Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Пробијен је Сремски фронт

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Једино слободно вријеме нам је док слушамо радио-вијести и недјеља. Послије једног ручка, Стево нам је громким гласом саопћио да је пробијен Сремски фронт. Из свих наших грла проломило се: „Ура, ура, ураааа“, а тањури су одскакали од стола колико смо лупали. Радости нигдје краја. Вијести су увијек о Црвеној армији, о савезницима, о партизанима у Босни и Славонији, али су садржаји интересантни. Некад се својима са положаја јављају домобрани и усташе. Сваки пут су ти положаји даље према западу. Све ближе Бечу. Сад се на радију прича само о пробоју фронта, о томе како наши напредују, како су тиме почеле завршне операције за ослобођење земље… Једно вријеме, неколико дана, усташе и домобрани јављају се са положаја из Зринске и Бубана. Спикер коментира да се огорчене борбе воде на линији, опет, Бубан и Зринска. Већ се пар дана љутимо – како то да никако не падну? Негдје у априлу мјесецу било нам је полугодиште. Иако нисмо добили ништа написмено, свакоме су прочитане оцјене. Сутрадан нисмо имали школе јер су сви професори били заузети око организације другог полугодишта. Дан смо искористили за посјету друговима из других интерната. Ја сам отишао до Ишпановића. Питају ме за оцјене, а онда приговарају Паји јер он иде у редовни трећи разред, а има слабије оцјене. Кад сам се предвечер вратио у интернат, чујем пјесму у даруварском дијелу па продужим до њиховог хаустора. Видим, сви су ваљда у колу, пјевају и јуре у круг. Има и наших. Пада мрак и зову их кухарице на вечеру па одосмо и ми кући. За вечером се живо расправља о дружењу са Даруварчанима. Неки су нашли цуре. Тамо их има пуно. Расправља се и о оцјенама, о професорима. Кад је дошла вечера, углавном сви зашутише. Сутрадан су нас у школи чекале велике новости. Одређени број ђака је из комбинираног разреда премјештен у редовни први, а ми смо добили исто толико новајлија из других интерната. Са њима је дошао и Стево Мркшић, који је до тада био у комбинираном А. Смјена је извршена за вријеме сата из руског, кад је ту био разредник. Сви су се представили, а разредник рече да су то све одлични и врло добри ђаци, па да и ми требамо тако наставити. Учили смо пуно. Градива је било много.

Митар Торбица, Никола Сункајић и Милан Басташић, прољеће 1945. у Бајмоку
Митар Торбица, Никола Сункајић и Милан Басташић, прољеће 1945. у Бајмоку
Професори и одгајатељи су нас храбрили тако што су говорили: „Што будете боље учили, рат ће се прије завршити и одмах идемо кући“. То нас је држало и носило, а побједоносне вијести о Црвеној армији, савезницима и партизанима улијевали су свакодневну наду у повратак кући. Први мај, међународни празник рада, прославили смо радно. На првом сату тога дана професор је говорио о значају тога датума. Ручак је био нешто бољи и имали смо крафне.

Вријеме је све топлије. Износимо столице и у двориште па учимо на сунцу. Дудови пупају, а два јоргована у нашем дворишту већ отварају пупове који миришу.

Уз зид даруварског интерната је цијели ред зумбула, који је Стана окопала. На сунцу понекад и задријемам, па онда одем у трпезарију јер се градиво мора савладати. Понављања у школи неће бити. На то нас професори стално опомињу. На концу године све ће нас испитати.

 

< Умро је Мирко Купрес                                                            Садржај                                                            Рат је завршен >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top