RATKO DMITROVIĆ: Evo koju je istinu, staru stotinu godina, presudnu u odnosima Srba i Hrvata, oživeo povratak Šešelja u Beograd

Datum objave: utorak, decembar 9, 2014
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/novosti/2014/Ratko_Dmitrovic_1.jpg

Šta god ko mislio, procenjivao, očekivao, nadao se, verovao u suprotno… na hrvatskom političkom tržištu mržnja prema Srbima i Srbiji i dalje je roba koja se najlakše prodaje. To uvek ima kupca, potrošača, tako je već stotinu i više godina. Ta mržnja je konstantna, posebnom terapijom održava se u životu, prenosi s kolena na koleno (sećate li se reči Željka Keruma na tu temu: „Tako smo odgojeni“) koristi u pripremama zločina, kao pritisak za etničko čišćenje, za oslobađanje od sopstvene krivice, u predizbornim kampanjama, na međunarodnom terenu… gde god je potrebno. Stanuje u mračnim sobama Katoličke crkve, u prostorima naučnih ustanova, povjesnih instituta, u kulturnim krugovima, porodičnom predanju… Aktivira se sama od sebe ili s namerom i povodom. U Hrvatskoj postoji i vic na ovu temu, a glasi: Šta je netrpeljivost? To je kad mrziš Srbina više nego što je normalno.

U Hrvatskoj je mržnja prema Srbima zaista normalno stanje, stvar kućnog odgoja, sastavni deo ličnosti. Ima li Hrvata koji ne mrze Srbe? Glupost, naravno da ima, ali takvi (čast Igoru Mandiću) ćute kad mržnja prema njihovim komšijama Srbima izađe na ulicu, kad počne da divlja. Takvi uvek ćute i oglašavaju se, u pravilu, onih dana kad sve prođe, u pauzama između dva izliva zla.

TRIJUMF MRŽNjE
U poslednjih stotinu godina registrovano je nekoliko velikih trijumfa ove mržnje a dva su posebno značajna po onome što su iza sebe ostavila: period Drugog svetskog rata i godine početka raspada SFR Jugoslavije. Prvi je fizički progutao više od pola miliona Srba, dok je drugi s prostora Hrvatske počistio skoro pola miliona Srba. U oba slučaja registrovana je medijska i politička priprema; Srbi su ocenjivani kao hegemonistički narod, došljaci, remetilački faktor, uzurpatori svete hrvatske zemlje, nakot, rasa tek nešto uzvišenija od životinja… a kad se stvari postave na ovaj način, onda je svaki zločin prema Srbima unapred opravdan, društveno koristan posao.

Po okončanju rastakanja Jugoslavije − taj proces je urađen po obrascu iz 1971. godine (Maspok) i Ustavu iz 1974. godine − Hrvatskoj nije bilo dovoljno što je proterala, rekoh, pola miliona svojih građana, potomaka onih bez kojih danas kao država ne bi ni postojala (partizanske divizije u Drugom svetskom ratu, na tlu današnje Hrvatske, bile su sastavljene od Srba, procentualno i do 95 odsto) pa je krenula u čišćenje ostataka ostatka Srba na svojoj teritoriji. Ne kroz odluke vlade Hrvatske, toliko nesmotreni baš i nisu, već kroz odnos na terenu prema Srbima povratnicima i onima koji su ostali da žive tamo. Nema bolje ilustracije za ovaj način uterivanja straha među Srbe od slučaja ćiriličnih tabli u Vukovaru. O tome, verujem, znate sve.

E, umesto da budu u defanzivi, da u praksi dokazuju svoje Ustavom označene antifašističke temelje, umesto da pohapse lokalne fašiste u Vukovaru i drugim mestima u kojima sve ove godine traje šovinističko ponašanje lokalnog stanovništva, službeni Zagreb je iskoristio haško degažiranje Šešelja u Srbiju da bi ovu zemlju dodatno ocrnio. Klasična zamena pozicije: ako nećeš ti mene, hoću ja tebe. To se zove održavanje inicijative. Ni pola jada da je ovo prvi slučaj, ali nije. Hrvatska na taj način drži Srbiju u mat-poziciji već 24 godine. Dakle, Šešelj i Hrvatska.

Kakvu opasnost je Zagreb video u Šešelju iz 2014. godine? I kad je Šešelj uopšte bio nekakva opasnost za Hrvatsku? Ni devedesetih ga nisu ozbiljno shvatali, ali su ga, kao i sada, upotrebljavali za podizanje nacionalnog adrenalina i stepena mržnje, proglašavali ga ludakom, lakrdijašem, Srbinom hrvatskih korena.

UPOTREBA ŠEŠELjA

Šta je to Šešelj po povratku iz Haga rekao pa da se cela Hrvatska digne na noge? Nešto novo, strašno, opasno po tu zemlju? Ništa od toga, Šešelj pokušava da oživi svoju davno potrošenu priču u koju veruje još samo mali broj ljudi a i oni uglavnom iz revolta i frustracija.

Nikakve tu opasnosti za Hrvatsku nema, što službeni Zagreb zna bolje od službenog Beograda. Šešelj je samo iskorišćen kao povod da se ona lavina mržnje − ako hoćete blaže, netrpeljivosti − nanovo sruči na Srbiju i Srbe. Zašto baš sada? Zbog predsedničkih izbora, održavaju se kroz dvadesetak dana. A zbog čega ovako masovno i bez izuzetka? Zbog goreopisanog, vekovnog odnosa hrvatskog društva, pre svega političke i kulturne elite, prema Srbima i Srbiji.

Koliko je sve ovo amoralno, oslobođeno svake skrupule, pokazuje nekoliko činjenica. Pođimo od Jadranke Kosor. Danas je nezavisni poslanik u Saboru Hrvatske, a nekada je bila šefica HDZ-a, predsednica vlade Hrvatske, koju su partijski prijatelji izbacili iz stranke. Ona je u Saboru inicirala usvajanje najpre nacionalne, hrvatske Deklaracije o Šešelju a onda je to preneto na evropski nivo i usvojeno u Strazburu. Jadranka Kosor danas živi u stanu, centralni deo Zagreba, koji je otet od srpske porodice Drobac. Nakon smrti roditelja, dvojica maloletnih dečaka Drobac ostala su u stanu, što je odmah registrovano u Ministarstvu odbrane Hrvatske. Dečaci su isterani (ovo se u drugim zemljama zove fašizam) dat im je neadekvatan prostor za stanovanje a u njihov stan uselila se Jadranka Kosor kao „osoba od iznimne važnosti za Republiku Hrvatsku“. Jedan od braće Drobac izvršio je posle toga samoubistvo, dok drugi, Momčilo Drobac, danas preživljava u bedi, sakupljajući plastične flaše. Kosor je u Saboru rekla da je nemoralno i nedopustivo ćutanje vlade Srbije o onome što govori Vojislav Šešelj.

Njenu retoriku razvlače i čelni ljudi Hrvatske, predsednik Josipović i premijer Milanović. Josipović kaže da je povratkom Šešelja u Beograd pušten duh iz boce, što predstavlja priličnu retoričku i logičku budalaštinu, a Milanović tvrdi kako je očekivao, i nije dočekao, da službeni Beograd osudi Šešeljeve reči, preciznije, kaže da je očekivao malo ljudskosti iz Beograda, ali je, veli, nije dočekao.

Hajde da izbrišemo nacionalne predznake, promešamo karte i upitamo, s pozicije principa, potrebe očuvanja neprolaznih vrednosti: Da li se neko u Zagrebu ikada izvinio Srbima što ih je u toj zemlji pola miliona manje nego pre početka rata devedesetih? Da li je bar osudio otimanje njihovih stanova i imovine? Reče li ikada neko od hrvatskih čelnika − u posttuđmanovskom periodu od Račana do Josipovića − da mu je žao što je Hrvatska ostala bez pola miliona svojih građana i da osuđuje politiku koja je dovela do toga, onu istu politiku viđenu i 1971. godine, u Maspoku?

Ili, da li se neko − Josipović, Milanović, ministri, predsednik Sabora, predsednik Matice Hrvatske, tamošnje Akademije − izvinio Srbima u Vukovaru za fašističko orgijanje koje im se odigrava pred kućama, evo već druga godina, za satanizaciju njihovog pisma, konstantno žigosanje vukovarskih i uopšte Srba u Hrvatskoj kao ratnih zločinaca?

Ili, ko je iz ove vlade, i kada, osudio Marka Perkovića Tompsona i njegove koncerte, a drži ih u centru Zagreba, Splita, Osijeka, širom Hrvatske. Perković je sledbenik ustaške ideologije, peva u slavu jasenovačkih koljača, „Maksovih mesara“, peva o potrebi proganjanja Srba i preko Drine. Jadranka Kosor tvrdi da obožava Tompsonovu pesmu „Lijepa li si“. Pola njene vlade išlo je na svaki koncert Marka Perkovića.

SKRIVENA OPASNOST

Šešelj je na čelu vanparlamentarne stranke. Njegov dolazak u Beograd pozdravilo je nekoliko hiljada sledbenika, na mitingu organizovanom u centru Beograda. Dobro, neka ih je bilo i deset hiljada, kako to Hrvatskoj može da naškodi? Na drugoj strani, u Zagrebu postoji portal (ne navodim adresu da im ne pravimo reklamu) koji svakoga dana poseti preko 60 hiljada ljudi, a iz kojeg kipti mržnja prema Srbima, što iz „analiza“, što iz kolumni tamošnjih ekskluzivaca. Da li se vlada Hrvatske ikada ogradila od tog medija i osudila njegovo delovanje?

Ali, ova priča krije u sebi jednu mnogo veću opasnost po Srbiju i Srbe. O čemu se radi? Hrvatska pokušava da uvede verbalni delikt za Srbe u Beogradu, u Srbiji. Oni u Hrvatskoj odavno su pacifikovani i sklonjeni od medija. Eno vam slučaj Radeta Leskovca, jednog od lidera Srba iz Baranje i Slavonije, s adresom stanovanja u Vukovaru. Nakon dva nastupa na Hrvatskoj televiziji, pre nekoliko godina, kad je izgovorio nekoliko velikih istina o „Domovinskom ratu“, u stvari ponovio ono što je za života iznosio Josip Boljkovac, prvi ministar policije Tuđmanove države, Leskovac je anatemisan i zauvek sklonjen iz javnosti. Ignorisanjem, uz veliku buku javnih ličnosti iz sfere hrvatske politike i tzv. kulture.

Dakle, krajnji cilj − uz propratnu nacionalnu homogenizaciju i ponižavanje Srbije − hrvatske inicijative da se osudi ono što govori Vojislav Šešelj svodi se na eliminisanje svake pomisli da se Hrvatska na bilo koji način kritikuje ili, što je u politici apsolutno dozvoljeno, na to da se iznose i brane politički programi koji podrazumevaju i drugačiju konfiguraciju Balkana u bližoj ili daljnjoj budućnosti, i Hrvatske u toj konfiguraciji

Ako je danas inkriminacija izneti zalaganje da zapadna granica Srbije jednoga dana bude na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, kako se zove zalaganje „Hrvatske čiste stranke prava“ iz Zagreba da Srem, skupa sa Zemunom, jednoga dana bude u sastavu velike Hrvatske? Neko će na ovo u Zagrebu, sigurno je, kazati da je „Hrvatska čista stranka prava“ vanparlamentarna stranka, sastavljena od psihopata, i to može da se razmatra kao argument, ali zar i Srpska radikalna stranka nije vanparlamentarna stranka u Srbiji, a što se njenog lidera tiče, upravo najuticajniji Hrvati ovih dana šire priču da je Šešelj običan psihopata. Gde je razlika u navedenom primeru, i u čiju korist? Odnosno, leži li objašnjenje cele ove priče u činjenici da se na račun Srbije i Srba sme izgovoriti šta kome padne na pamet, dok to u slučaju Hrvatske predstavlja govor mržnje, pretnju teritorijalnom integritetu te države, opasnost po region?

Poručuje li to Hrvatska, skupa s prijateljima iz Evrope, Nikoliću, Vučiću, Dačiću da i ubuduće ne smeju da kažu nijednu rečenicu kritike uperenu prema Zagrebu? Da im ne pada na pamet da se, na primer, upitaju kako danas u Hrvatskoj žive Srbi. I od čega žive. Istovremeno, Zoran Milanović je pre neki dan otvoreno postavio pitanje položaja Hrvata u Srbiji.

Piše: Ratko Dmitrović

 

Izvor: Intermagazin.rs

 

Vezane vijesti:

Stara hrvatska pesma – Jadovno 1941.

Ratko Dmitrović: Umesto da odgovara za zločin, Hrvatska 

Istoriografija bez srama: Kako su Hrvati oslobađali Beograd 

To niko ne razume

Paketi za Vučića

 

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top