Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Ранко Раделић: У питању нису више ланци, већ главе

Датум објаве: петак, јул 29, 2016
Величина слова: A- A+

 

13872648_1101500716599945_5122151097917213702_nНа 2. програму РТС-а синоћ (28. јула) се десио медијски догађај на нивоу спектакла, приказивањем документарног филма „TežinaLanaca 2″‬ Бориса Малагурског.

Први пут после скоро две деценије је ова декларативно у служби народа информативна кућа, а у основи спортска телевизија у функцији пројекта „хлеба и игара“, емитовала нешто довољно озбиљно да оправда своје постојање.

Нису наравно на РТС-у одлучивали хоће ли или не приказати овај филм, ту се зелено светло тражило на самом врху. А математика је јасна – оних 5 посто критике која иде на рачун актуалне власти занемариво је спрам потапања и завртања вратова свим жутим паткицама актуалне опозиције.

Има ту свакако још нешто непознато јавности што врх у својим нервозним исказима последњих дана даје наслутити, а догађају у ЕУ, Хрватској и БиХ можда дају поближе одредити. Ту се завршавају разлози за емитовање филма, а сам филм и разлози за његову продукцију тек почињу.

Не улазећи ab origine у узроке затеченог планетарног стања, аутор успева, ослањајући се понајвише на пример ex-Југославије, у кратким потезима кистом осликати скоро епску композицију глобалних догађаја, њихове узроке, појавне облике, циљеве и што је не мање важно, алтернативе. Истовремено, педантан бирократа би из овог садржаја могао извући и таксативно побројати све актере кључних догађаја, од Фридмана и идеолога неолибералног фашизма до његових синекура у тзв. НВО сектору Београда.

Посао око стварања филма захтевао је дакле, уз опсежно знање и несумњиви таленат, као и извесну дозу храбрости да се јавно и отворено именују све „свете краве“ и беспризорни ухлебљени по разним „фондовима“ и центрима за затирање оног што је остало од поноса и идентитета земље Србије.

Међутим, није Малагурски толико генијалан режисер колико су сирове и ступидне методе наступања западних финансијских олигархија и што је данас више него јасно – одметништва од цивилизације. Од 4. септембра 1866. када је предајом Џеронима сломљен последњи отпор правих власника северноамеричког континента, до 11. септембра 2001. када је најављен крсташки поход на све што још пружа отпор империји, дакле 115 година, промотери апокалипсе користе исту трокомпонентну методологију (ЛАЖ-СИЛА-ЛАЖ) коју перпетуирају до, што би отворено рекли западни Срби – „до посрања“.

Споразуми са Индијанцима, биолошко оружје Ирака, Рачак, Маркале, Споразум о ракетама средњег домета, Кумановски споразум, Перл Харбур, Дејтонски споразум и у још милион сличних примера постају немогући без лажи.

Сама лаж и методологија обмане су примитиви и провидни, не треба посебан таленат да се раскринкају, али треба посвећеност и упорност да би се пробио зид ћутања контролисаних медија. И то је кључна спознаја која избија из сваког фрејма овог филма иако се аутор из разумљивих разлога трудио да је не изложи експлиците – КОНТРОЛИСАНИ МЕДИЈИ СУ ОСНОВНИ СТУБ МОЋИ ПРЕДАТОРСКЕ ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ.

Ја бих само скромно додао – још од 1054.

Могли бисмо наравно тражити и наћи слабих места у овом остварењу и наћи се уствари у позицији гурмана, љубитеља јагњетине који после обилног пуњења благоутробија приговари томе што баш није све сервирано и аранжирано по правилима неког тамо објекта са пет звездица. Аутор се, наиме, не прилагођава конзументима књижевности, научне литературе па и класичног филма, где се публика од увода полако припрема за завршно поентирање после којег гледалац одлази спокојно у своје малограђанско гнездо повлађујући себи да је нешто научио и успешно окончао дан – без обавеза да се ишта учини, јер из тог ракурса све се догађа неком другом. Малагурски грубо отвара прозор или боље речено, пробија отвор у зиду и као да каже – Ево, то вам је што вам је, даћу вам на крају због властите савести и неке основне савете, али немој да касније неко тврди да није знао шта се догађа.

Главни приговор је у скоро параноичном темпу монтаже који не дозвољава пуну перцепцију и доживљај кадрова. Тако је аутор успео да у један оквир смести материјал за најмање три филма истог трајања. Да не буде забуне, није то темпо сублиминалне рекламне монтаже која заобилази свесно праћење, већ темпо који све теже прате старији од 30 година, напросто због физиологије којој аутор још није подлегао.

Али, можда је Малагурски и ту у праву. Свету време истиче, а не мењају га они у четвртој деценији живота. Христ, Александар, Пушкин, Гаврило, Бранко Миљковић ако хоћете … све су већ рекли шта су имали до тог животног доба. По анкети проведеној ових дана у Србији, 80% грађана је против признања Косова као независне државе када би то био услов за улазак у ЕУ. По истој анкети 13,6% грађана старијих од 60 година подржава улазак у НАТО, код млађих од 29 година то подржава 8%, те свега 2% млађих од 20 година. Порука је дакле првенствено намењена овим посљедњим двема категоријама, онима који ће здробити срце змије. И још ћемо се жалити што се све тако споро одвија, године наде већ се могу пребројати прстима једне руке.

И нису у питању више ланци, већ главе.

Аутор: Ранко Раделић


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top