Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Присилно пензионисање, слободно вријеме за старе преокупације

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Чим сам напунио године пензијског стажа, гдје су урачунали и годину и пол ратног стажа у двоструком трајању, пензионисан сам. Имао сам педесет и шест година. Доктор наука у пуној снази и посљедња службена оцјена: „Нарочито се истиче“. Стручних примједби на рад Завода није било. За нас официре Србе из Хрватске и Босне и Херцеговине били су, не својом кривицом, незгодни официри Србијанци и Црногорци. Они нису имали никакав сензибилитет и нису имали критичан став према хрватском нацонализму. Затим би у комисију, која треба да ријешава оваква осјетљива питања, ставили два официра Србијанца и једног Хрвата. И – Србин из Хрватске је надрапао (да не кажем јасније). Предсједник Комисије Комитета команде Пете армије за мој случај био је предсједник Војног суда у Загребу пуковник Иван Фумић, каснији предсједник СУБНОР-а Хрватске. Рекао сам му да је на челу Комисије зато да се у овој гомили лажи о мени не би догодио кикс. Тако сам напустио Савез комуниста децембра 1986. године на састанку Комитета команде Пете армије. Захвалио сам им на остатку повјерења, јер ме нису избацили, узео шапку и отишао. Извињавам се свим таквим официрима, али они су тако добили назив: „Ове наше бене влашке са истока“. Хвала свим злонамјерницима што су ме 1987. године пензионисали, па им 1991. нисам био близу да ме убију. Кад се „мудри“ остатак Пете армије повукао и у Бањалуку, срео сам се са њима па ми великодушно рекоше: „Еее, друже пуковниче, да смо…“, „Хвала лијепо, али нисмо“, рекао сам и отишао. Са генералом Рашетом био сам у Загребу на Светицама, као, на роштиљу почетком августа 1991. године. Н. Ж. Је требала доћи са генералом Узелцем, али, пошто њега није било, замолила је, без мога знања, генерала Рашету да дође. Он је платио роштиљ. У сумрак неког децембра 1991. срео сам га пред Домом Војске и Командом корпуса у Бањалуци. Поздравио сам га, а он некуда изгубљено гледа. „Видим да сте одсутни. Довиђења“, рекох му и продужих.

Пензионисање, и све што му је претходило, приближило ме је српском корпусу у Хрватској и његовом страдању у Другом свјетском рату. Већ раније сам се упознао са Ђорђем Ђурићем, књижевником, који је као дијете са Баније био логораш Старе Градишке, а онда отјеран на рад у Њемачку и остао жив. Ускоро по моме пензионисању основали смо у Загребу Секцију бивше дјеце логораша, чији је предсједник био Ђорђе, а ја сам био тајник. Послије годину дана основали смо Међусекцијски одбор секција бивше дјеце логораша са сједиштем у Јасеновцу. У Програму смо имали едицију Стотину свједочења бивше дјеце логораша, поводом педесет година козарачке трагедије. Посљедња сједница Одбора одржана је у Јасеновцу трећег новембра 1990. године, а Загребачке секције двадесет и другог фебруара 1991. године.

 

< Запажања су забрињавајућа               Садржај                    Главни „персоналац“ Пете армије, нови генерал ЗНГ-а >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top