Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Prndža

Datum objave: sreda, april 17, 2019
Veličina slova: A- A+
Gospava Cijetić, udata Bošković, zvana Prndža: "Da prostiš, ja sam bila u drugom stanju kad me bacilo u jamu..."
Gospava Cijetić

I ovaj zapis datira iz ljeta 1990. godine.
Život joj je ponajviše prošao u samotinji i čamotinji. Sad samuje u Čaprazlijama. Suva kao grana i laka kao perce, a još se ne povija pod bremenom od sedamdeset i pet godina. Živi od dolaska do dolaska sina kojeg je život odavde ispod Drine odveo i udaljio. Krivo joj što unuka ne može češće viđati, ali se ne žali — navikla na patnju i odricanje.

Dok govori, stalno je zagledana nekud u daljinu, dolje niz Livanjsko polje, niz samo njoj znane i vidljive drumove niz koje su toliki njeni, dragi i bliski, nepovratno otišli i nestali u krvavim tminama i životnim magluštinama:

„Ja sam ti od Cvijetića iz Lištana. Kum me krstio Gospavom, ali za vraga imala dida i on mi odma prišio drugo ime. Pričali mi — kad sam se rodila i kad su me povili dodalo me tom didu u ruke i on odma reko: ‘E, jedna Prndža umrla a druga se rodila…’ A to, rekli mi, bila nekakva kršna, arna, valjana — šta ja znam, đavoli je znali, tako pričali — tek meni ostalo Prndža…

Udado se ja za Mila Boškovića u Donje Rujane. Bojim se da je to bilo nekeko na dvi godine uoči rata.
E, izbi rat. Ne valja! Podili se narod i svak se o svome jadu zabavi. Crno da crnje bit ne more, a opet moraš živit, radit — duša na usta i ulazi i izlazi…
Jedan dan, bojim se da je to bilo na dan uoči Ognjene Marije, svekar mi, stric mi, ja i čovik mi došli tude u Ponorima tovariti i gonit piću. Eto naiđe jedan Rvat. Poznaju ga oni, a ja ne znam — ko kad sam tek dvi godine bila došla, nijesam ni svu čeljad iz kuće dobro znala. Zbori mome stricu:
— Trpaj, trpaj, nećeš je polagat, majku li ti jebem…
Mi se okamenili. On, poslim mi dokazivali da bi mogo bit neki Burić, zamače brdu a ne bi za čudo, evo drugi:
— Ajte, iđite da se prijavite, ništa drugo, nema čega da se bojite…
Mi onda lipo pušćaj volove, ostavi piću pa kući. Muški išli da se prijave, a nji zatvorilo u Gredarovu kuću.

 

Sutradan iđemo strina mi i ja gledati i. Ne daju blizu. Zbore, ako ste šta donijeli dajte nami, mi ćemo im predati. Đavola predati, nji uveče oteralo pod Prolog…
Ujutro strina mi Cvituka spremi mene i svoju Danicu, onu što no sad živi u Aranđelovcu, i još jednu svoju curicu i maloga sina Ristu i jednu moju zaovu rođenu da iđemo planini, čuvat blago. Veli meni i Danici da uzmemo Rista i bižimo u Dalmaciju, njenome rodu. Dobro ona naumila da smo mi slušale. Ali mi ne bismo pametne — mi se vratimo.

Sidimo kod blaga ispod Kovioca na onizim gredurinama velikim. Malo ko i kiša počela. Vidimo mi odozdo od sela narod zakrilio, nije ono bilo ki sad zaraslo — bilo grma, ali se vidlo sve.
Evo ti trojica k nami. Velim ja Danici:
— Ajde ti, Seko, tamo u grm, skloni se, ja ću s dicom biti, neće oni nas…
Ode ona. Oni dođoše. Ne znam ig, bog im ne dao. Pripali se mi, dršćemo, a oni lipo pitaju jesmo li pokisli. Onda pitaju za Danicu, znaju da je bila sa nama. Mi šutimo…
— Ajte vi kući — zbori poslim jedan — treba da se prijavite, u spisak da vas ture, a mi ćemo pripaziti blago.

Nema potikovanja. Mi doli put naroda. Danica ostala sklonita u nekakvom grmu.
Kod Liskovca se sretosmo sa narodom. Ja odma uvarisag na Maru pokojnoga Jove Boškovića. Dvoje dice ona imala. Jedno nosi u naramku, a jedno vodi za ruku. Uzeg joj ono iz naramka.
E, kad me strina Cvituka ugleda:
— Kud ćeš amo, bog ti ne dao, što nisi išla i dicu mi vodila onamo di sam te ja poslala…?
Ne zna ona još za Danicu, Danica još u grmu. Izašla tek kad vidla da nas baca u jamu. Pričali poslim da je tu više jame neki Mile Perić – Tomišić uvatio za pletenico i pitao je da se uda za njega pa da je ne gura u jamu  a kad je odbila udario krevom po glavi i pito je da li više voli da skoči sama ili da je on turne:
— Sama ću — rekla, i onda strmo, pravo sa one stine, sama uskočila u bezdanicu…

Nas prvo spratilo tute u neku pećinu pa Stipan Pašalić zaside na jednu stinu iznad pećine i onda poče redom da proziva.
Najprim prozva Glamočkinu nevistu i dvije joj curice. Nji oslobodilo – da iđu kući. Poslim pričali da i spasio Ilčina Perić, bio dobar sa njenim čovikom Mijom Lalićem.
Kad ode Glamočkina nevista, onda proziva nas ostale. Prvo Bačkoviće, pa nas Boškoviće. Izišla ja iz pećine i gledam vako okolo kad poznam jednoga iz Lištana, Jozu Rimca, komšija mi tamo u rodu bio. A ja k njemu:
— Jozo, života ti tvoga, šta je tamo sa mojima u Lištanima?
— Biži, biži tamo u pizdu materinu od mene — veli mi on i gurnu me kundakom u prsi.

Nije me vala udario već samo nako gurnuo, ali ja pala ko svića, baš ko da me zaklao. Otolen me poslim, nako u nesvisti vuklo za noge i ko zna kako do jame. Kašnje sam načula, drugi mi dokazivali, kako se jedan falio kad me dovukao nad jamu: evo moga lova, vidite što sam ja ulovio…
Živ je taj i danas, sretam ja njega, pita se on sa mnom ki da ništa nije bilo. A ja šta ću, šutim. Vidim njima dlaka sa glave nije falila i džaba bilo što smo kazivali ko nas je poklao. Zborili mi da sad opet kažem a ja im velim: šutite i vi, bolje će vi bit, ko je duro nek dura i dalje, kome je dalo nek drži…

Kad sam se doli u jami osvistila, čujem strinu Cvituku gdi eglendiše i jetrvu mi, ali ne znam di sam. Pritislo me, ne mogu disati:
— O nevista, o nevista — zovnem ja jetrvu Maru.
Oziva se ona.
— Ma di smo ovo, bog ti dao, nu pomozi mi, ne mogu se dignuti…
— E, jadna ti, di smo — zbori ona — pa vidiš di smo — u jami, u bezdanki na Ravnom docu.

Dođoše brže one dvi te me kurtalisaše iz onoga jada. Vidi se doli, moreš znat kad je dan a kad noć. A šta imaš gledat nako jade: mrtav narod, gomila mesa, krv, poslim božji mravinjak crva, gamižu na svaki kraj, oči vade…
Meni glava razbijena, evo vidiš ovo ovdinak mi u bolnici u Livnu zašivalo kad nas izvadilo. Drugo ništa, nako istučena i izgrebana, a ništa loma ili šta drugo. I zaboraviš ti svoje rane i jade kad vidiš druge.

U onome čudu nađog jednoga klapčića od strica mi, Dušana Boškovića, Rajka — bilo mu more biti jedno deset-dvanaest godina. Još malo živ kukavac, a izbilo mu oko, skralo ruku, noge obje prebite. Umrije mi na rukama te ja ga samo povuci u kraj i pokri košuljom.
A najviše dice jadne bilo živo. Sve oni klapčići, izvukli se baš ko pilad, ali pomriješe i pobiše i krvnici poslim. Svaki dan dolaze nad jamu, viču odozgo, alo, ima li ko živ, i onda koliko god mogu zavaljati kamenja bacaju u jamu na nas. Pa onda bombe. Mi samo šutimo i sklanjamo se, a di da se skloniš kad si baš ki na dno lonca.

Jedan dan baciše i konop, zovu da se vežemo, oće nas vadit. Privari se Sava Bilanova i dva klapčića Lalića. Odoše. Mi drugi ne, vidimo da su ustaše. Čujemo poslim Savu kako zapomaže i ište vode. Onda puške zapucaše i one dečkiće baciše natrag u jamu. Poslim i Savu golu golcijatu — ko zna šta su od nje radili…
A u jami ti je sve teško i crno bez bijela. Dovoljno ti je reći jama — i ime joj je crno. To da je dobro ne bi nas zapalo — nji bi.

Od svega najteža žeđ. Žeđ, samo žeđ. Jedan dan meni Mara zbori:
— Daj, nevo, mož li se pomokriti, ja bi tvoju mokraću popila…
Džaba, ne moreš se ni pomokriti kad nemaš šta piti. A pili neki mokraću, pogotovu oni klapčići…
E, došli da nas vade. Naredila vlast italijanska i dišli. Sve naši seljani, brate, niko živ drugi. A Ćipan Šibenik zborio:
— Ajte, more, vi mene spustite doli i dajte mi pušku, ja ću nji doli pobit jer ćemo i mi naopako za se povadit…
Majku mu njegovu, lud bio a pametno zborio. A đavla, nikome poslim nije dlaka falila od vlasti. Ma, svejedno, ima boga, kako ko radi tako i dočeka. Ćipan je isti poslim bolovao, živ se raspadao i bog mu dušu nije ćio dok se nije muka namučio…

Neki dvojica žandara ne dali progovorit no da nas vade žive kako je naređeno i druge nema. Mi se doli vezivali sami. Dok izađeš na zrak i sunce te dovati, paneš baš ko svića. Sem po eglenu, niko živ nas nije po drugome poznavao.
Pogubili mi dane u jami, ništa ne znamo, a niko neće ni da nam kaže. Najposlim Jozo Ćurković-Joskan, kaza nam da smo u jami bili šes neđelja i tri dana. On bio dobar, brate, nit nas gonio, nit u jamu baco, svejedno što je Rvat. Bilo i nji dobrije. Eto, Nine Odak, Šosmov sin, Jozo mu ćaći bilo ime a Šosmo ga zvali, momčić bio, kazao da smo živi u jami i od njega glas došo do italijanske vlasti. Doznale to poslim ustaše i nama ga otirale, nigda više od njega traga nije bilo…

(Jozo Odak, zvani Šosmo, bio je, po kazivanju svih Srba iz Rujana, pošten čovjek koji se otvoreno protivio uništavanju Srba. Stariji sin Ivan mu jeste bio ustaša, ali, koliko se zna, nikome nikakva zla nije napravio. Mlađi Nine u svemu se bio vrgao na oca. Pošto je otkrio i kazao da u Ravnom docu ima  živih, da je među njima i njegova vršnjakinja, seoska ljepotica Danica Bošković, otišao je iz Rujana i u  ratnom vihoru mu se izgubio trag, a do danas se sumnja da su mu ustaše negdje poradile o glavi jer mu nijesu mogle oprostiti to što je pomagao da prežive svjedoci iz jame Ravni dolac.

Slična je i sudbina mlađanog sina Ivana – Ivande Jurete. Niko od Srba iz Rujana mu nije upamtio ime, ali kažu da nije bio punoljetan kad su ga koljači na Ognjenu Mariju nagnali da u jamu Ravni dolac baci jedno  dijete – bilo izgleda od Lalića. Neki od preživjelih  iz ovog mučilišta bili su svjedoci koliko se opirao i kako je istog trena kad je  nesrećno  dijete zamaklo u mračno grotlo jame i on  pobjegao glavom bez obzirke i više nikada niko o njemu nije ništa doznao niti dokučio kakvu je sudbinu dočekao,prim.B.S. )
I kad nas dotiralo u selo, one žene Rvatice nam pomagale. Mene kupala i čistila Ruška Šibenik. Bile mi dobre i prije i eto je donese mi košulju i preobuku. Moje nešto srebrno bilo kod nje i ja joj velim: prosto ti…

A ja sam ti, da prostiš, bila i u drugom stanju. Ja, ja, bilo mi živo dite kad me bacilo u jamu i doli poslim kad sam se osvistila čula sam da je živo. I kako god sam ja mršala i propadala tako se i ono manje čulo.
Nije to za priču i virovanje, ali tako je bilo. Danas žena ništa ne radi i ne more do vakta doniti dite, a mene eto bacilo u jamu i toliko bila pod zemljom pa opet rodila ki da me ni muva nije ujela. Poslim kad nas izvadilo, jedna doktorica u Livnu me vizitala. Zbori: ne smiš kući, moraš ovdikar u bolnici rodit…
Ja jok! Iđem kući i bog!
I iđem.

Eto, izvadilo nas nekako uoči Male Gospe, a ja rodila o Svetom Aranđelu. Ćerku ki jabuku. Krstili je Ljuba. Napredna, fina — ima se šta vidit od nje.
Živila dvi godine, možda i dvi i po. Cila curica bila — već odala.
Razbolje se, a u Livnu ustaše bile i ja je ne smila nosit u bolnicu. Dođe mi jedna Rvatica tu iz avlije. Perića, Niče Perića žena.  Vidi da mi je dite na umoru i zbori:
— Daj je, bona Cvituša, meni (mene tako po rodu zvali), ja ću je nosit u bolnicu da dite spasimo. Ja ću kazat da je moje, a ti ajde samnom i Ničom, niko neće znati ko si…
Ne mogu je ja, žalosnu, dati živa iz ruku pa neka umre. Bolje i tako nego da je ustaše kolju…
Nije čudo bolovala, umrije iz cila zdravlja…

E poslim rata ja se preudaj, ali opet za tri godine i tri meseca sama. Prvi Titov vojnik odavde poslim rata bio moj čovik. A svejedno, bog mi dade sina jednoga. Od njega imam i unuka jednoga — oba oka u glavi. To mi sve što imam i od roda i od doma, pogotovu od roda. Sve, sve što sam gođ imala u rodu, sve mi stradalo. Ćaća, mati, stric, strina, stričevići — sve satrveno.
U četiri kuće Cvijetića ja mislim bilo blizu šesetoro čeljadi. E, samo se Mile Cvijetić od nji spasio. Uteko na brzinske brzine doli niz polje i nekako se sklonio. Tu bio nekakav dobar grm. On se tu popeo i sve gledao.

Krvnici silom potrpali svu čeljad u kola, sve četiri kuće su imale kola i konje — to ti je bilo baš ki ovo danas ko ima traktor. Stiralo i ‘vako doli ispod kuća, zove se Trnovac, i tute sve pobilo i potrpalo u jednu rupu…
A svejedno, ne utriješe trag kako su bili naumili. Mile preteko rat. Oženio se i ima dvoje-troje dice. Žive u Mostaru…“

*   *   *

Nema više ni sjetne bake Prndže. Život i breme godina učinili svoje. Počinula vječno prije koju godinu, prestala njena samotinja i čamotinja, daleko  od Čaprazlija i Dinare, u izbjeglištvu, daleko od kuće u kojoj se sada tići zova i kupina i na priču o njenoj mučnoj i nevjerovatnoj  sudbini polako sliježe prašina zaborava…

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgZahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:

Rođen u selu  Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“  (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).

 

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska“ u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu

RTRS – PEČAT – 20. oktobar 2011. – Reportaža o stradanju Srba 1941. u jami Ravni Dolac, Livanjsko polje

SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC

Promocija knjige „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top