Reportaža: Prebilovci, pravoslavni Feniks iznikao iz zločina i pepela

Datum objave: nedelja, jun 10, 2018
Objavljeno u Prebilovci
Veličina slova: A- A+

Na mestu na kome je general HVO Janko Bobetko minirao crkvu sa kostima prebilovačkih mučenika nikao je impozantni hram Hristovog Vasksenja. Osveštavajući ga, vladika je rekao: “Dođite ma gde da ste i ma koliko daleko bili, čekaće vas oni, mučenici prebilovački. A sa njima čekaće vas i sam Hristos.”

Hram Vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima
Hram Vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 16. septembra 2016. godine.

Ima jedno biblijsko mesto u Hercegovini, u blizini mora, u kome se desilo čudo – vaskrsao je život nad strašnom smrću. Prebilovci.

Selo iz kojeg su zajedno sa žrtvama iz mnogih drugih sela i mjesta Istočne Hercegovine, ustaše 1941. u jame bacile oko 4000 srpske dece, žena, muških glava i staraca. Komunisti su jame zabetonirali. Potomci su kosti izvadili, sahranili, a Tuđmanovi generali 1992. minirali. Kuće zapalili.
Ustaše NDH pevale su:
„Paveliću, šta ćemo od Srba?
Vež’ u lance, bacaj u Šurmance!?
„Srpske su se pogasile svijeće,
Upalit’ se više nikad neće”.

Tuđmanovi su nastavili:
Prebilovci selo po zlu glasu,
sad po njemu dvilje svinje pasu.
Tek godinu prije ovog rata
Na očigled susjeda Hrvata,
pripučili kokarde i kame
pa sve stare otvorili jame
Tu i naše kosti povadiše
u spomenik svoj ih ugradiše
Velikog su zaigrali đavla
kad pozvaše patrijarha Pavla
Da donose vodicu i mošti
Da im sveti pokradene kosti…

Nije im vredelo. Mladi se vraćaju, kuće se obnavljaju, rađaju se deca…

Na mestu na kome je general HVO Janko Bobetko minirao crkvu sa kostima prebilovačkih mučenika, pre ulaska u ovo selo, nikao je impozantni hram Hristovog Vasksenja. Osveštan je prošle godine, a vladika zahumsko hercegovački pozvao je verujući narod “da se na praznik osvećenja i proslavljenja ovih svetih stradalnika obuče u radost i belo, svečano, pevaćemo pobedi, nece to biti opelo. Dođite ma gde da ste i ma koliko daleko bili, čekaće vas oni, mučenici prebilovački. A sa njima čekaće vas i sam Hristos.”

Na ulazu u hram, sa leve strane, oslikan je zid sa stvarnim likovima ustaških žrtava iz 1941. a preko puta izložene fotografije mučki ubijenih prebilovačkih žena. Na zidovima hrama ispisana imena 2.900 stradalnika. U središtu crkve, ispred oltara posuti ostaci kostiju pronađenih nakon Bobetkovog pohoda.

Zasad liturgiju u hramu dva puta mesečno služi sveštenik iz Čapljine. Svetinja se čuva.

– Tu smo dan-noć, u smenama – kaže momak iz sela.

Ovo je jedino srpsko selo?

– Jedino. Okruženo Hrvatima sa svih strana.

Kako reaguju na to što je podignut hram?

– Dođu, sednu napolju na klupe, ne provociraju. Kažu, ovo je neverovatno da sagradite nešto ovako lepo. Tako kažu, ne znam šta misle.

Vratilo se 15 mladih da ovde nastave život, u crkvi je bilo 16 krštenja, jedno venčanje. Niko nije zaposlen, ali ovde je zemlja plodna, za povrće, južno voće, i svi rade na njoj. Što proizvedu sve se na pijaci proda

Pokazuje gde da se upale sveće, na humci pored hrama, tu je, kaže, sahranjena minirana crkva zajedno sa kostima mučenika koje su se od siline eksplozije zabile u kamen.

Je li ovde život pobedio smrt?

– Neko čudo se dogodilo. Nedavno se pred hramom pojavio čovek koji je 92. učestvovao u miniranju crkve. Spustio se do ulaza u hram i stao. Nije ušao. Stajao je tu dugo, nepomično, sklopljenih ruku. Molio se, prekrižio, kako oni kažu, i otišao. Nešto jeste, neverovatna ovog naroda, i ovog hrama, ovog kamenog čuda – kaže i upućuje nas na meštanina Aca Dragićevića, nekad novinara na radio Čapljini, koji već deset godina vodi sajt Prebilovci.net. On se u maju iz Švedske vratio kući.

– Ja sam 66. stanovnik sela, moja žena 67. Da se kuće obnove, svi bi se vratili. Ali vlasti u Federaciji BiH ništa nisu uradile da se ruševine obnove. Odd 118. kuća, koliko je bilo do rata 92. obnovljeno je 36, i to sve iz spostvenih sredstava ili raznim donacijama nevladinih organizacija. Pa struju su nam najposle doveli amerikanci.

Na pitanje jesu li Prebilovci mesto vaskrsenja, odgovara:

– Ja bih možda rekao vaskrsenja u naznakama, počecima. Vratilo se 15 mladih da ovde nastave život, u crkvi je bilo 16 krštenja, jedno venčanje. Niko nije zaposlen, ali ovde je zemlja plodna, za povrće, južno voće, i svi rade na njoj. Što proizvedu sve se na pijaci proda. Opet, odem neki dan do Ljubinja, sedim i pričam sa starim prijateljem. Kaže mi:“Moj Aco, više je mladih u Prebilovcima nego u više od pola ljubinskih sela”. Mislim, to je Bosna, zemlja apsurda.

Dragićević je potomak prebilovačkih žrtava. On je u oca Spasoja i majke Slavke treći od četiri sina.Objašnjava kako se posle ustaškog pira 1941. selo održalo. Stariji Prebilovčani, udovci koji su izgubili supruge i decu, opet su se ženili radi ponovnog sticanja potomstva, a deca koja su se rađala dobijala su imena svojih prethodnika koji su završili u bezdanu Šurmanačke jame ili su ubijeni na nekom od 48 mesta u ataru sela Prebilovci.

– Prva dva moja brata poneli su imena braće koja su završila u Šurmanačkoj jami – Vaso i Momo. I tako je bilo u skoro svakoj porodici u Prebilovcima posle 1941. godine.

Nekako se smoglo snage da se nastavi život dalje, bez obzira na jade i rane na duši.

– U selu se posle rata pričalo o tome, svi smo mi znali šta se dogodilo, u kakvim se mukama i jadima umiralo u tim jamama. Zamislite koliki je to očaj bio, kad su neki koji su u vreme ustaškog pohoda izbegli u brda, videvši šta ustaše rade sa njihovim najmilija, se predavali i išli direketno na nož. Zamislite to neznađe. Opet, ispričaću vam i ovo. Živela je do 1992. u selu jedna Joka, pa kad nas 92. HVO proetrala i zapalila kuće, ona otišla u izbeglištvo ali sve vreme samo misli kako će da se vrati u Prebilovce. I dok je čekala da joj se kakot ako osbosbi kuća za povratak, bila je u nekom prihvatnom centur sa ženicom iz Bosne. I ova je žena pita:”Jesi ti stvarno odlučila da se vratiš?” Joka joj odgovara.“Nego šta nego da se vratim u svoju kuću, na svoju zemlju. Valjda ćeš i ti da se vratiš na svoje”. Bosanka joj odgovara:“A, neću, bogami, tamo nema sitne kiše”. Sitna kiša je tuš kabina, ona i ne zna kako se to zove, ali zbog toga neće da se vrati. Bosna, zemlja apsurda…

Razlog zbog su Prebilovci uprkos svim nedaćama preživeli i dižu se iz pepela je i taj što u njemu niko nikada nije prodao pedalj svoje zemlje. Zavet sela je da će onaj ko to uradi zanavek biti proklet.

Autor: Ljiljana Keković

Izvor: EKSPRES

Vezane vijesti:

Zločin u Prebilovcima je jedan od najsramnijih događaja u …

Prebilovci – hercegovački zavjet i oporuka | Jadovno 1941.

Selo Prebilovci u Hercegovini – srpska Golgota dvadesetog …


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top