ, уствари спријечили даље злочине над српским становништвом. Колаборација је тада била најбољи савезник устаничких напора да осигурају биолошки опстанак народа изложеног бруталном истребљењу.

Навешћемо прво његове биографске податке.
Рођен је 1911. године у селу Рапти – Зупци. Потиче из угледне породице, која је чувена по његовом оцу Тривку, као добром каменоресцу, успјешном пољопривреднику и пчелару. Тривко је са својом супругом Јованом, која је била основа породице, створио и подизао деветоро дјеце: три сина и шест кћери.
Као имућан човјек уписује Радована у жандармеријску академију у Београду. Радован завршава академију са успјехом, 1938. године. По завршетку академије службовао је у Цетињу и Госпићу. Одмах послије слома Краљевине Југославије, долази у своје родно мјесто Рапти.

Indeks_i_dzandarmerijska_legitimacija

Након слома у априлском рату на територији источне Херцеговине формира се власт НДХ, а усташе започињу до тада невиђене злочине: на превару хватају Србе, звјерски их муче и бацају у херцеговачке јаме.
Са првим данима окупације у кућу Радована Пејановића долазе Владо Шегрт и Мајо Бендераћ. Ту су преноћили и сутрадан заједно пошли на зубачкa Ублa, на договор са Црногорцима о дизању устанка. У тој „народној војсци“ били су заједно војници наклоњени и равногорској и комунистичкој идеологији.

Недуго послије тога, од врха Комунистичке партије долазе смјернице да се по кратком поступку ликвидирају официри, жандари, свештеници и сви угледни домаћини, које називају „петом колоном“ и који су по њима прадстављали пријетњу за даљи ток „револуције“. За комунистичке креаторе и извршиоце смјерница тзв. „друге етапе“ ликвидација политичких неистомишљеника – стварних и оних фантомских, које су створили у својој уобразиљи – добија прворазредни значај у односу на прокламовану борбу против окупатора.

Пошто је сазнао да је на списку за ликвидацију и свјестан онога шта му се спрема, Радован напушта Зупце. Ставља се у службу Краља и Отаџбине, којима је и положио заклетву и заједно са активним гардијским потпоручником Душаном Вучковићем оснива Југословенску војску у отаџбини (ЈВуО). Постаје командант четничког (ЈВуО) батаљона у Требињској шуми, у селу Ђедићи.

Мјесеца јуна 1942. године доносе одлуку да се крене у ослобођење Требиња и околине од комуниста, који су до тада дубоко загазили у братоубилаштво. Већина бораца који су се налазили у партизанским јединицама тада напушта своје јединице и приступају равногорском – четничком покрету. У тој офанзиви главнина партизансих снага је разбијена, и постојале су само мање групе „у илегали“. Послије извјесног времена, Радован Пејановић је постављен за команданта града Требиња (Требињског среза). Касније га је на том положају замијенио проф. Петар Бубрешко.

Пејановић са Милорадом Видачићем, командантом Требињског корпуса ЈВуО (у средини) и Владом Милојевићем, командантом Требињске бригаде ЈВуО (десно)
Пејановић са Милорадом Видачићем, командантом Требињског корпуса ЈВуО (у средини) и Владом Милојевићем, командантом Требињске бригаде ЈВуО (десно)

Од јуна мјесеца 1942. године, па до октобра 1944. године, четничке формације воде борбе и са усташким јединицама, прогонећи њихове припаднике који одступају према Дубровнику. Издајом савезника долази до слома ЈВуО – четника око Требиња, октобра 1944. године.

Хватање и „суд народа“

Након контраверзног заузимања града од стране партизана, Радован напушта Требиње и склања се у планину Бјеласницу (изнад Попова Поља, западно од Требиња) гдје је и ухваћен 1945. године.

Приликом хватања са њим је био Лако Вукасовић, који баца бомбу на свог команданта, са намјером да себи спаси живот. Тешко рањеног Пејановића удбаши сносе на импровизованим носилима у село Жаково, одакле га воде у требињски затвор.

Мајка Јована, са двије кћерке Аном и Зорком, пролази кроз Требиње да обиђе рањеног сина, плаче и виче: „Убили сте ми мужа Тривка, сина Марка и сина Сава, трећем сину Радовану одсјеците ноге, руке и извадите очи, а оставите ми други дио тијела за заклетву мајци“. Јован Ратковић, звани „Црни“, угледавши Радованову мајку са кћерима одговара је: „Идите кући, ми ћемо га убити“.

Пејановићу је „судио народ“ по добро познатој пракси пријеког идеолошког суда, на којима је све било монтирано и унапријед организовано – од оптужнице, преко свједока, до публике. Претходно припремљени појединци узвикују да Радована треба убити, а остало је упамћено да су у томе предњачиле и неке његове комшије.

Са италијанским официром
Са италијанским официром

По истој пракси, Пејановићу је вјероватно пресуђено и прије формалног судског поступка: командант града (среза) Требиња, часни официр Краљевине Југославије, убијен је након неколико дана и у гроб однио своју официрску заклетву, остајући вјеран Краљу и Отаџбини.

Прије Радована, убијен је и његов брат Саво, кога су претходно стављали на најтеже муке.

Прво страдање породице Пејановић

Људе попут Пејановића, који су својим радом створили и углед и иметак, бољшевичка идеологија унапријед је осудила на смрт. Жигосани као „кулаци“, такви угледни домаћини били су сматрани главном сметњом револуцији, која се бруталним насиљем „лијевих скретања“ против властитог народа проводила упоредо са народноослободилачком борбом.

Мотив су неријетко знале бити и раније несугласице или завист, а вријеме рата, у којем насиље царује некажњено, идеална је прилика за обрачун.

Страдање породице Тривка Пејановића могло би се узети за примјер страдања цијелог српског народа током Другог свјетског рата.

Тривку Пејановићу комунисти прво убијају сина Марка.

Оца, који несрећног сина тражи по Зупцима, познаници увјеравају да је жив и здрав и да треба да му однесе дувана, иако је већ био убијен. Тривко односи дуван и не слути зло: тог априлског дана 1942. године и њега звјерски убијају, заједно са попом Јовом Даниловићем. Непосредно прије егзекуције, Тривко попут Вукашина из Клепаца узвикује: „Бујрум јунаци, убијте ђутурума“ (старца). Имао је тада 84 године.

Супругу Јовану са двије невјесте и осморо унучади депортују у Требиње. Тривкова кућа остаје без чељади и лак плијен за све вољне да се окористе: комунисти и њихове присталице опљачкали су је до темеља а стоку присвојили и отјерали. Један дио имовине и данас се налази по кућама тадашњих комунистичких присталица. Када су депортоване породице стигле у Требиње, Италијани, сажаливши се на њихове невоље, прискоче у помоћ и смјесте их код Павла Пејановића у Полице.

Људи и нељуди

Доласком четника (ЈВуО) на власт (почетком љета 1942), Пејановићи се враћају у своју кућу у којој затичу пустош. Браћа Саво и Радован преносе посмртне остатке оца Тривка и брата Марка из села Тули у своје Рапти.

Они који су били окривљени за њихово убиство били су доведени на то мјесто, гдје их је народ пљувао.

Радован је тада имао прилику да освети оца и брата, али то није учинио – као образован, школован официр био је свјестан да би то значило продубљивање братоубилачке мржње у српском народу. Комунисти без православног, светосавског духа у себи на такве поступке гледали су као на слабост. Поштеђени злочинци заједно са својим истомишљеницима, када су преузели власт октобра 1944, нису били нимало милостиви, напротив…

У градском парку са Иваном М. Јаничићем, тада поручником, командантом Ластванског одреда и помоћником команданта команде четничких одреда југоисточне Херцеговине.
У градском парку са Иваном М. Јаничићем, тада поручником, командантом Ластванског одреда и помоћником команданта команде четничких одреда југоисточне Херцеговине.

За Трифка и његова три сина причало се да су били часни, поштени и радни људи. Као што се причало о Трифковом поштењу, тако се знало да је Радован многе спасавао и многима помагао – никоме се није светио ни рђава дјела чинио. Када су им судили у Требињу, свједоци су ту истину прећутали – није једино Госпава Гордијан, која је била довољно поштена и храбра да каже да је Радован чинио сваком добро, а да је његов брат Саво цијели рат провео у Дубровнику.

Мајка Јована без мужа и три сина наставља да живи са двије невјесте и девет унучади. Соколи дјецу да раде и да се Богу моле. Умрла је 1962. године. Никада пред својом унучади није заплакала. Храбрила је своје потомство надајући се да ће доћи бољи дани.

У општој послијератној неимаштини, њена породица била је смјештена у кући Павла Пејановића, а због доброте њеног мужа и синова, који су на правди Бога убијени, Муслиман Касим Алечковић из требињског насеља Засад, дотјерао је своју краву на поклон Јовани – да њена унучад имају чашу млијека. И то је доказ да није битно ко је какве вјере, већ ко је какав човјек.

Без гроба и биљега

Ни данас, послије толико година, не зна се гдје почивају посмртни остаци Радована Пејановића, многих његових сабораца, као ни бројних цивила, домаћина и мирних грађана Требиња, који су, већином ни криви ни дужни, главом платили обијест „ослободилаца“.

Код саборног храма у Требињу 1942.
Код саборног храма у Требињу 1942.

Према свједочањима ријетких који памте, крвави трагови од данашње зграде Окружног суда, гдје су изрицане смртне пресуде, воде до стратишта у градском парку, на локацију сјеверно и западно од споменика касније подигнутог жртвама фашистичког терора (!).
Сјећања помињу и неколико стратишта у околини Требиња. О броју, акамоли именима страдалих, и након седам деценија само се нагађа.

Надати се да истина или један њен дио неће остати закопани са остацима равногораца у незнаним заједничким гробницама по граду Требињу и његовој околини. Треба се надати у правду, истину и Бога, да ће и то вријеме доћи, и да ће након толико времена напокон бити сахрањени, како то доликује сваком човјеку.

(У тексту су кориштени подаци и дијелови текстова из књиге Јола М. Мерћепа „Жртве комунистичког терора у требињском крају“, Београд, 2008.)

Аутор: Милан Путица
Приредио: Раде Савић

Извор: Радио Требиње

 

Везане вијести:


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top