Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма!

Датум објаве: четвртак, октобар 27, 2016
Величина слова: A- A+
Билогора
Билогора

Као и протеклих неколико година, 29 октобра ове године у цркви св. Марка у Београду са почетком у 11 часова, служиће се парастос изгинулим борцима Териториjалне обране општине Грубишно Поље у грађанском рату у Хрватскоj 1991, те цивилима са тог подручjа страдалим у периоду од 1991. до 1997. године.

Пише: Ранко Раделић
Инициjатива за обиљежавања ових догађаjа започетих пре двадесет и пет година у коjима jе живот изгубила 66 особа и чиjи су егзекутори паравоjне формациjе, терористичке групе и поjединци организовани или подржани од хрватских власти,  дошла jе од Завичаjног удружења „Билогора“ чиjе jе сjедиште у Београду, а парастос ће служити протоjереj-ставрофор Траjан Коjић уз саслужење више свештеника.

Већину страдалих, 35 од укупног броjа чине цивили, свега троjе од њих jе изгубило живот у ратним деjствима од граната, а 31 jе усмрћен у терору, пребиjањем, мучењем, убиством клањем или ватреним оружjем, а неколицина су и спаљени послиjе извршеног злочина. Потребно jе споменути да међу страдалим воjницима и цивилима осим Срба има и Хрвата, Мађара, па и Албанаца пориjеклом из мjешовитих бракова, као и да су у хрватским формациjама убиjена од своjих колега и двоjица Срба коjи су се невољно нашли у њиховом саставу.
Наjвећи броj погинулих бораца, чак половина од њих 24, изгубили су живот 31. октобра 1991. у свеобухватном нападу на источну Билогору изведеном под хрватским кодним називом „Откос“.  У jавности jе познато пет таквих акциjа хрватских снага чиjе трагичне посљедице краjишници обиљежаваjу сваке године – Масленицу 22. jануара, Бљесак 1. маjа, Миљевце 21. jуна, Медачки џеп 9. септембра и Олуjу 4. августа, међутим, за прву од њих, ОТКОС, по много чему етничко чишћење без преседана, jедва да jе ико чуо.
Источна Билогора jе простор смjештен на сjеверозападу данашње Републике Хрватске у троуглу коjи чинеtabela 1 Бjеловар, Дарувар и Вировитица, приjе рата 1991. имала jе на око 700 квадратних километара 54 насеља са броjним српским становништвом. То jе домицилно становништво, насељено овдjе као хришћански граничарски зид према турскоj империjи jош у периоду од 1597. до 1606. године и коjе jе све до укидања Воjне краjине 1871. било већинско.

Иако пориjеклом са читавог Балкана и његовог окружења, са подручjа десет данас независних држава, али и са примjесама генетског наслиjеђа већине словенских па и многих несловенских народа, током виjекова и кроз броjне родословне везе ова популациjа се хомогенизовала и створила jединствен билогорски род коjи jе пред 2. свjетски рат имао 18.000 душа. У том рату фашистичка НДХ сатрла jе у геноциду хиљаде невиних, тако да jе, примjера ради, у општини Грубишно Поље од предратних 12.600 у првом послиjератном попису 1948. регистровано свега 7.760 српских житеља.
Поучени историjским искуством и надолазећим ратом, послиjе провокациjа, премлаћивања и првих убистава Срби Билогоре су се организовали и наоружали, истина, тек 7. jула 1991, девет мjесеци послиjе хрватске паравоjске, бранили своjе куће и села и послиjе хрватског напада пошли на пут без повратка 31. октобра, односно 1. новембра 1991. Тада jе риjеку Илову прешло и зачеље дуге тракторске колоне у коjоj су били житељи 23 комплетна билогорска села и дио становништва jош 15 других насеља. Уз Србе, ту jе било и Хрвата, Чеха, Мађара, Рома, па чак и Италиjана.

Да би провела своj геноцидни наум и „очистила“, како су говорили, Билогору од оних коjи су своjа села држали под „окупациjом“ пуна четири виjека, хрватским властима су сметали сви коjи су jе бранили или били у добрим односима са браниоцима.

Razmestaj Srba u naseljima opstine Grubisno Polje 1991..jpg

Геноцидна идеjа садржана jе већ у самом кодном називу хрватске оружане акциjе Откос, коjи сугерише неселективну сjечу свега што расте, а не само напад на 400 браниоца Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу учествовало jе око 2.500 воjника, а процjене су да jе са резервама, блокадама, осигурањима праваца напада, логистиком и позадинским службама броj ангажованих могао досећи и 20.000.
Послиjе завршеног „посла“ услиjедила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у коjима раниjе ниjе ни било отпора. У наjбољоj усташкоj традициjи из 1941. настављено jе рушење и девастациjа православних храмова тако да су до темеља изгорjеле дрвене цркве билогорског стила, jединствени споменици културе нулте категориjе под заштитом UNESCO-a, храм св. Димитриjа у Растовцу саграђен приjе 1700. год. и Успениje Пресвете Богородице у Доњоj Рашеници из 1709. године.

Страшни су примjери билогорских судбина суочених са злом за чиjе фактографско помињање аутор од будућег читаоца тражи опрост и коjе спада у арсенал турске казнене праксе и енглеских средњовjековних закона коjи (кога то jош у Србиjи чуди) и данас важе. Страшно jе и рећи да jе клање другог људског бића негдjе било легално ако не и легитимно на краjу 20. виjека. Али према премлаћивању до смрти, набиjању на колац, утапању у септичкоj jами, сакаћењу, што су све примjери из Билогоре 1991, као да су и заклани имали благу смрт, а убиjени метком имали милост божиjу.

Али шта рећи о Даници Вудраг, старици из Велике Дапчевице, српског села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица у коjем у два рата оноj неколицини Хрвата коjи су ту живjели „ни овца ниjе фаљела“. Даници 1941. у парку у Грубишном Пољу усташе отимаjу двогодишњег сина Драгу и одводе га незнано куда. Даница jе тада трудна, пред усташама рађа близанце коjе ови одмах, пред њеним очима убиjу. Педесет година касниjе, 1991, онако успут, рутински, рафалом, вировитички зенговци и Даницу убиjаjу у родном селу. И тако се круг злочина затворио.
Судбина Данице Вудраг и континуитет злочина без казне jе парадигма хрватског ексклузивизма према српском живљу у два рата двадесетог виjека коjа не дозвољава друго именовање хрватских власти послиjе 1991. осим као усташких. Они се тиме и поносе – „Čitav dan, pa i dugo u noć, orile se pjesme: „Evo zore, evo dana“…. i „Lili Marlen“. (Ivica Debić, Ante Delić, Otkos, G. Polje, 1999, str. 46-47).

Srpska naselja napadnuta 31. oktobra 1991..jpg

Усташтво као идеологиjа, политика, наопаки морал па и неки облик сатанистичке религиjе дубоко jе импрегнирало све слоjеве и сегменте хрватског друштва, тако да ће и површно информисан посматрач оправдање за то именовање налазити у актуелним виjестима све до данашњег дана. Оракул свему томе даjу не само извршна и судска већ и законодавна власт што jе наjбоље видљиво усваjањем 21. октобра ове године у хрватском Сабору закона о ништавности правних аката ЈНА, СФРЈ и Србиjе. Геноцид jе тиме постао легалан и легитиман, а фашизам промовисан у овоj земљи на велика врата. Тако се потврдио став аутора књиге о страдању Билогораца у два рата – Билогора и Грубишно Поље 1941-1991, др Милана Басташића, да jе хрватски напад на српска села и његове браниоце коjи су затварали jедва 350 квадратних километара „триjумф усташтва и фашизма“. Од негдашњих 18.000 житеља источне Билогоре, 2005. их jе остало 1170, углавном стариjих особа без дjеце.
Приjема такве државне творевине у састав Европске униjе мијења или можда показује прави карактер те организациjе, а сваког даљњег поборника евроинтеграциjа квалификује у наjмању руку као некомпетентног, а истински као неког ко jе на трагу фашизма, jер jе фашизам jош увиjек еуфемизам у недостатку правог имена за оно што чине или се спремаjу да чине креатори и слуге тзв. новог свjетског поретка.
У круговима власти постоjи интерес да се око свега тога не диже превише прашине. Дипломатски се могу „пробавити“ све хрватске акциjе после 1991. уз срамежљиви приговор због неколико стотина хиљада протjераних, те уништене или отете имовине. Хрватска jе тада већ била међународно призната држава. Међутим, како се поставити у том дипломатском еквилибриjуму у односу на Откос коjи jе 31. октобра био напад паравоjних снага непризнате државе на Териториjалну обрану општине Грубишно Поље коjа jе у саставу Бањалучког корпуса, дакле легалне воjне силе jош постоjеће државе.

Тиме би се морало тражити укидање пресуда за „оружану побуну“, исплата одштета, коjе би, када би се поштивала људска и божиjа правда, за подручjе источне Билогоре, од Северина до Јасенаша и од Трешњевице до Великих Зденаца, за оваj али и „онаj“ рат досизала апроксимативно око 3 милиjарде долара. То jе ипак превелики залогаj за слабашну актуелну српску власт, али jош увиjек далеко мањи проблем него отварање историjског питања и пратећих консеквенци о географиjи србомржње, што у билогорском примjеру значи одговор на питање – Зашто jе први хрватски геноцидни удар 1991. услиjедио у Билогори, али такође и 1941. када jе први ухапшени Србин коjи jе завршио живот у Јадовну био Симо Ормановић из Беденичке, одведен већ 12. априла 1941, а слиjедили су житељи Ласовца 20. априла и масовни погром Грубишног Поља и околине 26/27 април?

СРПСКО СТАНОВНИШТВО НА ПРОСТОРУ ОПШТИНЕ ГРУБИШНО ПОЉЕ 1732. ДО 2005. Г.

Srbi opstine Grubisno Polje od 1732-2005..jpg

Интегрални дио тог питања, али и рецимо то тако, билогорске приче, су и чињенице у коjима jе можда садржан и наjвећи дио одговора. Довољно ће бити за овакав кратак напис да их само неколико наброjимо, тек толико колико jе довољно да се види да jе српска књига са Билогоре за општу српску jавност написана на за сада, попут хетитских текстова за Bedřicha Hroznog – нa непознатом писму и непознатом jезику – Арсениjе Чарноjевић jе боравио два мjесеца на Билогори; у Северину jе у буни 1755. на окупу била наjвећа српска воjна сила послиjе Косовског боjа; у источноj Билогори су jош у првоj половини 18. виjека отворене прве српске народне школе и прва српска средња школа, написана прва географиjа, а Павле Соларић истовремено са Савом Мркаљем и касниjе Вуком започео реформу писма; у Северину у храму Светих апостола Петра и Пaвла су чувани Statuti Valachorum  и jош 41 докуменат краjишких привилегиjа; активношћу „протопопа хорвацког“ Николе Поповића из Велике Писанице сломљена jе ватиканска прозелитска офанзива.

Не треба сметнути са ума ни да jе у билогорска села средином 19. виjека дошла главнина породица (Покраjци, Тесле, Додлинићи, Гаталице) из Радуча, родног села Милутина, оца Николе Тесле. Мало се знало о Билогори и приjе 1941, а и то мало jе послиjе 1945. заборављено. Други су то боље памтили и никада нису опростили одбиjање Билогораца да клекну пред понтифекса. Ниjе им узето за олакшаваjућу околност ни то да од српске руке у три рата 20. виjека у Билогори ниjе страдала ни jедна жена ни диjете.
Међутим, има и jедно друго питање у вези са Билогором и не само са Билогором, са Олуjом и не само Олуjом, са Јадовном и не само Јадовном, са 1991. и не само са 1991. већ са читавих пола виjека посљедњег милениjума коjи ће се у виjековима коjи долазе, ако дођу, сублимирати у само jедан поjам – Јасеновац. Оно што Јевреjи знаjу и о чему ћуте, оно што Хрвати не желе да признаjу, а што Срби носе у себи као наjдубљу рану, то jе да jе Јасеновац наjстрашниjи догађаj у историjи човjечанства, а однос према Јасеновцу калибрисан као мjера људскости. Не може се говорити у вjери код Срба, а да се не помене Јасеновац коjи има онтолошко значење, коjи jе догађаj без премца по своjим духовним посљедицама, са коjим су jедва упоредиви значаj Светог Саве и Косовски завjет.

Матиjа Бећковић jе своjом душом мjерио претешку риjеч Косово и jедва наслутио до коjих незнаних дубина се тас спустио, али свакако до тамо гдjе се Србин дефинише по томе колико га се тиче Косово. А у Јасеновцу jе читав jедан народ, Син човjечjи многоструко убиjен на десетине хиљада различитих начина, син многих народа, тако да би се и сам човjек могао дефинисати по томе колико га се тиче Јасеновац, па се схватање и самог смисла његовог живота и патње са надом и зебњом, са гњевом али и страхом очекивало у одговору сваки пута, изнова и изнова, неброjено пута послиjе рата када jе било коjем краjишком jереjу постављано у основи jеретичко питање, добронамjерно или не, али наjтеже питање коjе jе икада Србин Србину могао да постави – ГДЈЕ ЈЕ БИО БОГ У ЈАСЕНОВЦУ? Црква себи не може дозволити да на то питање даjе одговор и тумачи наjважниjу српску риjеч само пjесник, ма како надахнут био, а да она о томе ћути. А без тог одговора се расап коjи jе већ започео, српског народа и његове цркве, више неће моћи зауставити.

Сакрални обjекти уништени и девастирани у два рата у источноj Билогори

У Завичаjном удружењу „Билогора“ не гаjе илузиjе о томе да ће истину о Откосу, Масленици, Миљевцима, о Олуjама, анђелима и ђаволима пласирати у jавност они коjи су од државе Србиjе плаћени за то. Они су толико заузети своjим безалтернативним послом да им ниjе довољан геноцид, бомбардовање, пљачка, тровање, трговина органима, санкциjе, окупациjа и понижавање Срба и Србиjе посљедњих двадесет година од стране запада, да препознаjу исте методе као у наступању фашизма 1941. Чак ни онда кад им „под нос“ ставите текст са нацистичког плаката из 1942. године  –  “Србиjа ниjе изoловано острво. Србиjа jе саставни део Европе. Без заjеднице никоме, па ни Србиjи, нема живота. Без победе европске заjеднице, Србиjу чека смрт.” Додате ли томе оно арлаукање из 1914.  – Serbien muss sterben! – оптужиће вас за теориjу завjере и наставити да попут Чеде призиваjу нови геноцид – „Србиjа ће бити чланица Европске униjе са Србима или без њих!“ Јасно, препознатљиво и у континуитету.
Због тога jе за 2011. формиран одбор да организуjе обиљежавање 20 година изласка из Билогоре, а за наредни период се планира и организовање научног скупа и конференциjа за медиjе као и издавање посебног рада са описом околности страдавања поjединих жртава, а у току jе и опсежни проjекат – књига о узроцима, току и посљедицама оружаних сукоба у овом диjелу Западне Славониjе,  под радним називом Рани мраз на Билогори.
Сводећи биланс пред Свевишњим у чиjу су славу православни Срби источне Билогоре подигли 65 сакралних обjеката, од давне 1597. до 2011. када jе на старом станишту остало мање од хиљаду душа и скоро угасле српске свиjеће, човjек не може а да се не сjети питања из Откровења (6, 9-11)
И кад се отвори пети печат, видjех под олтаром многе душе покланих за Риjеч Божjу и за свjедочанство Јагњетово коjе имађаху. И повикаше гласом силним говорећи: докле, свети и истинити господару, нећеш судити и осветити нашу крв на онима што стануjу на земљи? И би им дата свакоме хаљина биjела, и речено им би да почину jош мало времена док се не напуни броj сабраће њихове и састрадалника, коjи ће бити убиjени као и они.

И сам упита да ли jе броj коначно напуњен, да се мирно живи и благо снива. Или jе можда Свевишњи, ако jе било до њега, према прогнаним краjишницима био само утолико милостив да им пружи прилику да азбуку преживљавања jош jедном и на вриjеме утврде, почевши као и њихови преци – од празне ледине.

Билогорски грб

ЖРТВЕ ИСТОЧНЕ БИЛОГОРЕ ОД 1991. ДО 1997. ГОДИНЕ

Под источном Билогором чије су жртве предмет овог истраживања подразумијевамо простор са површином од око 700 км2 смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохије Северин, на сјеверу селима парохије Мала Трешњевица, на југу Великим Зденцима, док је његова источна граница село Јасенаш, односно линија на којој строго географски гледано престаје Билогора – превој дуж којег се пружају пут и пруга Бастаји – Сухопоље. Овај списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних дејстава 1991. године те прије и послије њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чији су егзекутори хрватске паравојне формације, као и терористичке групе и појединци организовани или подржани од хрватских власти. На списку се налази и неколицина жртава страдалих од посљедица терора и рата који је завршио 1995, као и оних чија је смрт посљедица србомржње подгријане у том периоду и за коју нема индиција да ће у догледно вријеме нестати.

Треба напоменути да су 1991. убиства починили војници и цивили тада међународно непризнате хрватске државе, а да су жртве лојални грађани и формације територијалне обране тада још постојеће СФРЈ чији су сви припадници без изузетка рођени у билогорским насељима или ту живјели низ година. Узгред речено, становништво нападнуто 1991. год. од стране хрватских власти и њених паравојних снага са циљем ликвидације или протјеривања је домицилно становништво овог подручја, које ту има најдубље коријене који сежу још у 16. вијек, до 1597. године. Утолико, затирање српске популације у 2. свјетском рату и његов егзодус 1991. год. представља чист случај геноцида без преседана у свјетској историји. Он не говори ништа ново о екстремној хрватској политици која је већ вјековима препознатљива као продужена рука ватиканског прозелитизма, али говори много о свијету на почетку трећег миленијума и антиципира праксу којом ће се будући сукоби рјешавати.

Злочинац се 1991. вратио на мјесто злочина, а свијет је глатко прешао преко тога и наградио га. То се није могло незнати и тако је у Билогори 1991. и касније у Крајини почињен први планетарни, цивилизацијски злочин. Нека нам је свима Бог у помоћи послије оног што нам предстоји. Списак који слиједи направљен је на основу до сада објављених и необјављених изјава и свједочења, властитих биљешки, те консултација са Стевом Ђукићем, Миланом Басташићем, Кљајић Радом, Даницом Чакмак, Живком Лолићем, Петром Вучковићем, Александром Лолићем, Малековић Драгом, Гојком Чизмићем, Орић Драгом, Зором Попржан, Р.С, Радаковић Стевом, Б.Б, М.Р, Миланом Дијаковићем, Јованом Мамула, Анком Вучковић, Вукадиновић Анком, Покрајац Љубаном, Милновић Владом, П.Б, Тулум Љубишом, Бозета Миленком, Јеленом Царевић, Орозовић Рајком, Шкрбина Милком и другима.

А/ ПОГИНУЛИ ИЗ САСТАВА СРПСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
1. МИЉАНОВИЋ Милана ЗДРАВКО из Јасенаша, р. 1960, погинуо 2. септембра 1991. на мосту на ријеци Илови према Ремовцу. Тог дана припадници хрватских снага, полиције и ЗНГ из три правца су напали Јасенаш, а осим Здравкове погибије рањене су још три жене и два два борца територијалне обране – Душан Станчић и Владо Милновић. Са подручја источно од Илове погинуо је п.поручник Мраковић Зоран из Дарувара и три припадника територијалне обране из Бастаја, који су нађени заклани у шуми.

2. БЕРАК МИЛЕ, Србин из Лончарице, р. 1968, погинуо код Ивановог Села 21. септембра 1991. године.

3. ВЕРИЋ Ђуре ВЕСЕЛКО из Бачковице, 1965, рањен и заробљен код Ивановог Села 21. септембра 1991. године, има индиција да га је на крају убио Вељко Марић и да је закопан булдожером у кукурузима Зденка Зиме који је имао имање на почетку Пољана.

4. КУЧЕРА ВЛАДИМИР из Грубишног Поља, по оцу из Грбавца мађарског, а по мајци српског поријекла. Рањен и заробљен у борби код Ивановог Села 21. септембра 1991. године од припадника хрватске војске и послије мучења погубљен.

5. КЛЕУТ Митра ДРАГО, рођен 1962, из Јасенаша, погинуо од гранате у Цјепидлакама у октобру 1991.

6. ШУКИЋ Васе МИЛЕНКО, родом из Велике Барне, погинуо 31. октобра у Растовцу, од тенковске гранате, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу. 7. ГЛЕЖНИЋ Николе ДУШКО, из Велике Дапчевице погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.

8. СМИЉАНИЋ Драге РОБЕРТ, рођ. 1966. или 1967. год, зван Пајур по оцу Пајур Драги из Зелине. Одрастао код дједа Смиљанић Саве из Растовца гдје га је мајка оставила послије пропале везе. Погинуо од снајперског хица 31. октобра 1991. год. на положају у школи у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.

9. ИЛИЋ ЈОВО из Зринске, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991.

10. БОЈИЋ ДУШКО из Малог Грђевца, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991. године погођен снајпером, сахрањен у Гакову.

11. ЛАЗИЋ ЗОРАН из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима, остављен од стране Милаковић Мирослава у кући Б. Ребића у Зрињској гдје је ухапшен од стране тзв. Зенги. Био у затвору у Бјеловару, вукли га свезаног по Зрињској и Н. Писаници, потом га убили и закопали на старом путу од В. Барне према “бари”.

12. ХОРВАТ ЂУРО из Чађавца, Хрват, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991.

13. КОКОТ МАРИО из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спаљен од стране хрватских бојовника заједно са Познић Живком.

14. РАДОЈЧИЋ Милана НЕНАД, 1970, из Горње Ковачице, погинуо приликом напада хрватских снага 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици. Ненад и отац Милан буквално су бранили властиту кућу и прилаз селу од усташа који су надирали из правца Писанице и св. Ђурђа. Кад је Ненад рањен и пао „Милан баци аутомат и преда се. Милана вежу за тракторски прикључак, а Ненад лежи на земљи тешко рањен. У великим мукама каже оцу – Jој тата ал је тешко умријети! На то један усташа извади пиштољ и убије га хицем у чело пред оцем Миланом“.

15. ПЕНДЕЉ НЕНАД из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968., погинуо у Горњој Рашеници 31. октобра 1991. од минобацачке гранате. Сахрањен код Частека у дворишту.

16. ПОЗНИЋ Раде ЖИВКО из Малих Зденаца, р.1957. у Турчевић Пољу, заробљен од припадника ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991, звјерски мучен, набијен на колац и жив спаљен.

17. БОРОТА Стево БОШКО из Грубишног Поља, р.1952. г. у Горњој Рашеници, погинуо као припадник Барањске дивизије приликом напада хрватских снага 1993. на дравском насипу у близини Невесиња.

18. ФАРКАШ ЖЕЉКО, рођен у Сибенику у мјешовитом браку од оца Мађара и мајке Хрватице, погинуо у Барањи.

19. ЛАЛИЋ Гојко ГОРАН из Грубишног Поља, 1974, погинуо у Барањи као борац Барањске дивизије на линији обране према Осијеку 1993.

20. САВИЋ НИКОЛА из Зринске, 1950, послије повлачења из Билогоре са породицом живио у Руми. Одведен на ратиште код Коренице 16. јуна 1995, заробљен у „Олуји“ и убијен метком у потиљак 8. августа 1995. Послије 13 година идентификован и сахрањен 2008. године у Руми.

21. БОЈИЋ ДУШАН из Велике Ператовице рањен 21. септембра код Ивановог Села, послије одласка са Билогоре погинуо на Влашићу (1993?) у саставу Војске Републике Српске.

22. ЦВИЈАНОВИЋ ДУШАН из Лончарице, рањен 21. септембра 1991. у Горњој Рашеници, касније погинуо на Влашићу у саставу Војске Републике Српске.

23. МРКИЋ МИЛЕ, 1949, из Велике Дапчевице, погинуо у Барањи у непознатим околностима.

Б/ УБИЈЕНИ И ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ
24. ПЕУЛИЋ Стевана ЖИВКО је прва жртва поријеклом из источне Билогоре страдала од хрватских паравојних формација. Рођен је у Лончарици 1948. од оца Стевана Штековића и мајке Анкице Пеулић. Шездесетих година са мајком прелази да живи у Осијеку, ту заснива породицу и са супругом Љубицом има два сина. По исказу Љубице Пеулић, она и Живко су 11. јула 1991. били сами у породичној кући у Осијеку, а малољетни синови су склоњени на сигурно у Србију. Припадници ЗНГ су опколили кућу у намјери да ухапсе Живка, он је пружио отпор из подрума служећи се оружјем које је посједовао као ловац. У размјени ватре је погинуо, а Љубица изгубила руку враћајући бомбе које су зенговци убацивали у подрум.

25. СТАНИЋ ДМИТАР, припадници МУП-а и ЗНГ Републике Хрватске под командом активисте ХДЗ-а Стојана Густина из Вировитице, локална хрватска паравојна формација под политичком контролом вође ХДЗ-а Анте Делића из Грубишног Поља и полицајци из грубишнопољске полицијске станице под вођством начелника Гладојић Стеве незаконито су ухапсили и држали под тортуром у импровизиваним затворима у Грубишном Пољу и подруму хотела „Билогора“ у току августа 1991. г. низ Срба из Грубишног Поља и околине. Тада су малтретирани и физички злостављани (батињање, рањавање ватреним оружјем, сакаћење, пљачкање, хапшење и одвођење у непознатом правцу) Милан Бозета, Илија Стојић, Милорад Бубић, Млађен Кекеровић, Др. Душанка Даљуг, Боривоје Димић, Сукур Живко, Живко Ћетковић, Милан Дробац, Ђуро Љуштина, Мачак Драган, Торбица Милорад, Милошевић Спасоје, Милојко Рајлић, Саво Карановић и други. У тортури су активно учествовали и неки локални активисти ХДЗ-а. О томе постоји низ изјава, од једног од мучених коме су одсјекли уво, Млађена Кекеровића (Извјештај Српског сабора о прогону српског народа и етничком чишћењу Западне Славоније од стране власти Републике Хрватске, стр. 5, Анекс II), преко извјештаја СПЦ-а (митрополит Епархије загребачко-љубљанске Јован) М. бр. 324/92 од 05. децембра 1992. и свједочења размјењених заточеника попут Живка Сукура и докторке Душанке Даљуг до изјава раднице хотела „Билогора“ Рајлић Недељке. СТАНИЋ Милана ДМИТАР, рођен 1952. г. у Великој Ператовици ухапшен је 12/13 или 15/16. августа 1991. у Грубишном Пољу и убијен тог дана или непосредно послије, што се односи и на друге убијене. Тачна локација мјеста гдје је убијен и закопан није позната.

26. МАЧАК ДРАГАН, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. године од припадника јединице Стојана Густина за којег се, на основу свих расположивих чињеница, може закључити да је био онај који је одлучивао o животу и смрти.

27. МИЛОШЕВИЋ СПАСОЈЕ из Грубишног Поља, милиционер, био је у цивилу и на боловању – имао је на себи полицијске панталоне – био на боловању. Ухапшен у В.Зденцима 16. августа са пријатељем који га је возио у своме аутомобилу, одвезени у Грубишно Поље. Возача је пустио Густин Стојан, а Спасоје је убијен. Индиције о извршиоцу – син зубара из Великог Грђевца Златка Буковца, Круно Буковац који је такође у августу у Великом Грђевцу на бензинској пумпи без икаквог повода тешко ранио рафалом из аутоматске пушке Миленка Басташића, Србина из тог мјеста, оца четворо малољетне дјеце.

28. ТОРБИЦА МИЛОРАД из Растовца, р. 1953, малтретиран и убијен августа 1991. у згради бившег штаба ТО преко пута аутобуског колодвора у Грубишном Пољу. Мртво тијело је одвежено и остављено у дворишту у Рашеници, гдје је живио Ђуро, брат Милорадов.

29. ПОЧУЧ МИЛОРАД – послије бјекства брата Мирка и његове супруге из Великих Зденаца 15. августа 1991. пред групом хрватских терориста који су намјеравали да Мирка убију, Милорад је заједно са Миланом Царићем 27. септембра 1991. затворен и пребијан. Послије тога је пуштен и требало је неколико операција и уграђивања пластике да би се санирале све повреде. Након свега, већ послије рата, Милорад тужи државу Хрватску, на суду траже 3
доказ о степену инвалидности, он ради тога одлази у вировитичку болницу гдје послије седам дана на пречац „умре“.

30. ВАСИЉЕВИЋ МИЋО из Грубишног Поља, убијен од МУП-а РХ (Вељко Марић септембра 1991. г. у Грубишном Пољу). По хрватском извору је рањен и заробљен те превежен у  Медицински центар у Бјеловар, гдје је умро.

31. ТВРДОРИЈЕКА Ђуре СТЕВАН, зван „Вартекс“, 1927, Србин из Грубишног Поља, изузетно ситуиран и угледан домаћин убијен 20. септембра 1991. По изјави Хараузек Жељка из тог мјеста, који је са колегом Хорват Ивицом случајно био свједок овог догађаја, Стевана су убили Марић Вељко и Трегнер Рудолф зван Јумбо, оба из Грубишног Поља. Они су у дворишту Пере Вучковића који је тада већ избјегао из Хрватске убили Стевана Тврдоријеку, раскомадали тијело и у двије пластичне вреће од ђубрива га однијели и закопали на локацији Прдавац десно од пута Грубишно Поље – Велика Барна. Марић је ухапшен на основу међународне потјернице у Димитровграду при покушају преласка у Бугарску, 17. априла 2010, послије пресуде и боравка једно вријеме у затвору у Србији, предан Хрватској, гдје је послије пуштен.

32. ГАШПАРОВ ЉИЉАНА, рођ. Вучковић из Велике Трешњевице, убијена 17. септембра 1991. у спаваћој соби у породичној кући њених родитеља којима је дошла у посјету и на коју је испаљена тромблонска мина. У Великој Трешњевици у току рата није било борбених дејстава, а по изјави Поткоњак Милана из овог мјеста извршиоци злочина су припадници ЗНГ Републике Хрватске. Повод за убиство је вјеројатно супруг Љиљанин, Хрват са којим се вјенчала 4. маја исте године и који је отишао у Њемачку да избјегне мобилизацију у хрватску војску. Послије убиства, припадници ЗНГ одводе те ноћи у импровизовани затвор Љиљанину мајку Анку и шеснаестогодишњег брата Далибора, туку их и муче на незамисливо монструозан начин два дана. По изјави Анке Вучковић, ту би били убијени да их није извукла хрватска полиција послије пријаве њиховог нестанка од стране комшинице из хрватске породице.

33. СЛИЈЕПЧЕВИЋ ПЕТАР, Србин из села Растовца, убијен септембра 1991, постоје индиције да је то учинио Вељко Марић, криминалац који се придружио активистима ХДЗ-а.

34. ЉУШТИНА Илије НИКОЛА, стар око 70 година. Послије напада хрватских снага на Јасенаш 2. септембра 1991. становништво овог насеља се повукло према Цјепидлакама гдје је један дио и остао, док су се остали вратили у Јасенаш. У поновљеном нападу на мјесто средином септембра ови цивили су заробљени и држани у импровизованом логору у сеоској школи, одакле су под контролом пуштани у току дана да нахране стоку. Један од њих, Никола Љуштина је послије премлаћивања од стране хрватских војника умро је од задобијених повреда.

35. ПОЗНИЋ Станка РАДЕ, рођен у Турчевић Пољу 1935, отац Познић Живка, одведен 28. октобра из куће у Малим Зденцима од припадника грубишнопољске полиције под командом Гладојић Стеве. Из Полицијске станице у Грубишном Пољу Раде је одведен у Бјеловар гдје је убијен, тијело није нађено.

36. КРАВИЋ РАДЕ, ухваћен од припадника ЗНГ, држан једно вријеме у затвору у Бјеловару и пуштен. На путу кући у Дапчевачке Брђане нестаје у шуми иза Грубишног Поља гдје је и нађен мртав. Сахранила га је кћерка у Дапчевачким Брђанима.

37. ВУДРАГ ДАНИЦА, старица из Велике Дапчевице, села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица убијена током зиме 1991/1992. рафалима из аутоматске пушке које су испалили припадници вировитичке јединице ЗНГ која се враћала са ратишта код Пакраца. Детаље о убиству сазнала је Даничина унука Јованка удана за Вучан Марка у Словенији, кћер Шегић Николе из Мале Ператовице и Милке р. Вудраг која је умрла као избјеглица у Барањи. Мика Лолић, кћер Дане и унука Данила Лолића из Дапчевачких Брђана се удала код Трбојевића у Велику Ператовицу, а њена кћер Даница за Вудраг Стеву у Велику Дапчевицу, гдје је имала Милку и Јованку. Даница је имала још троје дјеце и једну од најтрагичнијих билогорских судбина, тако да због сувог, фактографског набрајања људи и догађаја аутор од будућег читаоца ових редова тражи опрост. Једно од те дјеце, Драгу Вудрага у доби од око двије године усташе отимају са непознатим бројем других малишана 1941. у парку у Грубишном Пољу (по неким индицијама Драго је данас у Канади). Даница успјева накратко побјећи усташама, тада је већ поново била трудна и они је сустигну, пред њима роди близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Даница је имала кућу у Великој Дапчевици одмах преко пута Марка Јуришића, једног од неколико Хрвата у оближња три српска села и којем у два рата „ни овца није фаљела“. Даница 1991. остаје у кући по одласку Срба из Билогоре и хрватски бојовници је убију у дворишту Филипа Глежнића. Тако се круг злочина затворио.

38. ОРИЋ ЉУБАН из Тополовице, затечен болестан у кревету и убијен рафалом из аутоматске пушке од стране припадника ЗНГ из Вировитице 2. новембра 1991. године са супругом Маром. Стари и болесни нису се усудили кренути на дуги и исцрпљујући пут са осталим народом код сина Саве, официра ЈНА у Београду.

39. ОРИЋ МАРА, супруга Љубана Орића из Тополовице, убијена рафалом и спаљена од стране усташа, припадника ЗНГ из Вировитице, 2. новембра 1991, заједно са супругом Љубом.

40. ОРОЗОВИЋ Ђуре ИЛИНКА из Топочовице , рођ. 1905. год. у Великој Дапчевици, од оца Ђуре и мајке Анице, убијена од стране припадника ЗНГ из Вировитице 2. новембра 1991.

41. КОЧИЋ МИЛКА из Тополовице, убијена од стране припадника ЗНГ из Вировитице 2. но-вембра 1991. године.

42. ОТКОВИЋ ЉУБА из Растовца, убијена од стране Вељка Марића у новембру 1991, а беспомоћни очевидац злочина био је њен супруг.

43. ВУКОВИЋ Захарија ЗОРКА, рођена Кравић у Турчевић Пољу, стара 75 година, погинула у октобру 1991. г. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја тзв. „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.

44. ЧАКМАК Петра РАНКО, рођен 1941, погинуо у октобру 1991. код гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.

45. ЧАКМАК МАРА, р. 1938. у Батињанима, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.

46. ЈАВОРИНА МИЛАН, 1951, родом из Мале Дапчевице радио је у комуналном предузећу у Грубишном Пољу и био свједок свих сахрана страдалих. Послије одласка Срба из Билогоре инсценирана је саобраћајна несрећа у којој је Милана пред зградом Шумарије у Грубишном Пољу прегазио извјесни Чвек.

47. ГЛЕЖНИЋ СТЕВАН зван Кузман, р. 1920, из Велике Дапчевице, затекао се 3. новембра 1991. у Лончарици гдје су га заклали хрватски бојовници из Вировитице.

48. МИШЧЕВИЋ ЖИВКО, 1948, заклали га у властитом дворишту у Лончарици припадници ЗНГ у Лончарици почетком новембра 1991. и ту га и закопали.

49. ПОПОВИЋ МИЛАН, рођ. 1928, заклали га хрватски бојовници у Лончарици на прагу куће 3. новембра 1991. године.

50. СОКОЛ ФРАЊО, Хрват, отац Анђелке удане за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља, убијен у властитој кући по доласку хрватских снага из Копривнице и Вировитице у Велику Дапчевицу почетком новембра 1991.

51. ИБИШАЈ Тема МИРОСЛАВ, рођен 1963. у Малом Грђевцу од оца Албанца и мајке Српкиње, био је предмет хрватских пропагандних лажи попут оне о Луци Шербеџија из Тополовице коју су тобоже „ćetnici“ убили у Зринској, а радило се о томе да је она боравила код Балог Ђуре, Хрвата из тог мјеста који је из само њему познатих разлога активирао у кући бомбу од које је Луца погинула. Тако је и за Мирослава Ибишаја, ваљда због његовог по
оцу албанског поријекла медијски експлоатисана прича о томе да су га Срби убили. У најбољој усташкој традицији Мирослав је чак сликан са ножем у грудима, а вјеројатно због потреба педагогије постоји, да се традиција не заборави, и групна слика са жртвом. Истина је да је он један од оних цивила који су остали у билогорским селима, није због психичких сметњи носио ни пушку као његова браћа, а послије повлачења српских снага су га убили хрватски бојовници по уласку у то мјесто 1. новембра 1991, а постоје индиције да је прво одведен у Велики Грђевац и тамо ликвидиран. Детаље тог догађаја сазнао је и испричао Миленко Ибишај, брат Мирославов који се као и трећи брат Милорад 1991. године борио у саставу ТО општине Г. Поље, био је и рањен, а након Билогоре се нашао у саставу Војске Републике Српске.

52. МАЧАК СТЕВАН из Мале Јасеноваче остао је са супругом Љубом у селу и послије повлачења српског становништва 1. новембра 1991. са Билогоре. По доласку хрватских снага Стево је пребијан и мучен, присиљаван да копа себи раку и до пола затрпаван и остављен у шуми. Једва се довукао до куће, гдје је умро од задобијених повреда.

53. МИЛИЋ Стеве ВОЈИСЛАВ, поријеклом из Зринске, непосредно прије рата живио у Ждраловима, по одласку Срба из Билогоре одлази у новембру 1991. у Зринску да види шта му је са породицом и имањем, у повратку га припадници ЗНГ извуку из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убију уз пут у граби.

54. ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, убијен 8. октобра 1991. године. Здравко је требао имати раднике за пољске радове па је пошао дан раније у Велику Писаницу по намирнице, али и да прода телад за које је тог дана био откуп. По истом послу с њим је пошао и Царевић Миленко. Здравко тог дана продужује и у Велики Грђевац, а у повратку га хапсе полицајци хрватске војске код угоститељског објекта „Шумска вила“ под оптужбом да вози „крух за ћетнике“ и живог баце у септичку јаму на војно-полицијском полигону у шуми Кукавица између Великог Грђевца и Мале Писанице.

55. ЦАРЕВИЋ Илије МИЛЕНКО, р. 1952, из Чађавца, ухапшен од хрватске војне полиције у Великој Писаници 8. октобра 1991, одведен на полигон у шуми Кукавица, малтретиран и тучен, а у томе се истицао „да би се додворио Хрватима“ припадник полиције Ивановић Душана Бранко, Србин из Равнеша. Снажним ударцем ноге он је Миленку отворио трбушну шупљину и потом га убио рафалом из аутоматске пушке.

56. РАДЕЛИЋ ЂУРО из Кашљавца, претучен од хрватске полиције у јесен 1991. и од посљедица умро послије 15 дана. У то вријеме, у селима око Северина гдје није било ратних дејстава ни отпора хрватској власти, учестала су подметања пожара и минирања објеката на српским имањима. У томе се посебно истакао један Хрват из Равнеша, познат по ексцесном понашању и прије рата. Примјетивши сумњиво кретање ноћу у свом дворишту, Ђуро је, не добивши одговор на питање „ко је тамо“ у правцу тог комешања испалио хитац из пушке и том приликом ранио поменутог паликућу. По свједочењу Даринке Вукадиновић, радило се о ловачком оружју које је Ђуро легално посједовао, а не о војничкој пушки како је тврдила хрватска полиција која је сутрадан дошла по Ђуру у Кашљавац и ухапсила га.

57. ПЕУЛИЋ СТЕВАН, Србин из Лончарице, послије изласка са Билогоре под непознатим околностима страдао у Барањи.

58. ЈОВЕТИЋ Стојана НЕДЕЉКО, из Чађавца, ухапшен 8. октобра 1991. године у Великој Писаници. Непознато гдје је убијен, иако има индиција за шуму Кукавица. По хрватском извору http://blog.dnevnik.hr/crostojkovic1958/2013/02/1631509821/mesiceva­zlocinacka­jna­i­domovinski­rat.html ‐ „Prilikom osvajanja kasarne „Vojnović“, odnosno „Bilogora“, ubijeni su zarobljeni časnici: Rajko Kovačević, Miljko Vasić, Milorad Tomić i dr, te radnici u kasarni i rezervisti; Nedeljko Jovetić iz Čađavca kod Bjelovara …“

59. РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН из Бачковице, поријеклом из Велике Барне, ухапшен и одведен почетком октобра, непознато гдје је убијен.

60. ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, рођен 1970. у Имљанима у БиХ, пријератни досељеник из Босне на Полум, ухапшен 6. октобра 1991. у Великој Писаници, непознато гдје је убијен.

61. МАНОЈЛОВИЋ СВЕТО, поријеклом из Гакова из којег се приликом расељавања села 1962. год. преселио у Шпишић Буковицу. Због пријетњи 1991. долази у Малу Барну гдје је имао викендицу и гдје му је отац дошао 1962. По сведочењу Светине супруге, она се приликом повлачења са Билогоре одвезла у приколици са породицом Стопоња, а Свето је остао у Малој Барни гдје су га усташе ухватиле. Син му је тада био у Вировитици, кћер Невенка у Пчелићу, возили су га до њих тражећи нека документа, а потом вратили у Малу Барну и тамо (новембар ?) објесили.

62. ПОПРЖАН Јосифа РАДЕ, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдје је боравио код кћери и њене породице у родно мјесто гдје га убијају хрватски екстремисти 1996.

63. РАДЕЛИЋ Андрије МИЛАН (1923) из Великог Грђевца је жртва Србима наметнутог рата и србомржње која се наставила и послије завршетка ратних дејстава. Та мржња је код појединаца досегла такве димензије да се о њој може говорити као о супституцији за религију, на што упућује и голо тијело жртве у ноћи 24/25. април 1997, на Велики Петак, жртва злочина са елементима ритуалног, сатанистичког убиства. Милан је убијен са три хица у главу из „калашњикова“ руске производње поријеклом из Мађарске које је својим активистима дијелио ХДЗ крајем 1990. Злочинца Јосипа Маријана из истог мјеста су хрватске власти ухапсиле, бранио се шутњом, а по исказима мјештана имао је саучесника који се доводи у везу са Златком Грдинићем из Павловца, хадезеовцем који већ крајем октобра 1990. задужује један од 25 „калашњикова“ руске производње довежених из Вировитице за грубишнопољски ХДЗ и код којег је пронађен читав арсенал оружја. Милан је осма жртва усташа у два рата из ове породице и посљедњи са тим презименом у Великом Грђевцу.

64. ДРАГИЧЕВИЋ Емила СТЕВО р. 1921. из Горње Ковачице, као избјеглица из Билогоре се нашао у Барањи, гдје је и остао живјети послије рата у селу Грабовцу. Убијен је у августу 1997. или у фебруару. 1998. када је на њега пуцано из аутомобила у тренутку када је носио млијеко комшијама.

Ц/  СРБИ УБИЈЕНИ У САСТАВУ ХРВАТСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
65. ШКРБИНА Младена ПРЕДРАГ, 1968, из Оровца. Послије почетних немира 1991. године, Предраг је, вјеројатно не сналазећи се најбоље у новонасталој ситуацији, остао као млад полицајац радити у Полицијској станици у Новској. Крајем јула 1991. гине у сукобу хрватских и српских снага у Костајници, што је службено тумачење из хрватских извора, док друге информације то доводе у озбиљну сумњу. Прву од њих је Милици Раделић пренио брат Емил, Предрагов дјед. Наиме, одмах послије Предрагове погибије у Оровац је дошао млади пар, иначе Хрвати из Новске којима је Предраг био вјенчани кум. Емилу су у повјерењу испричали да им се Предраг жалио да је од колега Хрвата у полицијској станици добио задатак да мора ликвидирати седморицу других колега Срба ако сам намјерава остати жив. Предраг је обавијестио Србе што се тражи од њега, они су се склонили, а он убијен на путу према положају на Банији, гдје су га тобоже убили „ћетници“. По другој информацији коју је у Барању донијела жена избјегла из Новске, презименом Удовчић, Предрага су убили „још у ауту“ на путу за Костајницу, а ову причу употпуњује и тврдња једног од спашених Срба полицајаца коју је она пренијела, да је Предраг имао дјевојку Сњежану, Хрватицу, која је то била само „по задатку“, да би лакше био наведен на ликвидацију седморице колега. По свему судећи, Предраг није погинуо под новокомпонованом хрватском заставом, већ да би заштитио своје другове. Под том заставом није ни сахрањен у Оровцу 30. јула 1991, јер је склоњена и спаљена у кухињској пећи.
66. МИТРОВИЋ Боривоја ГОРАН, затворен 1991. због уништавања плаката ХДЗ и Туђманових слика лијепљених по Великој Трешњевици. По пуштању из затвора мобилисан је под пријетњом смрти у хрватску војску. У току 1992. са другим војницима је свратио у крчму у Питомачи, гдје му је сељанин из Велике Трешњевице Дакић (брат саборског заступника Јосипа Дакића) читавим рафалом од око 20 хитаца пуцао у ноге и затим у торзо. Ни на поновљене молбе му нико није желио пружити помоћ, тако да је убрзо искрварио и умро.

Овај попис је ажуриран са закључно 25. октобром 2016. и још увијек се нажалост не може сматрати коначним, јер је могуће да западније, даље од зоне ратних дејстава има понека жртва у серији систематских застрашивања која су захватила током рата 1991. до 1995. год. читаву родословну зону, од минирања и паљевина кућа до малтретирања и пребијања српских житеља, али и да још неко поријеклом са источне Билогоре страдао на некој другој локацији широм бивше Југославије. Постоји несигурна тврдња о страдању Рашета Миле којег је као жртву помињао Милан Басташић, он је у међувремену умро, тако да није познато да ли је успио потврдити ту информацију и мјесто гдје је Миле живио прије те непотврђене погибије. У оквиру Завичајног удружења „Билогора“ је планирано је да се по закључењу пописа страдалих у догађајима са краја 20. вијека у источној Билогори, о свему овоме објави публикација са опширнијим описом околности у којима се ово дешавало, биографијама жртава, свједочењима, фотографијама и другим документима.

Аутор: Ранко Раделић

Везане виjести:

Парастос за страдале Билогорце 29. октобра у Београду

29.10.2011. – БЕОГРАД – СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У ХРВАТСКОЈ АКЦИЈИ „ОТКОС“

Бесjеда проф. Станише Лалића на парастосу Србима, побиjеним у хрватскоj акциjи „Откос“

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У ХРВАТСКОЈ АКЦИЈИ „ОТКОС“


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top