fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Путниче, стани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе

“Тај гроб, превелик и за велику варош, стоји крај наше живописне цркве обележен само дрвеним крстом. Село, које је у својој сиротињи дало смрти тако богату жетву, није у стању да само, без помоћи увиђавних, обележи виднијим којим знаком, то ибиље своје жртве… Пале, сагорено и десетковано село наше, остаће сваком приложнику дубоко и топло благодарно” – тим се ријечима, поред осталог, обратио 20.10.1924. године свештеник Симо Беговић, као предсједник Одбора за подизање споменика погинулим 1914. године на Палама.

До тада, је испред Цркве Успења пресвете Богородице у Палама, стајао гроб са дрвеним крстом као ожиљак из рата у којем је овај крај изгубио велики дио становништва.

На фотографији изнад: Парастос за убијене Србе у Првом свјетском рату. Лијево (група кућа) је Хан Стојановића (Гуја). Иза споменика палих жртава Првог свјетског рата, види се аутомобил, а на Каловитим Брдима неколико кућа. На мјесту гдје је данас Културни центар Пале је ливада.

Свештеник Симо Беговић је пред почетак рата ухваћен пред црквом у Сокоцу и остатак рата је провео у затвору у Араду. Као свештеник служио је у више парохија романијског краја, а његово незадовољство због недостатка средстава, лошег односа банова према паљанском крају и претјераном централизму државе је искалио тако што је у Сарајево повео изасланство сељака из Пала, ушао у банову резиденцију у Сарајеву и затражио од бана 4000 динара. “Ста ће ти 4000 динара?” упитао га је бан. “Хтио бих купити карту за Беч,” одговорио му је Беговић, “да одем на гроб Фрање Јосипа па да му кажем: “Е, мој Франц, да сам само знао у каквој ће се каци наћи Босна након твоје смрти, не бих ни прстом мрднуо да те свргнемо”.Међутим, подизање достојне гробнице и споменика жртвама није имало разумијевања, па је организациони одбор добио одбијеницу уз објашњење “да за новчану помоћ за подизање споменика погинулим 1914. године, Средишња управа у Сарајеву није могла уважити, јер по одобреним друштвеним правилима такав рад не спада у друштвени дјелокруг.”

Организациони одбор је почео изградњу споменика. Народ је почео сакупљати растурене кости, давао је новчане прилоге, материјал, пружао добровољни рад. Изградња гробнице и споменика није могла да чека.

Подигнут је мермерни стуб, довезен из Јабланице, а на њега је уклесан текст: “Путниче, стани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења; очеличи се овим светлим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој. Пале, 10. X. 1926. Одбор”.

На постамент споменика у мермерну плочу уклесан је камен са гроба краља Петра I Ослободиоца који на симболичан начин сједињује кости оних који су своје животе жртвовали за Краља и Отаџбину, а са западне стране испод уклесаног крста стоји натпис:

Други текст као да објашњава и тумачи ријечи претходног: “Светлим сенима седамдесет и двеју жртава палих за слободу отаџбине. Српски народ.” Трећи текст: “На Палама и по околици пале су од аустро-угарског беса и насиља у 1914. године 72 жртве српског народа, сахрањене у овај заједнички гроб. На гроб жртава Великог ослободиоца Петра I”.

Одликовани Паљани у Првом свјетском рату испред споменика. Четврти с лијева на десно је свештеник Симо Беговић.
Одликовани Паљани у Првом свјетском рату испред споменика. Четврти с лијева на десно је свештеник Симо Беговић.

У заједничку гробницу су положене 72 жртве, мађутим тачан број страдалих у Првом свјетском рату са ових подручја никада неће бити познат. Осим у Палама, велика стратишта су била у Прачи и Подграбу и тамо се не зна колико је људи страдало, те 1914. године. Непознат је тачан број уморених у добојском логору и у Араду. Непознат је број убијених у Горажду, када су аустроугари и шуцкори пристигли колоне избјеглица на мосту. Један број бораца пребјегао је у српску војску у току Првог свјетског рата и тамо погинуо. Непознат јс број погинулих на бојиштима Русије, у октобарској револуцији 1917. године.

Мноштво је непознаница да би се утврдио тачан број страдалника Првог свјетског рата са подручја Пала. Споменик на којем је утиснут број “72” само је један мали дио палих бораца и жртава рата широм Европе. Један број Паљана погинуо је на ратишту у Тиролу и другим дијеловима гдје је царевина водила рат.

Рачуна се да је десет одсто од укупног становништва атара Пала било у мучилиштима зеничког, добојског и арадског концентрационог логора. Испражњена су читава села, затрвене су бројне породице.

Рачуна се да је од око 4200 добровољаца српске националности из Босне у српској војсци 130 било из општине Пале, територије која је тада бројала између 483 становника (по попису из 1895. године) и 2.382 (по подацима из 1921. године).

Према званичним подацима познато је да је петнаест добровољаца погинуло у директном сукобу са непријатељским снагама. 26 бораца је рањено, а за изразиту храброст и исказано јунаштво одликован је добар дио добровољаца: Карађорђевом звијездом (8), медаљом Обилића (26), Споменицом преласка преко Албаније (13), као и бројним другим захвалницама и дипломама.

Споменик подигнут жртвама Првог свјетског рата, оскрнављен је од стране усташа 1941. године, а поправљен је по ослобођењу паљанских крајева послије 3. априла 1945. године.

“СВЕТЛИМ СЕНАМА
СЕДАМДЕСЕТ И ДВЕЈУ
ЖРТАВА ПАЛИХ
ЗА СЛОБОДУ ОТАЏБИНЕ”
СРПСКИ НАРОД

“ПУТНИЧЕ СТАНИ
И ПОКЛОНИ СЕ ПРАХУ ОНИХ
КОЈИ БЕЗ ЈАУКА ЖРТВОВАШЕ
СВОЈЕ ЖИВОТЕ ВЕЛИКОЈ МИСЛИ
ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА;
ОЧЕЛИЧИ СЕ ОВИМ СВИЈЕТЛИМ
ПРИМЕРОМ И УЧИ ДЕЦУ СВОЈУ
КАКО НЕСЕБИЧНО ТРЕБА ВОЛЕТИ
ОТАЏБИНУ И НАРОД СВОЈ.”

Извор: www.palelive.com

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: