Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Проживљена трагедија и плутајућа нада

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Прође тако још неколико уобичајених дана. Можда баш и не уобичајених, али ипак нема значајнијих догађаја. Ноћи су исто тако уобичајене. А можда и нису. Ипак ми, макар и шутке, од њих и у њима очекујемо велика догађања. Управо оне треба да буду пресудне, да пресијеку! Зато и јесмо у некој полусвјесној неодлучности – да ли бдијети и чекати или спавати? Да, те ноћи, које су раније биле пуне неизвјесности и злослутњи, постају и постале су ноћи наде, ноћи надања. То је нека, тко зна како надошла замјена. Прије замјена, него промјена. Замјена је нешто као готово, свршен чин, а промјена је нешто шире, неодређеније – као да може и овако и онако. Али, замјена злослутње надом у којој је смјештена и радост – то је нешто посебно и то је нешто одређено, ту не може бити овако-онако! Сад само морамо, хтјели-не хтјели, даље бдијети, немирно спавати и сачекати. Не чекати, то је нешто дуго, него сачекати. „Сачекати“, то је бољи, можда прави израз за осјећање које нас све више прожима, које је у нас већ готово сјело. То је израз за оно – ето га. Сачекај и ето га! Дакле, замјена долази и само сачекај! Међутим, у свему томе неизбрисива је у нама, у истој равни са тим „сачекај“, и ризична супротност – само још и преживи. Колико год смо већ некако прихватили и дефинирали ово „сачекај“, то двојство у нашој стварној позицији има исту шансу. Е, зато се са Полума нисам требао вратити. Ја сам промјеном позиције, свјесно или несвјесно, извршио замјену, а једино замјена је све. Ако је не доживимо, није нам потребна. Зато тај терет поменутог двојства ми ризично носимо до његовог разрјешења – ван нас. То је тешка лична драма свакога од нас. То је наша вишегодишња, проживљена трагедија за чији сретан завршетак имамо само некакву плутајућу наду. А та нада је сигурна још само зато што ипак плута. Те и такве наше злослутне ноћи (било их је преко хиљаду) ваљда су наша судбина. Тко зна до када? Овом размишљању неизбрисиво се намеће оних шездесетак злослутних вечери проживљених у Јасеновцу. Кажем злослутних вечери, не ноћи. Вечери су биле намијењене за кратко, увијек једнако беспомоћно, злослутно размишљање. Брзо се падало у тако прижељкивани сан послије цјелодневног умора и тешко подношљиве глади. Ту се није требало бдијети у очекивању, нити промјена, нити замјена. Ваљало се препустити свакој, па и овој најдрагоцјенијој могућности одмора. Ту није било двојства истог ризика – смрти и замјене. Једино што може доћи била је смрт, а она у Јасеновцу има низ незамисливих наступа. Да не заборавим споменути ноћи (заборавио сам им точан број), које сам преспавао између два средовјечна човјека, оних хладних новембарских дана 1942. године. Видјели су да сам спавам умотан у крпару и чаршав и тако се смрзавам, па ми предложише да спавам са њима. Да, ја сам некад спавао са два човјека – један лијево, други од мене десно – који су доживјели онај једини, лоши дио ризичног двојства који смо тамо имали. Тко зна како би моје сјећање на ондашње стање и осјећање сад, у другој половини августа 1944. године, протумачио Фројд или какав његов алијас? Можда је негдје на дну мога мозга и несвјесно присутна свијест да сам остао жив између двојице који су ме међу себе позвали, а они су без мене у смрт отишли. Да ли ја управо због тога тако, и немирно и тјескобно и са злослутњом, стојим пред оним двојством? Нема ли ту подсвјесне свијести која ми се намеће и гони ме да искористим сигурнији пут до оне фамозне замјене? По тој логици, можда има подсвјесне сличности. Сад у овој позицији сестра ми је са лијеве, а мама са десне стране. Ваљда је снажни порив моје подсвијести покушао да се сви макнемо, промијенимо позицију, направимо замјену. Кад није ишло, учинио сам то сам и осјетио сву благодат замјене у три преспаване ноћи на Полуму. А онда се вратим опет овдје – сестра лијево, мајка десно, а подсвијест, свјесна позиције у којој се налазимо, неумољиво се намеће и захтијева неодложну промјену позиције. Испада да је заиста на мјесто оних, преко хиљаду злослутних ноћи које су нас обузимале донедавно, дошла и чврсто се смјестила по садржају другачија ноћ. Њу је временом градило низ сазнања, дојмова, догађања и тко зна каквих комбинација. И она не нуди много, али даје рјешење, које само треба узети. Да, треба само промијенити позицију и замјена је готова. Али, сад се у некоме јавља оно људско, исконско – хоћу још! То овај пут никако не може бити у мени. То је мамина коцка! Мисли, ако нас замјена затекне у кући, претпоставља, живе, онда имамо од чега живјети. Ако замјену узимамо за промјену позиције, све ће нам пропасти, све ће опљачкати, а можда и попалити. Она тако, својим добронамјерним размишљањем, ставља на коцку наше животе умјесто оно сиротиње, која се зове наше господарство. Закључујем тако јер се то исконско осјећање појавило и у мени и то онда кад сам, не знам на основу чега, у јасеновачком логору, у магазину робе уморених, закључивши да ме, можда, ипак пуштају кући, рекао магацинеру да ми умјесто кратког зимског капута даде дугачки! Прије закључка да постоји шанса да ме пусте, узимао сам и, дрхтећи од страха и зиме уједно мислећи да ће ту завршити и моја одјећа, облачио сам све што ми је пружао. Заборавио ми је тај јадник дати гаће, али нисам приговарао. Ваљда је то превидио јер ми је дао велику, дугачку кошуљу. Ето, кад се шанса, коју смо чекали више од хиљаду двије стотине ноћи, понудила, нетко је хтио још! Тако је уз свакодневне послове прошао још један дан. Краве смо пустили у башчу. Отворили смо љесу да могу у ограду гдје је више траве. Без неког договора, и Звонко је своје краве пустио на гувно и ограду. Ја пресијецам некакве дебље гране од срушене јабуке. Мама оде са кошаром и мотиком да навади крумпира. Кад се враћала, приђе јој испод ђедовог ораха Луца, па стадоше код љесе. Видим, Луца нешто маше рукама, а повремено фертуном брише сузе. Правим се да то не видим, па не прилазим. Будући да је главна мисаона преокупација посљедњих десетак дана њихов страх, ја то одмах, са свом злурадошћу, стрпам у ту торбу. Досадило ми сијечење па уносим дрва у увоз. Затим идем да понесем крумпир. Као што је и ред, питам: „Тето Луцо, што плачете“? Она гласно одговара: „Е, мој Милане, говорин ти матери, отишла ми Шима и однила дите. Отишли су са Славкон у Бјеловар. Тамо ће он бити у служби и близо оца. Највише ми је жа’ дитета. Сад је и Славкова матер сама. Мора пазит кућу, а шта ће“. „Иди ти, Мили, нанеси нешто дрва и у шупицу, некако се вријеме мало гура, да не би сутра киша. Идем и ја, Луце, да огулим крумпира па да приставим ручак“, прекида мама разговор. Носим ја дрва, а мама у пролазу каже да ћемо за ручак имати крумпјерску чорбу. „Имамо доста скорупа, а и ти то волиш“, рече ми. „Ма, ја бих волио и некакве плацке или палачинке“, одговарам. „Добро, виђет ћу шта каже Јованка“, рече она и оде у кућу.

 

< Напад на Кончаницу                                    Садржај                          Катино искуство драматично упозорава – бјежите >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top