Ranko Gojković: Rođena „Serbirija“, društvo srpsko-ruskog prijateljstva

Datum objave: ponedeljak, jun 10, 2019
Veličina slova: A- A+

U četvrtak 23 maja 2019. godine u sibirskom gradu Omsku osnovano je društvo srpsko-ruskog prijateljstva „Serbirija“ – na ruskom jeziku Sibir zovu Sibirija, pa je ovo svojevrsna kovanica sa zajedničkim imeniteljem Srbije i Sibira 

Episkop Tarski i Tjukalinski Savatije potpisuje osnivački akt „Serbirije“

… Drugi narodi nas ne znaju i ne shvataju, oni se plaše Rusije, ne saosećaju sa njom i spremni su da se raduju njenom slabljenju. Samo jedna malena Srbija instinktivno je saosećala sa Rusijom…

Ivan Iljin

Pre početka priče o osnivanju „Serbirije“, nužno je nekoliko napomena. U svom dugogodišnjem prevodilačkom i publicističkom radu, uverio sam se da, ukoliko čovek tom poslu pristupa čista srca i u slavu Gospodnju i Njegovih svetitelja i ugodnika, a ne zarad lične sujete, to uvek naiđe na višestruki otklik Nebesa. Tako je bilo i sa mojom „odbranom“ Cara Nikolaja posle sramnog filma „Matilda“, posle čega na više nego čudesan način stiže „poziv“ svetog Cara Nikolaja da u novembru 2017. godine posetim Ural, Jekaterinburg, Ganinu jamu, Hram na krvi,…

Tada sam u tom hramu sagrađenom iznad podruma Ipatijevskog doma, na mestu strašnog zločina, ubistva svete Carske porodice, video i celivao ikonu „Trojeručicu“ i od prisutnih kozaka saznao da je Car Nikolaj tu ikonu dobio od jedne Srpkinje i da se pred tom ikonom molio te strašne noći u Jekaterinburgu… Da skratim, sledećeg leta, na poziv vladike Savatija i po blagoslovu Patrijarha Srpskog i svog duhovnika, učestvujem u obeležavanju stogodišnjice ubistva svetih Carskih mučenika, učestvujem u Krsnom godu po svim mestima „Carskog stradanja“ i na kraju vladici Savatiju predajem ikonu Trojeručicu, poklon igumana manastira Rukumija jeromonaha Simeona Tarskoj eparhiji.

O tome možete čitati ovde, ovdeovde i ovde. Početkom ove 2019. godine, ponovo desetodnevna poseta Sibiru i učestvovanje u Božićnim manifestacijama „Roždestvo u Sibiru“. O tome možete čitati ovde, ovde i ovde. Stvaranje „Serbirije“ pokazuje da se sjedinjujuća misija velike srpske svetinje, ikone “Trojeručice“, nastavlja i u naše dane…

U četvrtak 23 maja 2019. godine u sibirskom gradu Omsku osnovano je društvo srpsko-ruskog prijateljstva „Serbirija“ (na ruskom jeziku Sibir zovu Sibirija, pa je ovo svojevrsna kovanica sa zajedničkim imeniteljem Srbije i Sibira). U Srbiji ima mnogo društava rusko-srpskog prijateljstva, ima ih par i u Rusiji ali čini nam se da je nastanak ovog društva iz nekoliko razloga specifičan i poseban. Kao prvo, ovo je prvo takvo udruženje koje je formirano ne samo po blagoslovu, nego i na inicijativu jednog episkopa. Radi se o episkopu Tarskom i Tjukalinskom Savatiju.

Kao drugo, blagoslov sa srpske strane stigao je od igumana manastira Rukumija, jeromonaha Simeona, duhovnika poznatog i poštovanog ne samo među srpskim, nego i među ruskim vernicima. Svakako da ove činjenice daju nadu da će novostvoreno društvo imati uspeha u delu zacrtanom u programu i ciljevima istog.

I kao treće, društvo u svom širem nazivu nosi ime ruskog vojvode srpskog porekla Andreja Voejkova, znamenitog vojskovođe i vojvode grada Tara u kojem stoluje episkop Savatije. To je toliko interesantna ličnost i prilično nepoznata u Srbiji, da svakako zaslužuje pažnju poseban osvrt na rod Voejkova. Iz tog osvrta postaje jasno da je put ka besmrtnosti ruskom velikanu srpskog porekla, grofu Savi Vladislaviću koji je baš u Sibiru izvršio svoje najznačajnije državničko delo, prokrčio još jedan ruski velikan srpskog porekla, knez Andrej Voejkov, stotinjak godina pre rođenja Savinog…

Idemo po redu. Godine 1384, četiri godine posle čuvene Kulikovske bitke, iz Pruske je stigao na službu kod Velikog kneza Dimitrija Donskog «državljanin» Trnovski Voejko Vojtegović u pratnji sto pedeset vitezova – Srba, Bugara i Prusa. Voejko je bio srpski plemić rodom iz Bugarske, iz grada Trnova, u kome je vekovima živela i srpska zajednica i gde je rođen i čuveni ruski svetitelj srpskog porekla, Mitropolit Kijevski Kiprijan. Svetitelj Kiprijan je u Rusiju stigao iz srpske carske lavre – manastira Hilandara.

Voejkov otac bio je vladar Trnova i posle očeve smrti Voejko je ostavio grad svom bratu i preselio se prvo u Prusku na očevo imanje, a potom se preselio u Rusiju. Pošto je u srednjem veku teritorija Bugarske bila poznata po velikom broju jeresi i sekti, i naš junak Voejko je pripadao jeresi Apolinarija. Nije isključeno da su se mitropolit Kiprijan i Voejko poznavali još u ranoj mladosti, jer ga je Kiprijan brzo ubedio da primi pravoslavnu veru. Sveštenodejstvo Svete Tajne krštenja i miropomazanja izvršio je sam svetitelj Kiprijan zajedno sa još jednim svetilnikom RPC koji se tada zadesio u Moskvi, sa prepodobnim Sergijem Radonješkim. Kum na krštenju u crkvi svetog Arhangela Mihaila u Čudovom manastiru Moskovskog Kremlja, bio je rođeni stric Dimitrija Donskog, Andrej Ivanovič.

O tome da se radilo o znamenitoj ličnosti, svedoče i darovi koje je dobio na krštenju. Novokršteni Prokopije od Mitropolita Kiprijana je dobio zlatni krst sa svetim moštima, ukrašen dragim kamenjem i biserima, a od prepodobnog Sergija veliku ikonu svetog Nikole Čudotvorca, Krsne slave roda Voejkovih. Očigledno je Mitropolit Kiprijan upoznao prepodobnog Sergija sa hrišćanskom tradicijom Krsne slave kod Srba. To predanje je zapisano u rodoslovnoj knjizi roda Voejkovih, a usmeno predanje dopunjuje kako je prepodobni Sergije tom prilikom izrazio svoju volju da se ta ikona prenosi s kolena na koleno, od oca na sina, sve dok se produžava rod Voejkovih po direktnoj liniji. A u slučaju prekida roda, da se ikona vrati u njegovu (Sergijevu) obitelj, «ukoliko milošću Božijom ta obitelj bude postojala do tog vremena».

Prelazeći s pokoljenja u pokoljenje, blagočestivo poštovana ikona svetog Nikole na kraju je stigla do poslednjeg u rodu Voejkovih – Sergeja Fjodoroviča Voejkova, koji je bio jedinac i nije imao dece. Savest mu je nalagala da ispuni zaveštanje Prepodobnog Sergija i 1895. godine je vratio blagoslov ugodnika Božijeg u njegovu obitelj – Sveto-Trojičko-Sergijevsku lavru. Danas se ta ikona nalazi u južnom pritvoru Troickog sabora, gde je po predanju bila kelija prepodobnog Sergija i pred njom gori neugasivo kandilo. Ona je pokrivena zlatnom rizom i ukrašena je biserom i dragim kamenjem.

Elem, jedan od potomaka Voejkova bio je veliki ruski vitez, knez Andrej Voejkov, drugi vojvoda u istoriji grada Tara, sedišta eparhije vladike Savatija, veoma značajnog centra u ruskom osvajanju Sibira i samim tim i značajnog grada u ruskoj istoriji. Upravo ovaj ruski vitez srpskog porekla nastavio je delo velikog kozačkog atamana Jermaka Timofejeviča (poginuo 1585), odneo je konačnu, završnu pobedu nad Kučumom u čuvenoj Irmenskoj bici 1598. godine.

Kučum je uspeo da pobegne ali je ubrzo posle bitke ubijen. Razbijanje «Kučumovog carstva», njegovo bekstvo a potom i pogibija, imali su ogromno značenje za dalji tok istorije Sibira i same Rusije. Lokalno stanovništvo je shvatilo da se pojavila realna sila u vidu države Rusije koja je sposobna da ih zaštiti i odbrani od nepočinstva i brutalnih naleta nomadskih plemena. Sa ruskom državom oni su povezivali nadu na zaštitu i od drugog ozbiljnog neprijatelja – Kalmika – koji su se pojavili oko srednjeg toka reke Irtiš.

Što se tiče istorijata samog grada Tare, sačuvan je fragment ukaza Cara Fjodora Ivanoviča Andreju Jeleckom Voejkovu iz 1594. godine, u kome se zahteva hitna izgradnja grada-utvrđenja na obali reke Tare. Iste godine knez Andrej kreće iz Toboljska na izvršenje zadatka, sa grupom od 1540 ljudi i streljačkim vodom. Dakle, ove 2019. godine, grad Tara proslavlja 425 godina od svog osnivanja. (foto – ruski knez srpskog porekla Andrej Voejkov, vojvoda grada Tara)

         *        *        *

Vraćamo se «Serbiriji». Na osnivačkoj skupštini društva «Serbirija» koja je održana 23. maja u gradu Omsku, učestvovali su poznati crkveni, državni i društveni delatnici Omske gubernije, a putem video-mosta uz pomoć Skajpa, osnivačima «Serbirije» iz manastira Rukumija obratili su se iguman Simeon i Vaš pokorni sluga.

Moram reći da sam prilikom svog prvog boravka u Sibiru, idući krsnim putem kojim je prolazila Sveta Carska porodica, prilikom predaje ikone „Trojeručice“ u Sargatki za Omsku televiziju rekao da ponekad narodna diplomatija uradi više od zvanične državne… To je vladika čuo i praktično sledećih godinu i po dana u više navrata je nagoveštavao stvaranje srpsko-ruskog društva prijateljstva u tom delu Sibira. I to društvo je osnovano 23. maja tekuće godine u Omsku. Sa osnivačke skupštine udruženja prvo prenosimo u celosti pozdravni govor vladike Savatija:

Dragi oče Simeone!

Želeo bih da počnem sa blagodarnošću Vama, zbog toga što ste odlučili da se ikona Trojeručica ne vraća u manastir nego da se uputi u Sibir, gde smo je mi sretali. Gde god bi poslednjih četiri godine govorili o teškoćama, svaki put se javljao poseban slučaj: setili bi se Srbije, brinuli za Srbiju, osećali njenu bliskost. I to je potpuno logično i shvatljivo, jer Srbi kažu „nas i Rusa 200 miliona“, a bez Rusa…?“. Srbi govore i – „Mi nikada nećemo odbaciti Ruse“. Zbog toga Srbi Ruse ne odbacuju. Miodrag Bajić je doputovao na plavom brodu sa ikonom Trojeručicom. Potom su oni strpljivo obišli svako selo koje se nalazilo na obali Irtiša. Na neprekidnim krsnim hodovima po bespuću, putovali su po selima. Mi smo se zamislili, koliko Srbi brinu za Rusiju, za njenu duhovnost, za njenu omladinu.

Sledeće godine doputovala nam je delegacija sa svetinjama osveštanim na Svetoj Gori Atonskoj, u srpskom manastiru Hilandaru. Cela Tarska i Omska eparhija poklonile su se svetinjama, jačajući u veri. Upravo ste Vi oče Simeone blagoslovili da nam Ranko Gojković sa svojim bratom donese ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice. Prvo su prošli Carskim putem, potom vođeni Duhom, po Irtišu kuda je još kao carević plovio sveti Car Nikolaj. Kada se završio Krsni hod „Trojeručice“ – Ranko Gojković je na sceni Doma kulture u Sargatki rekao da treba razmišljati o saradnji, o narodnoj diplomatiji, pomenuo je episkope, blagoslov Srpskog Patrijarha za svoje putovanje, istakavši da je neophodno razvijati narodnu diplomatiju stanovnika Sibira i Srbije. Ikona je već ovde, Trojeručica je već tu – glavni deo Srbije je već ovde.

I šta mi razmišljamo? To je blagoslov Božije Majke. No, Sargatka ne samo da je znala za Srbiju, nego je duša bolela kada su bombardovali Beograd, kad je bio rat. Upravo je u Sargatki iguman Serafim pozvao decu iz Srbije, iz Svete Srpske Zemlje Kosova i Metohije, koja je najviše postradala. Deca su stigla u Sargatku i ovde odmarala. Vidne su bile njihove molitve, molitve dece. Videći sastradavanje, Presveta Bogorodica je blagoslovila, mi Srpsko prisustvo u Sibiru doživljavamo kao blagoslov. Sa zadivljenošću, sa blagoslovom klirika SPC, Srba. Sa pouzdanjem u Boga u blizini ikone Trojeručice. Odmah po dolasku svetinje, otvorili smo podvorje posvećeno Trojeručici u Sargatskom rejonu. Ljudmila Viktorovna je, nadam se na našu zajedničku dobrobit, postala starija sestra podvorja ikone Trojeručice.

Eto, to je ono što nam je od Boga dato. A ciljeve i zadatke društva bolje će formulisati naučnici. Mi nemamo važnijeg cilja od ulaska u Carstvo Nebesko, to da bi naša Otadžbina bila Nebeska Otadžbina. Mi pred celim svetom branimo slavu Otadžbine Nebeske. U tome smo jedinstveni. I veliko rastojanje ne razjedinjuje, nego objedinjuje. Svima želimo dostojnu ulogu, opštenje jednih s drugima u ljubavi. Ljubav je žrtva. Za podvig je spreman onaj koji nije navikao da živi samo za sebe, u tome nam i pravoslavni Srbi pokazuju dobar primer, u tom smislu i primer Ranka Gojkovića. Zbog toga molim da se saglasite da se stvori zajedničko društvo saradnje i prijateljstva.

Jurij Petrovič Dus, predsednik „Serbirije“, potpisuje osnivački akt

Posle reči vladike Savatija, prisutnim se obratio predsednik novostvorenog društva Jurij Petrovič Dus. Imajući u vidu ne baš najbolju Skajp vezu, Juri je istakao da su vera, kultura, porodica, otadžbina – pojmovi koji se nalaze na udaru tamnih sila i čak nam i danas ometaju naše opštenje. Pitajući se zašto prijateljstvo Sibiraca i Srba, Jurij Petrovič je istakao da Srbija u predstavama ruskog čoveka ima posebnu vrednost, potom je citirao ruskog filozofa Rozanova: „Istorija svakog naroda – to je slično mostu u Večnost. I taj most ima noseće stubove, i ti noseći stubovi za srpski narod mogu se sažeti u dve reči. Prva je oslobođenje, to jest, neprekidna borba Srba za slobodu, a drugi noseći stub je reč ujedinjenje. Srbi se svu svoju istoriju bore za slobodu i za ujedinjenje – kako međusobno, tako i sa svojom braćom, bratskim narodima. Upravo zbog toga mi osećamo bliskost, srodstvo i veoma topao odnos prema srpskom narodu“.

Prema rečima Jurija Petroviča Dusa, bratski narodi Srbi i Rusi praktično su danas ostali jedini u svetu za koje su više vrednosti ostale najvažnijim u životu. Zbog toga, po njegovom mišljenju, novostvoreno društvo mora da okuplja i spaja zdrave misleće verujuće ljude, kako bi oni shvatili da je naša bliskost veća nego što to mi možemo predstaviti. Svoj govor završio je citirajući svetog vladiku Nikolaja: „Sunce se odražava u čistim vodama, a nebo se odražava u čistom srcu“. Čini mi se da na ovim principima treba da postoje i društva poput ovog koje danas na vaše oči stvaramo – završio je nadahnuto predsednik novoosnovanog društva.

Aleksej Petrovič Sorokin potpisuje osnivački akt

Aleksej Petrovič Sorokin je u svom obraćanju istakao da je promisliteljski da je početak nastajanja ovog društva zapravo počeo sa dolaskom na sibirsku zemlju ikone Trojeručice. Stvaranje ovog društva Aleksej Petrovič smatra veoma značajnim, jer se pojavljuje sve više interesantnih ljudi, planova i projekata koji mogu obezbediti razvoj ne samo prijateljstva između Sibira i Srbije, nego i Rusije u celini. „Kada slušam „Simvol vere“ na crkveno-slovenskom jeziku u bugarskoj i srpskoj crkvi, shvatam da smo mi jedna istorijska celina kojoj nije potreban prevod“.

Posle govora Alekseja Petroviča Sorokina, preko Skajp veze skupu smo se obratili prvo iguman Simeon, a potom i moja malenkost. Otac Simeon je pozdravio sve prisutne, podržao i blagoslovio stvaranje „Serbirije“, posebno ukazujući na ogromnu ulogu svetog Cara Nikolaja u novijoj srpskoj istoriji, kao i na svetootačke reči našeg velikog srpskog svetitelja vladike Nikolaja. Ja sam sa svoje strane rekao da uz već poznatog i u istoriji Sibira značajnog zemljaka Savu Vladislaviča, osnivača grada Trojickosavsk u Burjatiji (komunisti su ime tog grada promenili u Kjahta) danas ruska braća nama Srbima otkrivaju još jednog istinskog ruskog velikana srpskog porekla – kneza Andreja Voejkova, pobednika nad Kučumom i vojvode grada Tara – čije će ime, nadamo se, ponosno promovisati i upravo stvorena „Serbirija“.

Na video-bimu, obraćanje igumana Simeona i Ranka Gojkovića osnivačima društva „Serbirija“

Doktor filozofskih nauka Vladimir Ilič Žilin, zamenik predsednika administracije Tarske oblasti, u svom nadahnutom govoru je rekao da je moj dolazak sa ikonom «Trojeručicom» u Taru, na leto 2017. godine, za njega bilo uistinu dirljivo otkriće kada je saznao da u Evropi postoje Rusima tako bliski Srbi, kao svojevrstan «istureni položaj» pravoslavnih Slovena. «Zbog toga, u ime svih Sibiraca, u ime svih Tarčana, srdačno Vam blagodarim na tome». Žilin je takođe istakao značaj Irmenske bitke i dugogodišnji položaj grada Tare kao «isturenog položaja» izrazivši mišljenje i nadu da bi možda sledeći jubilej grada Tare (430 godina od osnivanja) mogli dočekati sa filmom o tom izuzetno važnom događaju u istoriji Sibira i Rusije, koji bi režirao naš proslavljeni režiser Emir Kusturica.

Smatra da bi se u Rusiji mogao naći budžet za takav projekat, obavezavši mene da pokušam stupiti u kontakt sa proslavljenim režiserom i tako učiniti mogućim pregovore u tom smeru. «Upravo je iz Tare, pre 425 godina pod vođstvom kneza Andreja Voejkova, na mestu uticanja reke Iljemn u Ob, naše vojničko bratstvo objasnilo našim ne baš prijateljski raspoloženim susedima, da na našoj zemlji, na sibirskoj, na ruskoj zemlji, treba živeti mirno. Upravo je Tara predstavljala tu tačku iz koje je Pravoslavlje pre 425 godina krenulo po Sibiru dalje na jug i na Bliski Istok» – istakao je Žilin. Na kraju je zamenik predsednika administracije Tare rekao da će taj grad krajem jula tekuće godine obeležiti taj važan jubilej 425. godina grada i iskoristio priliku da pozove i moju malenkost da sa jednom odabranom srpskom delegacijom uveličamo taj događaj…

Ljudmila Debus, starija sestra Arhijerejskog podvorja u čast „Trojeručice“ potpisuje osnivački akt

Član društvene palate RF, Aleksandar Aleksandrovič Maljkevič (Niže možete pročitati o ostalim impresivnim generalijama ovog nesvakidašnje interesantnog čoveka) obećao je svoju pomoć u radu i razvoju društva, istakavši „da bi bilo veoma dobro ukoliko se jubilej grada Tare, najstarijeg grada u današnjoj Omskoj oblasti, održi uz učešće naših prijatelja, naše braće iz Srbije“. Istakao je da smatra da postoje svi preduslovi da se tokom obeležavanja jubileja grada Tare možda započne i sa projektom snimanja srpsko-ruskog filma o Irmenskoj bici…

Iguman Nikoljskog manastira u Sargatki, jeromonah Serafim, potpisuje osnivački akt

Pun naziv društva, sa statusom međuregionalne društvene organizacije, glasi – „Društvo prijateljstva Sibira i Srbije u čast kneza Andreja Voejkova – Serbirija“. Za predsednika društva izabran je doktor ekonomskih nauka iz Omska Jurij Petrovič Dus, a osnivači društva su: Preosvećeni Savatije, Episkop Tarski i Tjukalinski; Iguman Serafim – Nastojatelj Sveto-Nikoljskog manastira i Arhijerejskog podvorja ikone Majke Božije „Trojeručice“; Jurij Petrovič Dus – doktor ekonomskih nauka, profesor, dekan fakulteta međunarodnog biznisa OmGU im. F.M. Dostoevskogo, član međunarodnih profesionalnih organizacija (Međunarodna akademija Evropske asocijacije evolucione privrede); Aleksej Petrovič Sorokin – istoričar i zavičajni kustos, direktor Omske filijale Ruskog fonda kulture, zamenik direktora Omske državne oblasne naučne biblioteke im. A.S. Puškina; Ljudmila Viktorovna Debus – starija sestra Arhijerejskog Podvorja ikone Božije Majke «Trojeručica», rukovodilac naučnog i izdavačkog odeljenja Tarske eparhije Ruske Pravoslavne Crkve.

Savet društva čine: Episkop Savatije, iguman Serafim, J.P. Dus, A.P. Sorokin, L.V. Debus, I.A. Monid, A.V. Ogorelkov, D.J. Pominov;

Izvršni direktor je Irina Aleksandrovna Monid, a pres sekretar Dmitrij Jurjevič Pominov – magistar političkih nauka, direktor ANO DO «Regionalьnый centr robototehniki i informacionnыh tehnologiй «ROBOTIKS Omsk», član «Kadrovogo rezerva – Professionalьnoй komandы stranы», a pravnik društva je Oksana Alekseevna Ignatenko.

Učesnici Osnivačke skupštine društva „Serbirija“

Među počasnim članovima društva nalazi se i Aleksandr Vasiljevič Artemov – član Regionalnog političkog saveta partija «Edinaя Rossiя», poslanik Zakonodavne Skupštine Omske oblasti, zamenik predsednika Zakonodavne Skupštine Omske oblasti; Aleksandr Aleksandrovič Maljkevič – magistar političkih nauka, docent, glavni urednik OOO «Meždunarodnoe Agentstvo Novosteй», član Društvene palate RF, predsednik Fonda zaštite nacionalnih vrednosti, član Saveta Društvene državne organizacije «Rusko vojno-istorijsko društvo».

Laureat Premije Vlade Rusije u oblasti kulture (2017) za stvaranje dečije istorijsko-patriotske igre «Znamenja Jermaka» (U decembru 2018. godine Ministarstvo finansija SAD je uvelo protiv Maljkeviča lične sankcije); Sergej Nikolajevič Baburin – doktor pravnih nauka profesor, zaslužni naučni delatnik RF, Predsednik Međunarodne Slovenske Akademije. Da dodam da sam zamoljen da kontaktiram našeg proslavljenog režisera Emira Kusturicu koji je boravio na Omskoj zemlji, sa molbom da bude počasni član «Serbirije»…

Ikona „Trojeručica“, poklon manastira Rukumija Tarskoj eparhiji, na Krsnom hodu u Sibiru

Bez mnogo slova, u programu društva navedene su tri tačke o ciljevima i zadacima društva:

  • Razvoj i jačanje narodne diplomatije, saradnje i prijateljstva među narodima Rusije i Srbije;
  • Razvoj kulturnih, naučnih, poslovnih i drugih kontakata između društvenih patriotskih organizacija, poslovnih krugova i pojedinačnih predstavnika društva Srbije i Rusije;
  • Upoznavanje srpske i ruske javnosti sa životom, istorijom i kulturom, savremenom spoljnom i unutrašnjom politikom prijateljskih zemalja.

Na kraju, da istaknem da će jedan od prvih koraka novoosnovanog društva biti potpisivanje protokola o saradnji «Sirbirije» sa «Ruskim sabranjem u Srbiji» čiji je predsednik Vaš pokorni sluga.

Sve gore rečeno, sva ova imena, od duhovnika, preko poznatih naučnih radnika, političara i biznismena, govore u prilog toga da je rođeno zdravo dete i da ga treba ljuljati. Znamo da je Gospod posredstvom ikone Presvete Bogorodice «Trojeručica» sjedinio presečenu ruku Jovana Damaskina. Možemo reći da je već počela i misija svete ikone u sjedinjavanju Srbije i beskrajnog ruskog Sibira. U ime osnivača «Serbirije» sa srpske strane, od sveg srca želim mnogaja i blagaja leta i puno uspeha «Serbiriji» na polzu naših naroda, naših otadžbina, naše vere…

O, svehvalna Mati najslađeg Izbavitelja našeg Gospoda Isusa Hrista, čuj molebni glas koji ti pred svetom ikonom tvojom smireno uznosimo, i materinskom molitvom svojom od tebe Rođenom, najsvetijem Slovu, od svake napasti i večne muke izbavi sve koji molitveno prizivaju ime tvoje, i radi tebe zahvalno kliču Bogu: Aliluja! (Iz akatista „Trojeručici“, Kondak 13)

Napomena: Ko želi, može odgledati kompletan snimak događaja iz Omska prilikom osnivanja „Serbirije“. Na žalost, snimak je podeljen na osam delova i tim redom navodimo linkove: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam

(Sabornik, 29. 5. 2019)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top