Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Ратни кум Лојзо Рингл помаже партизанима

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Ускоро након Јере, почео сам испоручивати поздраве од Љубе Пејновић и нашем куму код покрштавања Лојзи Ринглу. Договорено је кад ће га Љуба чекати, а мој задатак је био да га доведем у кућу Шукића. Утврдили смо мјесто у шуми гдје ћемо се нас двојица наћи. Он је кренуо преко ливаде Ињац, преко Ринглове крчевине, па путем кроз Крсташицу у правцу договорене тачке. Ја сам кренуо кроз дио Сталовице, преко Грабара ливаде и Басташића крчевина на Суботов бријег, па у шуму. Нашао сам га и, таман да кренемо, чујемо пјесму – нетко иде у нашем правцу и громогласно пјева. Стојимо и чекамо. Закључујемо да иде путем који пролази ту недалеко од нас, али да смо добро заклоњени. Видимо да је то Пепик Цабрња – Јосип Цабрло, Чех, као и мој кум. Оде он пјевајући, а ми кренемо према дубини шуме. Договорили смо се да путем не разговарамо, да идемо на оној удаљености да се можемо видјети, а ако нас тко сретне или устави, рећи ћемо да тражимо ситних, сухих стабала за мене. Као, кум ће ми то првом приликом довести. Прелазимо вис између шуме Ињац и Широке баре, спуштамо се низбрдо, увијек на договореној удаљености, и стижемо у близину ријечице Барне и прелаза преко ње. Ту је већ видљива стаза до прелаза и од прелаза према Шукића кући. Дадем му знак руком да стане. Станем и ја. Проматрамо кућу и околину – пут који иде кроз В. Брану према М. Барни. Коначно му приђем и кажем да је то кућа у којој би нас Љуба требала чекати. Ту се мој кум спунта! Поче да ме преиспитује: „Куме, ако Љубе нема, је л’ они мени неће ништа? Куме, а они…, ваљда ме неће оставити код себе, да идем с њима“? „Ма, не бој се, куме. Све је договорено. Ти ћеш се испричати са Љубом и идемо назад“, смирујем га. „Ал’, куме, иди ти сам па види је л’ Љуба тамо“, упоран је. Пристанем и кажем му да ћу му махати руком да дође ако је Љуба тамо. „Одох ја уз ријечицу па ћу тамо кроз растик, да се пуно не мувамо преко ливаде“, рекох. Кажем му да он крене преко ливаде кад га позовем. Рекао сам му и то да гледа према кући па ће ме видјети кад будем улазио у двориште. У кући нађем Љубу, нека два друга које не познам и Шукићку, Гојкову маму. Поздрависмо се. Љуба пита гдје је Лојзо и зашто није дошао. Одговарам да је ту, али да се плаши. „Ма, видјели смо дурбином тебе како идеш уз ријеку, а њега нисмо“, кажу ми. Одлазим га звати – машем, чекам, опет машем… Напокон, ево га, иде преко прелаза. Из куће ми прилази и Љуба. И она маше, а кум све потрчава. Испоздрављаше се, изљубише као да је и њој кум, па уђосмо у кућу. Поздрави се са она два партизана (сад први пут види партизане). Даде Љуби некакву малу торбу и вели: „То је послала Штефина (Лојзина жена), а и ја сам донио прилог у кунама“. Не знам колико смо ту сједили. Главну ријеч је водила Љуба. Са пуно заноса причала је о НОБ-у, партизанима, народној власти, братству и јединству. Кренемо натраг. До ријеке се договорисмо да сваки иде својим правцем кући, а ако нас тко сретне, рећи ћемо да смо тражили дрва па смо се изгубили. Недуго послије ове шетње однио сам четири, пет килограма шпица (коштица бундеве-уљаре). Док ми је натакала уље, Лојзина мама ми рече: „Јој, куме, ако нетко сазна да је Лојзо био у Барни, отјерат ће га у Јасеновац“. „Ја сам већ био“, некако ненадано јој одговорих.

Било је три, а касније четири породице Ринглових. Лојзо је имао два брата, један је био гестаповац, а други је био у домобранима.

Лојзо је имао и два брата од стрица, имали су куће преко пута. То су биле религиозне, вриједне сељачке породице. Лојзо је био најбогатији – поред уљаре са великим точком на коме је била полуга за оптерећење пресе, имао је и “гепл”, уређај који су покретали коњи (обично један коњ). Преко преносних точкова са зупцима снага се преносила на сјечкару – уређај за резање траве, сијена и курузовине за стоку. Тај “гепл” је покретао и млин за прављење шрота (крупно самљевен кукуруз или пшеница). Опет, подаље од прозора, гледамо усташке породице у пролазу како иду на спавање у „жицу“. Обично се и не чују, ваљда свако премеће своју бригу, а стока коју воде или гоне, власништво ранијих газда кућа, такођер се не оглашава.

 

< Домобрани и везе са партизанима                                Садржај                        Партизански плакат на Сингеровим вратима >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top