Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Рат је завршен

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Дође и половица маја. Учимо у послијеподневним сатима, а Стево Лабант већ са врата виче гласно и оштро: „Тишина“! Ушутисмо к’о заливени, сви окренути према њему. Он некако тише и скрушено проциједи: „Имам једну лошу вијест за вас“. Ми и даље нијемо гледамо у њега, а он онда пљесну рукама и одапне громко: „Капитулирала је Њемачка. Рат је завршен“! Сви скочисмо на ноге, сватко виче по нешто, громогласна граја: „Ураааа“. Скачемо, играмо, ван себе смо од радости. Излазимо на двориште, чујемо грају и галаму код Даруварчана, а нису ријетки ни пуцњи, па и рафали доље у центру. Идемо у даруварски, тамо већ играју коло. Хватају се и у друго коло, оно прво је велико. Једни пјевају козарачко, а други славонско: „Ој, дјевојко, душо моја“. Нитко не учи, а, ево, и мрак ће. Радост и весеље које испољавамо не могу никако дати предност учењу. Ваљда негдје на дну мозга лежи логика: „За овај догађај и лошу оцјену вриједи добити“. Уз вечеру смо добили и црног вина. Пили смо из шоља јер чаша није било, али куцање није изостало. Иза вечере остали смо сједити за столовима у ишчекивању радио-вијести. Свака друга ријеч је: „Рат је завршен. Хитлер се убио, на његов захтјев је спаљен. Гебелс је усмртио дјецу и жену, а онда себе. Већина главних злочинаца је похапшена и налазе се у затвору“. А онда кажу да код нас рат још траје. Крвници и џелати покушавају да се предају Американцима и Енглезима. Грчевито се бране, али и узмичу пред нашим снагама. Неће побјећи заслуженој казни! Наши им спремају дочек на излазу из Југославије. Тамо ће се или предати, или нестати. За нас овдје најважније је да се више не спомињу Зринска, Бубан и Велика Барна, а пао је и Загреб. Значи, код нас на Билогори банде више нема! Све је добро и лијепо, али вриједило би видјети како ће се наплатити оној домаћој и присутној гамади за оно што су нам учинили. Опет поче пјесма од женског стола, а ми прихватисмо гласно. Изгледа да нам је и вино помогло. Сад се и дечки надмећу да воде пјесму: „Друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела. Савио се, савио бели ружмарин, здраво да сте другови, живио Стаљин. Тимошенко са сјевера Хитлерове банде тера, а са југа див-јунаци друг Буђони и козаци“. Онда опет наше: „Иде Тито преко Романије и он води своје дивизије“. Па онда: „Дапчевићу, друже Пеко, ти се чујеш надалеко“!

Коментари и међусобна запиткивања наставили су се и у спаваоници. Од силног узбуђења ни сан не долази. Заспасмо у задовољству, а ујутро уобичајена јурњава до захода, затим умивање, прављење кревета, одабирање тека, па за стол. Из трпезарије и хаустора испадамо појединачно, а онда се тротоаром сустижемо. Журимо према школи, али разговор је о рату и његовом завршетку. Нетко доста гласно изјави своје мишљење: „Ја сам мислио да рат никад неће завршити“! Неколико ученика му се исто тако гласно придружи: „И ја“. Ма, и мени мало остаде да се на исти начин огласим, јер ја цијелог рата нисам могао замислити мир. Нисам могао замислити да ће доћи вријеме кад ме нитко неће прогањати и угрожавати. Пуне четири године, и више, сталног страха, стравичних призора, пријетњи и мржње… Зазирање од смрти дубоко се урезало у мозак. А сада – готово! Као из сна, несхватљиво. Куда са толиком радошћу коју нити знам, нити могу употријебити. Дошла је радост, али за њу као да нема мјеста. Није било времена, јдноставно га није било, за растерећење. Осјећам се као тијесан да то у себе смјестим. Сваки наставник нам на почетку часа честита побједу над окупатором и његовим слугама, а онда гласно каже: „Смрт фашизму, другови“! „Слобода народу“, громко до неба узвраћамо ми. На сваком часу је слиједило неколико минута разговора о окупацији, страдању народа, Црвеној армији и савезницима, а онда и констатација да се борбе још једино воде у Југославији. Сви завршавају тиме да се банда џелата и крволока боји одговорности за звјерства која су починили. Наши им пресијецају пут, а одавдје притишћу, па немају изгледа да побјегну из Југославије без казне. Руси сваки дан допремају своје издајнике Черкезе, који су овдје ратовали уз Нијемце, и трпају их у вагоне. Одговарат ће тамо гдје су издали Совјетски Савез, придружили се Нијемцима и чинили зла. Наставници би даље наставили по програму, а ми у мислима шетамо Билогором, својим двориштима… Сигурно су та радосна догађања имала одраза на праћење наставе и памћење предаваног градива. Тко зна да ли је то итко мјерио, али ми смо сигурно послије кратког времена постали капацитивнији. Нема потиштености у бризи за најближима, нема осјећаја сиромаштва, немоћи… Ми имамо слободу, а она даје све. Имамо осјећај да нам сада више ништа не треба, осим нашег дијела побједе.

 

< Пробијен је Сремски фронт                                                   Садржај                                    Учити, учити и само учити >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top