Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Репортажа: Пребиловци, православни Феникс изникао из злочина и пепела

Датум објаве: недеља, јун 10, 2018
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

На месту на коме је генерал ХВО Јанко Бобетко минирао цркву са костима пребиловачких мученика никао је импозантни храм Христовог Васксења. Освештавајући га, владика је рекао: “Дођите ма где да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос.”

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима
Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. септембра 2016. године.

Има једно библијско место у Херцеговини, у близини мора, у коме се десило чудо – васкрсао је живот над страшном смрћу. Пребиловци.

Село из којег су заједно са жртвама из многих других села и мјеста Источне Херцеговине, усташе 1941. у јаме бациле око 4000 српске деце, жена, мушких глава и стараца. Комунисти су јаме забетонирали. Потомци су кости извадили, сахранили, а Туђманови генерали 1992. минирали. Куће запалили.
Усташе НДХ певале су:
„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?
„Српске су се погасиле свијеће,
Упалит’ се више никад неће”.

Туђманови су наставили:
Пребиловци село по злу гласу,
сад по њему двиље свиње пасу.
Тек годину прије овог рата
На очиглед сусједа Хрвата,
припучили кокарде и каме
па све старе отворили јаме
Ту и наше кости повадише
у споменик свој их уградише
Великог су заиграли ђавла
кад позваше патријарха Павла
Да доносе водицу и мошти
Да им свети покрадене кости…

Није им вредело. Млади се враћају, куће се обнављају, рађају се деца…

На месту на коме је генерал ХВО Јанко Бобетко минирао цркву са костима пребиловачких мученика, пре уласка у ово село, никао је импозантни храм Христовог Васксења. Освештан је прошле године, а владика захумско херцеговачки позвао је верујући народ “да се на празник освећења и прослављења ових светих страдалника обуче у радост и бело, свечано, певаћемо победи, неце то бити опело. Дођите ма где да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос.”

На улазу у храм, са леве стране, осликан је зид са стварним ликовима усташких жртава из 1941. а преко пута изложене фотографије мучки убијених пребиловачких жена. На зидовима храма исписана имена 2.900 страдалника. У средишту цркве, испред олтара посути остаци костију пронађених након Бобетковог похода.

Засад литургију у храму два пута месечно служи свештеник из Чапљине. Светиња се чува.

– Ту смо дан-ноћ, у сменама – каже момак из села.

Ово је једино српско село?

– Једино. Окружено Хрватима са свих страна.

Како реагују на то што је подигнут храм?

– Дођу, седну напољу на клупе, не провоцирају. Кажу, ово је невероватно да саградите нешто овако лепо. Тако кажу, не знам шта мисле.

Вратило се 15 младих да овде наставе живот, у цркви је било 16 крштења, једно венчање. Нико није запослен, али овде је земља плодна, за поврће, јужно воће, и сви раде на њој. Што произведу све се на пијаци прода

Показује где да се упале свеће, на хумци поред храма, ту је, каже, сахрањена минирана црква заједно са костима мученика које су се од силине експлозије забиле у камен.

Је ли овде живот победио смрт?

– Неко чудо се догодило. Недавно се пред храмом појавио човек који је 92. учествовао у минирању цркве. Спустио се до улаза у храм и стао. Није ушао. Стајао је ту дуго, непомично, склопљених руку. Молио се, прекрижио, како они кажу, и отишао. Нешто јесте, невероватна овог народа, и овог храма, овог каменог чуда – каже и упућује нас на мештанина Аца Драгићевића, некад новинара на радио Чапљини, који већ десет година води сајт Prebilovci.net. Он се у мају из Шведске вратио кући.

– Ја сам 66. становник села, моја жена 67. Да се куће обнове, сви би се вратили. Али власти у Федерацији БиХ ништа нису урадиле да се рушевине обнове. Одд 118. кућа, колико је било до рата 92. обновљено је 36, и то све из споствених средстава или разним донацијама невладиних организација. Па струју су нам најпосле довели американци.

На питање јесу ли Пребиловци место васкрсења, одговара:

– Ја бих можда рекао васкрсења у назнакама, почецима. Вратило се 15 младих да овде наставе живот, у цркви је било 16 крштења, једно венчање. Нико није запослен, али овде је земља плодна, за поврће, јужно воће, и сви раде на њој. Што произведу све се на пијаци прода. Опет, одем неки дан до Љубиња, седим и причам са старим пријатељем. Каже ми:“Мој Ацо, више је младих у Пребиловцима него у више од пола љубинских села”. Мислим, то је Босна, земља апсурда.

Драгићевић је потомак пребиловачких жртава. Он је у оца Спасоја и мајке Славке трећи од четири сина.Објашњава како се после усташког пира 1941. село одржало. Старији Пребиловчани, удовци који су изгубили супруге и децу, опет су се женили ради поновног стицања потомства, а деца која су се рађала добијала су имена својих претходника који су завршили у бездану Шурманачке јаме или су убијени на неком од 48 места у атару села Пребиловци.

– Прва два моја брата понели су имена браће која су завршила у Шурманачкој јами – Васо и Момо. И тако је било у скоро свакој породици у Пребиловцима после 1941. године.

Некако се смогло снаге да се настави живот даље, без обзира на јаде и ране на души.

– У селу се после рата причало о томе, сви смо ми знали шта се догодило, у каквим се мукама и јадима умирало у тим јамама. Замислите колики је то очај био, кад су неки који су у време усташког похода избегли у брда, видевши шта усташе раде са њиховим најмилија, се предавали и ишли дирекетно на нож. Замислите то незнађе. Опет, испричаћу вам и ово. Живела је до 1992. у селу једна Јока, па кад нас 92. ХВО проетрала и запалила куће, она отишла у избеглиштво али све време само мисли како ће да се врати у Пребиловце. И док је чекала да јој се какот ако осбосби кућа за повратак, била је у неком прихватном центур са женицом из Босне. И ова је жена пита:”Јеси ти стварно одлучила да се вратиш?” Јока јој одговара.“Него шта него да се вратим у своју кућу, на своју земљу. Ваљда ћеш и ти да се вратиш на своје”. Босанка јој одговара:“А, нећу, богами, тамо нема ситне кише”. Ситна киша је туш кабина, она и не зна како се то зове, али због тога неће да се врати. Босна, земља апсурда…

Разлог због су Пребиловци упркос свим недаћама преживели и дижу се из пепела је и тај што у њему нико никада није продао педаљ своје земље. Завет села је да ће онај ко то уради занавек бити проклет.

Аутор: Љиљана Кековић

Извор: ЕКСПРЕС

Везане вијести:

Злочин у Пребиловцима је један од најсрамнијих догађаја у …

Пребиловци – херцеговачки завјет и опорука | Јадовно 1941.

Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top