Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Реализација политике ХДЗ-а у Грубишном Пољу

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Све се ово досљедно одражава на овдашњој политичкој и друштвеној средини. Позиција Срба и сваког појединца у Грубишном Пољу може се оцијенити као несигурна, на граници критичне. Пресељење у Србију постаје актуално у сваком међусобном разговору Срба. Прве ласте већ одлазе. Јавља ми се идеја да би коначно требало достојно обиљежити педесет година геноцида над Србима Билогоре који се догодио 26. и 27. априла 1941. године. Раније је постојала плоча на бившој жељезничкој станици, а сада је то зграда грађевинског подузећа па је нека друга, мања плоча постављена са уличне стране. Онда је она прва плоча полупана и нестала. Прошле године, на ту жалосну годишњицу нашао се ту Божо Миљановић, неколико бака и жена и ја. Смислио сам некакав програм или ред вожње да се то реализира.

Грубишнопољски лист, бр. 70 од 28. фебруара 1990, стр. 5, аутор РР
Грубишнопољски лист, бр. 70 од 28. фебруара 1990, стр. 5, аутор РР

Предложит ћу то Савезу бораца и захтијевати састанак на коме би се формирао Одбор за обиљежавање педесетогодишњице априлских жртава 1941. године. Састанак је одржан, програм обиљежавања је усвојен и именован је одбор за његову реализацију. Послије избора, на којима је у Грубишном побиједио СДП, предсједник опћине био је Чедо Бубуљ. Туђман у Сабору отворено најављује рат Србима, окупљања Срба назива побуном, пријети да ће они морати отићи с радних мјеста и да у Хрватској више неће имати власт и наводну предност. Та мјеста у овом разговору заузимат ће Хрвати. Он ће имати своју суверену и неовисну државу, у којој ће управљати искључиво Хрвати. Гласањем у Сабору Србима се одузима статус и права конститутивног народа. То се у Хрватској схвата као право на одстрел Срба, а велики број Срба у Хрватској је то схватио прије њих. На локалним нивоима од Срба се почиње захтијевати „изјава лојалности“. Срби се позивају на некакве информативне разговоре. То постаје све учесталије, а некима то чине по неколико пута. По неке долазе милицијска кола. Мијења се састав милиције. Доводе се у милицијским униформама Хрвати са стране. У Грубишно Поље дошла је група Херцеговаца. То се брзо прочуло јер су морали проћи процедуру пријаве боравка. Дакле, опет нам дођоше усташе Херцеговци, наоружани и овлаштени за јавни ред по њиховом инструираном схватању норми. Мијења се и резервни састав милиције, смањује се број Срба. Онда нема доста пушака, па их нема за Србе резервисте. У Грубишном је круна свега била кад милиционери Срби нису добили муницију. Тада смо у Грубишно позвали новинара Политике из Загреба. Она је обавила разговор са активним и резервним милиционерима. У тај разговор, као случајно, упала је једна жена, Хрватица, како би видјела шта се у том приватном стану догађа. Дакле, прате! Комшије су постале некако и превише хладне. То се осјећа још од прољетос кад је по католичким црквама свећеник Баковић вјерницима давао инструкције кога да заокруже на изборима. Раније би ме у пролазу дозивали неком досјетком и кад сам далеко од цесте. Довикивали би поздрав. Сад пртљам нешто око лозе или плота, ту близу, правим се да пролазника не видим, а он прође као да ме не види. Грађане исправљају ако нетко каже „хиљада“, јер сада је „тисућа“. Срби више не могу добити оружни лист, захтјеви се одбијају. Упућени упозоравају да се Хрвати наоружавају масовним издавањем оружних листова и за кратке и за дуге цијеви. Учестале су трибине са разним страначким припадницима. Сви су у тренду одржавања и повећавања тензија размирица и мржње према Србима. По оној народној – сви пишају у исту тикву! У варошу се виде групице Срба, па групице католика. Тако је и на аутобусном колодвору, али све више и у биртијама. Код Мађарића у биртију наводно не долазе Срби, а код Васе Тврдоријеке, на врх села, не навраћају њихови. Исто је са биртијом Стојића, Лекшића и Жуће. Нетко је полио црвеном бојом попрсје краља Томислава на крижању у Великим Зденцима. То се тумачи као српска диверзија. Много и гласно, уз сто коментара. Очекујем да неки агилнији активиста окриви Србе да су управо они својевремено убили тога хрватског краља. Било је око тога пуно информативних разговора, са некима и по више пута. Перо Вучковић готово је запријетио уколико и даље буду због тога малтретирали његовог пасторка. Савез бораца Народноослободилачког рата на републичком и нивоу регије Бјеловар недвосмислено подржава и брани националисте и усташтво. Они све тумаче као развој демокрације у Хрватској, а не виде гурање усташтва на власт. Са једним глумцем учествовао сам у отвореној радио-емисији бјеловарског радија. Говорили смо о догађањима на политичкој сцени Хрватске, са аспекта програма ЈСДС-а. Било је доста питања, а на крају емисије испадосмо националности. Он одговори да је Југославен, а ја да сам Србин. Онда нас један слушалац похвали: „Па тако и говорите зато што нисте Хрвати“. Испаде, ’ајде, ако смо ми били искрени, зашто не би био и он. На политичку сцену разјарене Хрватске и њене емиграције ступа и Иван Мештровић, дајући подршку и екстремизму и Туђману. Првог уторка у мјесецу октобру, сваке године, секције бивше дјеце логораша долазиле су у посјету Спомен-гробљу српске дјеце у Сиску, која су ту страдала 1942. године. Из Дарувара је вијенац носила Босиљка Лончар. Ишли смо мојим колима. Пред Сиском нас је милиција враћала, па на крају пустила, јер су ту аутобусима пролазили зенге. Послије комеморације дошли смо, као и ранијих година, у једну салу да посједимо и мало се окријепимо и огријемо, али нам то није дозвољено. Протестовали смо јер смо били најављени, а онда су нам дали некакву другу просторију, јер у оној првој су зенге. „Они су ту у приправности ради Кордуна“, рече нетко из Секције Сисак. Прошла ми је кроз главу мисао – ми, бивша дјеца-логораши, опет укрстисмо пут са усташама! Страшна реприза – исте жртве, очи у очи са истим џелатима, само четрдесет осам година касније! И, замислите, на том, у свијету непримјереном, стратишту српске дјеце, на истом мјесту! Дубоко забринути и за себе и за своју дјецу, прокоментирали смо то некакво понављање повијести и симболике која не навјештава ништа добро. Па и четрдесет друге су исто тако одавдје одлазили у крваве походе на Кордун и Банију. Историја се понавља.

 

< Усташка емиграција у „демократском озрачју“          Садржај           Припреме за обиљежавање страдања српских жртава 26/27. априла 1941. >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top