Reditelj Darko Bajić: Moji otac i majka su se zaljubili u logoru na Banjici

Reditelj Darko Bajić povodom rimejka izložbe, posle pedeset godina, Slikara miloša bajića – „mauthauzen 106621“, u Domu vojske u Beogradu. Mama Danica strašno mučena, tata uspeoda preživi golgotu logora u Austriji

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 19. novembra 2017. godine.

Nemački vojnici zvali su ga „drobilica za kosti“ zbog okrutnosti koja je vladala iza žica: oko 7.000 Srba, pored ostalih zatvorenika iz 40 zemalja, izgubilo je tokom Drugog svetskog rata život u koncentracionom logoru Mauthauzen, blizu Linca, u Austriji. U Prvom svetskom ratu, samo u ovom logoru koji je tada pripadao Austrougarskoj, stradalo je oko 8.500 Srba.

– Slikar Miloš Bajić jedan je od onih koji su preživeli taj, jedan od najozloglašenijih logora. Njegova impresivna platna, koja simbolizuju otpor mračnim danima, praznim porcijama i logoraškim brojevima, posetioci mogu da pogledaju do 27. novembra na izložbi „Mauthauzen 106621“, u Domu Vojske, u Beogradu. Filmskim jezikom rečeno, u pitanju je rimejk istoimene izložbe od pre 50 godina – kaže njegov sin, reditelj Darko Bajić.

U dnevnicima, koji su takođe izloženi, Miloš Bajić, inače prvi apstraktni slikar u bivšoj Jugoslaviji, opisuje logorsku svakodnevicu. Jednom prilikom, kaže, esesovci su doveli na „apel plac“ dva bleda iscrpljena zatvorenika, u robijaškoj prugastoj odeći, koji su prethodno pokušali da pobegnu. Zbog iscrpljenosti nisu daleko odmakli. U trag su im ušli hundfuhreri (vođe pasa). Oko 15.000 logoraša okupilo se na zvižduk pištaljke na „apel placu“.

OZNA

Po povratku u Beograd, Ozna je preživele iz Mauthauzena privela na razgovor, interesujući se kako su preživeli. Ljubomir Zečević je u svedočenju za Darkov dokumentarni film „Mauthauzen 106621“, čija je montaža u toku, svedočio da su se prema njima ophodili kao prema uhapšenim esesovcima.

„Uhvaćeni begunci stajali su ispred njih i mirno gleledali u pravcu planinskog masiva, poluzatvorenih očiju i otvorenih usta. Vezani vučjaci otimali su se i propinjali. A onda su ih odvezali. Prvi nalet pasa, drugi, treći… Krv je izbijala sa čela, obraza, ramena, padali su komadići rastrgnute odeće, a begunci su još neko vreme stajali uspravno, bez glasa, pre nego što su sasvim pali na zemlju“, seća se slikar.

Pre nego što će proći kroz golgotu austrijskog logora, Miloš je pre rata bio levičar, ali ne i član KPJ. U Valjevski partizanski odred otišao je kao antifašista. Četnici su ga zarobili s jednim brojem saboraca 1943, u planinskom selu blizu Mionice.

– Bili su zatvoreni u nekoj školi, kada je došao seljak iz kraja, simpatizer četnika, i tražio dvojicu Mioničana da mu pomognu na imanju. Javio se čovek kog je moj otac zvao Marić, iz Mionice. Miloš se premišljao da li i on da se javi, i na kraju je iskoračio. Bio je to samo jedan, ali sudbonosan korak koji mu je spasao život – kaže Darko Bajić.

I Marić i gazda Mioničanin prećutali su da Miloš nije iz tog kraja. Posle nekoliko dana, ostale uhapšene drugove četnici su streljali. Pošto je seljak trebalo da ih vrati po okončanju radova, Miloš je jedne noći pobegao. Dva dana je, skrivajući se, pešice išao do Beograda.

Još pre rata imao je problema sa tuberkulozom i jednim plućnim krilom, što je u ratnim uslovima eskaliralo. Po dolasku u Beograd završio je u bolnici, gde se povezao sa ilegalnom organizacijom. Skrivali su ga i posle lekarske intervencije, ali njegova strast za slikanjem koštala ga je slobode. Prijavio se na konkurs na Likovnoj akademiji, zahvaljujući čemu ga je otkrila Specijalna policija i uhapsila. Posle policijske torture, prebačen je u Banjički logor. I upravo tu je život pobedio smrt – slučajni susret – desila se neverovatna ljubavna priča.

PRVI DOKUMENTARAC SA 17

Zanimljivo je da je Darko Bajić svoj prvi amaterski dokumentarni film uradio sa 17 godina, upravo kada je saznao detalje iz očevog logoraškog života. Ovih dana završava svoj drugi, ovoga puta dugometražni film, na istu temu. – Miloš je štitio decu i svoje studente, pa o Mauthauzenu dugo nije pričao. Mnogi su bili iznenađeni izložbom 1967. Neki jer su tek tada saznali da je bio u logoru, a kritika zato što je krenuo u likovnu avanturu i okrenuo se figurativnom ekspresionizmu. Bio je to njegov protest protiv zločina, ne samo onog koji je preživeo. Ova, po svemu izuzetna slikarska dela, i danas plene modernim izrazom, ali i upozoravaju na „zlo koje se ponovo vraća i opominje“ – kaže Bajić.

– Moja majka Danica, po rečima njenih drugarica, strašno je mučena. Specijalna policija uhapsila ju je kao sedamnaestogodišnju ilegalku. Toliko su je zlostavljali da je nekoliko puta padala u nesvest, a zatim i u komu. Mislili su da je mrtva i bacili je u kadu policijskog kupatila dok ne dođe doktor da konstatuje smrt – priča Darko.

Lekar se već okrenuo da izađe, kada je krajičkom oka video da Danica pomera mali prst. Samo to je uspela, ali i to je bilo dovoljno da je lekar prebaci u stacionar na Banjici. Tu su se i upoznali – Miloš, koji je tu privremeno boravio kao plućni bolesnik, i Danica. Ispostavilo se da će to biti ljubav za ceo život, iako su im se putevi vrlo brzo razišli. Ona je prebačena u ćeliju smrti, a on u ćeliju iz koje će, uz oznaku „povratak nepoželjan“, otići u Mauthauzen.

– Majka je pričala da su Nemci ulazili u ćeliju uveče da pročitaju imena onih koje će ujutro biti streljane. Bili su to njeni najteži trenuci u životu. Noć je provodila sa drugaricama koje su čekale zoru i odlazak pred streljački stroj. Danica do kraja nije progovorila, pa su je ostavili živu valjda misleći da još svašta ima da ispriča – kaže Darko.

A Miloš je u Mauthauzenu preživeo zahvaljujući crtežima. Nacrtao ih je više od 150 (velik deo izložen je u Domu Vojske). Kada su saznali za njegov dar, logoraši koji su radili u ambulanti i na evidencijama živih i mrtvih, u komandanturi, prošvercovali su mu papir i presovani ugalj, a zatim i olovke u boji. Pomogli su mu lekar iz logorske ambulante Dragomir Barta, kasnije jedan od najpoznatijih istoričara u Čehoslovačkoj, i Hrvoje Macanović, poznati sportski komentator.

U Mauthauzenu je ubijeno 126.000-250.000 ljudi (logorske vlasti su deo dokumentacije uništile, a mnogi su likvidirani po kratkom postupku). Logoraši su radili u kamenolomu i na kopanju podzemnih tunela, u koje su smeštani pravi proizvodni pogoni više od 120 nemačkih firmi, a zatim i na tim mašinama. Umirali su od gladi, iscrpljenosti i bolesti. Preživeli bi samo oni koji su bili u stanju da rade i samo dotle dok mogu da rade. Ostali bi skončali u gasnoj komori, krematorijumu ili od injekcije benzina ubrizganog u srce. Svaki put kad bi stigao transport sveže radne snage, stari logoraši bili bi likvidirani.

„U samom krematorijumu nalazila se mrtvačnica u kojoj je bilo mrtvih gotovo do vrha. Iz toga transporta je jedan čovek, čovek-broj, izašao iz krematorijuma i go otišao u baraku. Čuli smo da se spasao i ostao živ. Ne znam ni koji je broj, ni koje je narodnosti, ali podvig je učinjen. Donet do užarene peći, osvestio se i krenuo u neku od obližnjih baraka. Sve se odvijalo kao neka nadrealna scena, ali to je bila stvarnost, neshvatljiva u toj tako precizno kontrolisanoj mašineriji“, pisao je Miloš Bajić.

UZ prijatelja Ljubomira Zečevića (kasnije direktora TV Beograd), uspeo je da sačeka oslobodioce, u maju 1945. Njih dvojica su tokom logorovanja iskopali rov i tu, u protivpožarnom aparatu, krili crteže. Da su ih otkrili, bili bi streljani.

– Umetnost produžava život ne samo onima koji se time bave, već i onima koji su u bezizlaznoj situaciji i traže razlog zašto da žive. Mom ocu je ta linija njegovih crteža pod pretnjom smrću dala energiju da ostane živ i sačuva svedočenja o najmonstruoznijim zločinima – kaže Darko.

A onda je jednog dana Miloš na ulicama oslobođenog Beograda ugledao Danicu. I tako je život opet pobedio, i ponovo ih spojio…

Autor: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Bajićev „Mauthauzen“: Da se zlo nikad ne zaboravi | Jadovno …