Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Примјери заштите Срба у Санском Мосту 1941. године

Датум објаве: уторак, фебруар 13, 2018
Величина слова: A- A+

Иако су усташе сваки покушај заштићивања прогоњених Срба сматрали актом упереним против интереса њихове »Независне Државе Хрватске« и запријетили свим Хрватима и Муслиманима који би то покушали, многи поштени и храбри Муслимани и Хрвати који су предосјећали, или понешто сазнали од онога што усташе припремају, покушали су, колико су знали, умјели и могли да помогну Србима; обавјештавали су их о тешким данима који долазе, о опасностима које им пријете од усташа, саветјовали их да се склањају и крију од усташа, да не долазе у град, у касабе и слично.

Тако су земљорадници Аган Бадњевић, Рамо Рамић и Рамо Хаџић Чавловић из Горњег Каменграда поручили неким својим познаницима Србима у сусједним селима да се склањају у шуму, да се чувају и не одазивају позивима које им усташе буду слале, те да то кажу и осталима. Захваљујући тим обавјештењима и савјетима многи су спасили главе.

Ранији градоначелник Санског Моста Џафер-бег Бишћевић срео је тих дана Ђуру Станивуковића из Јелашиноваца, који је често долазио у град и рекао му да више не долази у Сански Мост,бар за извјесно вријеме, и да каже и осталим, нарочито мушкарцима, да никако не долазе. Ђуро је о томе обавијестио многе Јелашиновчане, што им је омогућило да избјегну хапшење и страдање.

Адем Зукић, кочијаш, савјетовао је Вида Миљатовића да иде некуд, да бјежи у Србију, да не смије остати у Санском Мосту, јер се свашта може догодити. Миљатовић је одбио његов савјет, рекавши му да никоме ништа зла није учинио, а ако мора да гине, погинуће на прагу своје куће. Није млад да се којекуда потуца. Неколико дана касније усташе су га ухапсиле и убиле на Шушњару.

Пред почетак масовног хапшења Срба Шаћир Бајрамовић из Будимлић-Јапре је дошао у Дуге Њиве и савјетовао Ђури Милуновићу да се људи чувају и да не иду у Будимлић-Јапру јер се »Србима лоше пише«.

У данима хапшења у Санском Мосту, нарочито у понедјељак 28 јула, на седмичној пијаци, било је више примјера спасавања Срба сељака који су дошли у град, не слутећи шта им се спрема. Тако је Ибрахим Зукић спасио двојицу Јелашиновчана, Милу П. Станића и Стојана Новаковића, с којим се познавао одраније јер су били у истој јединици аустро-угарске војске за вријеме првог свјетског рата. Када су тог дана, по обичају, навратили код њега у кућу, он их је упозорио на опасности које им пријете и сакрио их, а сам отишао у град и купио што им је требало. Када се вратио, испричао им је шта усташе раде по Санском Мосту, па их затим кришом извео из града према селу. Враћајући се Станић и Новаковић су успут упозорили још неке које су срели, тако да их се доста спасило сигурне смрти, захваљујући упозорењу Ибрахима Зукића.

Тога дана су и многи Дабрани били пошли у град на пијацу. Нису ни слутили шта усташе спремају. Међу првим је у град дошао и Душан Илић с братом Ратком, који је водио јуне на продају. Душан је најприје свратио у општину биљежнику Мухамеду Мујићу, и овај му је одмах рекао да ништа не пита, али да одмах врати све Дабране назад у село и нека не долазе у град. Душан је одмах кренуо из града, изнад Мухића махале сачекивао Дабране и сељаке из других села који су туда наилазили и преко двије стотине људи убиједио да се врате кућама.

Рамо Рамић, трговац под Киском, брат цестара Селима Рамића, поставио је у понеђељак 28. јула свога сина на цесту са задатком да Србе који наиђу путем сврати у њихов дућан. Младић је устављао српске сељаке И свраћао их оцу. Рамо је сваког од њих питао зашто иде у град, говорећи му да пазари код њега ако хоће и да бјежи кући, да никако не иде куд је наумио. Сваки сељак који је послушао Раму и купио код њега што му је требало (со, гас, дуван и си.), а многи су то учинили, вратио се кући, спасио је свој живот. Они који нису послушали, чим су дошли у Сански Мост били су ухапшени и убијени.

Када су усташе у зграду Основне школе у Санском Мосту затвориле велик број грађана, сељака Срба и неколико Јевреја, до доласка усташке »џелатске сатније« стражу су давала свега двојица или тројица усташа цивила, слабо наоружаних. Видјевши слабу стражу пред Школом, Хазим Билалбеговић је поручио затвореницима да провале врата и побјегну јер су их усташе затворили ради тога да би их поубијали! Али већина затвореника, како изјављује и Стојанка Миљатовић Ерцег, одбила је овај савјет, говорећи да они нису ништа криви и да усташе немају разлога да их побију.

Када су усташе већ ухапсиле Србе из Старог Мајдана и околних села и стрпали их у затвор, до затвора се привукао Авдо Пашалић, којем је ту била једна његова њива, и јавио им да бјеже јер ће их усташе те ноћи побити. Међутим, ни овђе нико није хтио да послуша савјет добронамјерног комшије и тек када су их усташе одвеле на стријељање на Троски, осморица из прве групе су побјегла.

За вријеме блокаде Санског Моста и масовног хапшења, када нико није смио залазити у српске куће, изузев усташа који су вршили хапшење, Павица Јурић је кришом одлазила у кућу Мирка и Николе Марјановића и обавјештавала их шта се вани догађа, помогавши им да се спасу.

Милан Ђурђевић из Здене избјегао је хапшење. Дан касније се јавио комшији Халиду Церићу И његовом сину Јасмину. Они су га обавијестили о судбини његове породице, као и о томе да су му усташе скоро све опљачкале, али да су му они спасили нешто намирница и коње. Церици су помогли Ђурђевићу да се извуче из села и касније када се ситуација измијенила и Ђурђевић се могао вратити у село, предали су му и коње и друго што су спасили, учврштивши још више у тим тешким данима раније пријатељство.

И Фрањо Томић, унук Стипе Томића учесника у босанскохерцеговачком устанку 1975/1878. године, у вријеме најжешћих прогона Срба у селима око Старе Ријеке сакрио је Душана Тркуљу са женом и дјецом, Лазу Миљевића, Ристу Кокановића, Јову Праштала и још неке. Крио их је преко десет дана и касније, када је било обустављено клање, неке је отпратио у Љубију, а неке у Џевар. Фрањо је и касније склањао и спашавао своје комшије Србе испред усташа.

У вријеме најжешћег прогона Срба Милан и Рожа Ивезић из Лукавица сакрили су у својој кући и спасили комшије Луку, Николу и Марка Станића, те Станишу и Стеву Радаковића. Мара и Петар Мисир су спасили омладинца Ђукана Станића, којег су усташе ухватиле приликом упада у Лукавице и Подвидачу и били повели са собом.

Када су усташе убијале недужне људе у Врхпољу и околини, 2. августа поподне у село Подове дошли су Хусеин Исламовић,хоџа, Шаћир Хасанбеговић, трговац и Ћамил Хасанбеговић, сељак, сва тројица из сусједног села Камичка, а с друге стране ријеке Сане. Били су сазнали да је један усташа, младић из Врхпоља, опљачкао учитеља у Подовима и малтретирао га. Они су нашли тог усташу, ишамарали га, одузели од њега опљачкане ствари и донијели у Подове да врате учитељу. Пред школом у Подовима су се сусрели са групом усташа који су били ухапсили десетак сељака и успут их тукли, спремајући се да их убију. Хоџа и двојица Хасанбеговића, иако су и сами били малтретирани што бране Србе, успјели су да наговоре усташе да ослободе ухапшене.

( Branko J. Bokan, Srez Sanski Most u NOB 1941-1945. godine, II, Sanski Most, 1980.)

Извор: Срби у Бих

Везане вијести:

Цела БиХ пуна је српских Сребреница!

Календар геноцида: 02. август 1941. – Крвави Илиндан за Србе широм НДХ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top