Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Nikola Milovančev: Prilozi o Srbima stradalim od partizana i KP Hrvatske (2)

Datum objave: nedelja, april 1, 2018
Objavljeno u Lika, Nikola Milovančev
Veličina slova: A- A+

 

Kazivanje Mane Pešuta o ubistvu dečaka Nikole Vukelića i njegovih roditelja Mare i Rade iz Vere kod Plaškog.

Mane Pešut, početkom 1942. organizator pobune protiv komunista u ustaničkim jedinicama Gornje Like i Korduna. Posleratna fotografija.
Mane Pešut, početkom 1942. organizator pobune protiv komunista u ustaničkim jedinicama Gornje Like i Korduna. Posleratna fotografija.

Piše: Nikola Milovančev:

Prilikom ubistava Srba od strane KP Hrvatske na području Like nailazimo i na neretke primere da su prilikom ubistava roditelja ubijana i deca. Jedan od takvih žalosnih primera je slučaj porodice Vukelić iz sela Vera kod Plaškog. Na žalost, mnogi od zločina hrvatskih komunista ostaće nepoznati jer su žrtve partizana sakrivane i izostavljane iz popisa stradalih u II. svetskom ratu. Tako i ovo troje ubijenih iz porodice Vukelić u selu Vera kod Plaškog nije evidentirano u popisu ratnih žrtava Plaščanske doline koji je objavljen u zborniku „Plaščanska dolina i okolica u NOR-u 1941-1945.“, Karlovac 1976.

Svedočanstvo Mane Pešuta je dragoceno, jer je do marta 1942. komunističke zločine nad Srbima u Hrvatskoj pratio neposredno, kao jedan od ustanika; ovi zločini su mu otvorili oči i motivisali ga da krene u pravcu razobličavanja politike KP Hrvatske prema Srbima.

S obzirom da su dokumenti o partizanskim zločinima nad srpskim narodom bili i jesu nedostupni, prekrajani ili uništavani, kao jedini izvor o njima ostaju uspomene preživelih koje su objavljene u emigraciji. Jedan od takvih članaka je i tekst Mane Pešuta „Stradanje naših sestara i majki od komunista za vreme prošlog rata“, objavljen u Čikagu, juna 1978, u 40. svesci Glasnika Srpskog istorisko-kulturnog društva „Njegoš“ (str. 56-68). Iz ovog članka prenosimo svedočenje o ubistvu dečaka Nikole i njegovih roditelja Mare i Rade. Svedok događaja bio je sam Mane Pešut, koji je u to vreme još bio partizanski oficir ali je već pripremao među partizanima ustanak protiv komunista na području Gornje Like, Gorskog Kotara, južnog Korduna i Banije i prelazak u četničke redove.

Pešut je napisao i knjigu „Revolucija u Lici 1941-1945“ (Bilefeld, 1966.), a osim u „Njegošu“, svoje istorijske članke je objavljivao i u časopisu „Beli orao“, koji je izlazio u Nemačkoj a Pešut ga je od 1987. i uređivao. Umro je u Bilefeldu 2002. godine. Njegovo svedočanstvo je dragoceno, jer je do marta 1942. komunističke zločine nad Srbima u Hrvatskoj pratio neposredno, kao jedan od ustanika; ovi zločini su mu otvorili oči i motivisali ga da krene u pravcu razobličavanja politike KP Hrvatske prema Srbima.

U opisu zločina koji donosimo, glavni akter je komunistički narodni heroj Vjekoslav (Slavko) Klobučar – Čort, produžena ruka politkomesara Korduna i Banije Većeslava Vece Holjevca, takođe komunističkog narodnog heroja i od 1952-1962. gradonačelnika Zagreba a zatim eksponiranog hrvatskog nacionaliste i potpisnika „Deklaracije o hrvatskom književnom jeziku“ 1967. godine.

Plaški u vreme Austro-Ugarske, 1908. g. Pogled na sabornu crkvu Vavedenja presvete Bogorodice i vladičanski dvor
Plaški u vreme Austro-Ugarske, 1908. g. Pogled na sabornu crkvu Vavedenja presvete Bogorodice i vladičanski dvor

Po naređenju štaba 3. partizanskog bataljona, 2. kordunskog odreda, jedne vrlo hladne zimske noći, januara 1942. godine, komunistička patrola pod komandom Dane Skendžića, upala je noću u selo Veru i uhapsila Radu Vukelića, njegovu ženu Maru i devetogodišnjeg sina Nikolu. Odvedeni su u štab bataljona u Močila, na suđenje. Optuženi su: da su Italijanima prodali litar mleka, a i od njih primili dva mala vojnička hleba. To je „izdaja narodne borbe“, glasila je optužba. Znajući „veličinu greha“, svako je znao da će oni biti streljani.

Komesar reče partizanu: „Mislim da ova ‘kučka’ još nije mrtva, pucaj još jednom“. Mara je bila živa i rekla komesaru: „Pucaj, Branko, a daće Bog da i ti sa tvojim drugovima budeš ugušen u našoj krvi“. Planula je puška još jednom i konačno je ukinut život ove nesrećne žene i majke.

Na suđenju su se sastali Branko Latas, politički komesar bataljona, Mićo Barać, komandant i Slavko Klobučar “Čort”, operativni oficir. Posle kraće psovke, šamaranja i gaženja nogama uhapšenih, izrečena je presuda: kazna smrti za sve troje. Mara se branila da je napravila običnu zamenu artikala: mleko za dva hleba od po 250 grama, jer joj dete nije okusilo hleba već nedelju dana. Istina, Italijani su tih dana svakodnevno dolazili u sela. Nisu ništa otimali, već su samo nudili zamenu artikala. U velikoj bedi života, Mara je učinila samo ono što bi uradila svaka majka tih dana. Ali je ipak morala umreti. Molila je da streljaju samo nju, ako je kriva i ako već mora umreti, a dete i muža da poštede, jer su nevini. Nije pomoglo.

Za ovo je saznao predsednik „narodnog odbora“ Pero Kosanović, čestit i pošten čovek. Svim silama se zauzeo da spasi ovu jadnu i nevinu porodicu, ali nije uspeo. Videći da im nema spasa, molio je Baraća, kao najčovečnijeg od njih trojice sudija, da spasi bar dete, što je ovaj i odobrio. Rade i Mara su odvedeni do jedne provalije, zvana „Plaščansko groblje“, koju su komunisti punili Srbima Plaškog i okoline. Komesar Latas je naredio partizanu da puca najpre u Maru, koja je bila vezana lancem. Puška je planula i ona je pala na zemlju, u lokvi krvi. A i Rade je odmah posle nje ubijen. Komesar reče partizanu: „Mislim da ova ‘kučka’ još nije mrtva, pucaj još jednom“. Mara je bila živa i rekla komesaru: „Pucaj, Branko, a daće Bog da i ti sa tvojim drugovima budeš ugušen u našoj krvi“. Planula je puška još jednom i konačno je ukinut život ove nesrećne žene i majke. Mara i Rade su bačeni u provaliju u kojoj i dandanas leže njihove kosti, izmešane sa kostima mnogih srpskih mučenica i mučenika, pre i posle njih. O njima niko više u zavičaju ne sme misliti, niti odneti buket cveća, kao simbol ljubavi i poštovanja.

Trebalo je oteti naše ljude od komunista, koji su bili prevareni i silom mobilisani, a isto tako smo hteli imati i oružje tih boraca, jer je i ono naše, četničko. Eto, hteli smo samo ono što je naše.

Mesec dana kasnije, po streljanju Mare i Rade, posetio sam ovaj štab bataljona. To je bila i moja poslednja poseta jednoj partizanskoj jedinici i štabu. Tih dana je sve vrilo na terenu, kao u košnici: tekla je bila revolucija pod okupacijom. Svega koja nedelja dana delila nas je od teškog i krvavog obračuna između četnika i partizana u Gornjoj Lici, južnom Kordunu, Gorskom kotaru i Baniji. Stvorena je ilegalna četnička organizacija u partizanstvu Hrvatske, kojoj sam bio na čelu. Ona je radila svoj posao od decembra 1941. godine, a bila je razgranata u svakom srpskom selu i svakoj partizanskoj jedinici, gde su postojali sigurni uslovi. Zato baš, pred izbijanje ovog revolta, obilazio sam partizanske štabove, htevši imati najsvežije informacije o njima, a što je vrlo važno u momentu prevrata i krvavog obračuna. Istina, na terenu je amo-tamo krstarilo nekoliko četničkih odreda, ali time nismo bili zadovoljni. Trebalo je oteti naše ljude od komunista, koji su bili prevareni i silom mobilisani, a isto tako smo hteli imati i oružje tih boraca, jer je i ono naše, četničko. Eto, hteli smo samo ono što je naše. U štabu bataljona našao sam Dragana Kesera, iz Krnjaka, Kordui, predratnog komunistu, a radio je u štabu bataljona. Bilo je tu i nekoliko partizana, kao straža, a s njima i jedan mališan, cenio sam da je desetogodišnjak.

Keser mi reče da će se uveče u štab vratiti komesar i komandant, pa ih mogu sačekati. To vreme sam iskoristio u razgovoru s njim, a potom i s jednim partizanom, koju godinu mlađi od mene, lepe spoljašnosti, visok i prirodno inteligentan. Dobio sam utisak da je član Partije, ali novajlija.

U razgovoru je sam partizan počeo priču o malom Nikoli. Reče da je siroče izgubilo majku i oca, jer su bili izdajnici. Znao sam za taj slučaj i pre toga, zato me interesovala svaka sitnica. I ovaj mladić priča iskreno, tvrdo verujući da sam njihov čovek, iako smo se prvi put sreli i videli. I ranije sam dolazio u ovaj štab, ali on nije tu bio. Reče mi da je bio na streljanju i da mu je komesar rekao da puca još jednom u „kučku“, jer je još živa bila.

Kletva Mare Vukelić se obistinila, ali ne samo za komesara, već za sva tri člana suda. Nedelju dana posle ubistva deteta u jednoj akciji ubijen je s leđa Mićo Barać. Ubio ga je njegov operativni oficir Klobučar, po naređenju Partije.

Dobija se utisak da je partizan još pre koji mesec dana bio dobar i čestit čovek, jer pokazuje izvesnu senku plemenitosti, što će uskoro i to na njegovom licu potamneti, jer je već dobrim delom postao zver, a za šta se postarao njegov komesar. Šteta za ovog mladića, koji je u cvetu svoga života, godinu-dve preko dvadeset, a već razbojnik; ali nije on sam.

Upitah partizana za dete: pita li za roditelje? Da, reče on. Rekli smo mu da su mu majka i otac poslati na rad u mlinove na reci Korani i da će i on uskoro do njih. Plače mali stalno i hteo bi odmah poći roditeljima, malo setno reče partizan. Tog momenta sam mislio da su time zaista tešili dete i umirivali ga, ne sluteći ništa dalje. Međutim, nedelju dana kasnije je ovaj moj sagovornik, po naređenju komesara Latasa, ubio i dete i bacio ga u istu provaliju, u kojoj su bili majka i otac.

Kletva Mare Vukelić se obistinila, ali ne samo za komesara, već za sva tri člana suda. Nedelju dana posle ubistva deteta u jednoj akciji ubijen je s leđa Mićo Barać. Ubio ga je njegov operativni oficir Klobučar, po naređenju Partije.[1] Sumnjalo se da Barać jatakuje s četnicima. Mesec i po dana kasnije poginuo je i komesar Latas u četničkom revoltu, početkom aprila 1942. godine. A tri meseca posle njega gine i Klobučar, kao poslednji. Kletva i nevina krv žrtava ugušila je i njihove živote.

[1] U svojoj knjizi „Revolucija u Lici 1941-1945.“, na st. 104, Mane Pešut daje još više podataka o Slavku Klobučaru: „Baraća je ubio njegov operativni oficir Slavko Klobučar – Čort, po nalogu politkomesara Korduna i Banije Vece Holjevca, a potom je preuzeo komandu nad bataljonom. Mićo Barać bio je odan komunistima, ali mu oni nisu mnogo verovali. Iako je radio za njih, po svojim gledištima ostao im je stran“.

Vezane vijesti:

Prilozi o Srbima Like i Gorskog Kotara stradalim od partizana i KP Hrvatske (1). Iz „Amerikanskog Srbobrana“ 1944. g.

Više od istog autora:

Nikola Milovančev


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

5 komentara za Nikola Milovančev: Prilozi o Srbima stradalim od partizana i KP Hrvatske (2)

  1. goran je napisao:

    STOLEĆE ZABORAVA
    Nemogućnost pristupa informacijama je zadnnjih 100 godina prisutno na Balkanu, Totalitarni režimi ni danas nedaju da se objave imena stradalih srba u prvom ratu a o drugom ratuda ne spominjemo, ako napišete jedno srpsko ime proći će te kao Nikola ocrniće vas da ste neprijatelj, kao ovaj Milan koji je dao komentar 1 aprila.
    Pune dve godine istoriski arhiv Srbije opstruiše izdanje knjige Pavla Stanojevića u kojoj je spisak stradalih u Logoru Arad, Spisak su vodili doktori nemci sa kompletnim podacima o umrlim srbima njih 2200 sa samo 4 meseca a istoriski podaci pominju 1400 stradalih.
    40 filmova iz Jasenovca nikada nije prikazano nalaze se arhivima Srbije pitate se ZAŠTO ?
    U današnjem broju Novosti 09.04.2018 imate članak pod naslovom BEOGRAD čuva dokaze o zločinima katoličkih sveštenika.
    ZLOČIN JE ZLOČIN PREĆUTATI

  2. Miloš je napisao:

    NASTAVAK PRILOGA O SRPSKOM JEZIKU
    Srbi su napravili loš istorijski izbor. Vreme i prilike kada se to desilo, lako se mogu odrediti. To je bilo kada je, posle Prvog svetskog rata, stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, prva Jugoslavija. Srbi su u ovaj rat, koji oni nisu želeli, ušli sa jednim nacionalnim programom, a iz rata izšli sa drugim i drugačijim. Kasnija istorijska zbivanja pokazala su da su se opredelili za pogrešan put. Po čemu je to bio loš izbor?
    U Prvi svetski rat Srbi su ušli sa svojim slobodarskim težnjama i samosvesnom nacionalnom misli građenom na filološkim stavovima Vuka Karadžića, sa vlastitim viđenjem odnosa među slovenskim narodima na Balkanu izraženim u srpskoj ideji jugoslovenstva.
    Međutim, u osnove novostvorene države, koja je nastala na temeljima srpskih ratnih pobeda, ugrađena je jedna druga ideja: austrijsko-hrvatska ideja jugoslovenstva čije oličenje je bio biskup Josip Juraj Štrosmajer i sa veštačkom filološkom disciplinom, serbokroatistikom, čiji tvorac je bio Vatroslav Jagić. Ovim je došlo do promene teorijske osnove ujedinjenja, pre svega one filološke. Koliko je ta promena bila bitna vidi se ako se ukaže na njenu filozofsku dimenziju. Iz još neobjavljene knjige srpskog filozofa Radivoja Kerovića Samobitnost i dostojanstvo citiraću stav Helmuta Plesnera, jednog od glavnih predstavnika nemačke filozofske antropologije: „Svako teorijsko određenje našeg bića ima svoju cijenu, ono je prethodnica prakse i od njega zavisi šta će od nas biti“.
    Oprdeljujući se da napuste svoju filološku tradiciju, tj. stavove Vuka Karadžića, stavove srbistike, i da prihvate stavove Štrosmajera i Jagića, odnosno njihove stavove jugoslovenstva i serbo¬kroatistike, Srbi su dobili tačno ono što im je teorijska projekcija ovih hrvatskih ideologa namenila.
    Ovo neće biti teško da razumeju oni čitaoci koji stavove ovih različitih projekcija mogu da razlikuju. Ali to baš i nije tako jednostavno. Te razlike su se u jugoslovenskom periodu prikrivale. Tek kad je Jugoslavija bila razbijena pokazalo se koliko su one važne.
    A to je pre svega pitanje o identitetu srpskog jezika i o identitetu srpskog naroda. Čim se to pitanje otvori, iskrsavaju sledeća: kako je došlo do toga da Srbi imaju zajednički književni jezik sa Hrvatima; kako je došlo do hrvatske ideje jugoslovenstva i kakve ona veze ima sa Prvim svetskim ratom i sa današnjom srpskom situacijom; kako je Tito sa svojim pristalicama obnavljao Jugoslaviju a sprovodio hrvatski filološki program; kako je glavni udarac Jugoslavija dobila na Novosadskom dogovoru 1954. godine koji je održan u Pokrajinskom komitetu Saveza komunista Jugoslavije; kako je projektovan „sukob civilizacija“ i kako su poluge Velikog mehanizma upotrebljene protiv Srba, ali i protiv dobrog dela sveta.
    Srbi su još pre dva veka imali nacionalnu filologiju srbistiku, zvanu serbica. Ona je bila deo slovenske filologije, slavistike, zvane slavica. U zasnivanju srbistike učestvovali su mnogi velikani slavistike kao, na primer, Čeh Dobrovski, Slovenac Kopitar, Slovak Šafarik, Rusi Sreznjevski, Pipin i drugi. Od Srba je u tom poslu, najviše učinio Vuk Karadžić. Srbi u to vreme nisu imali samostalnu državu. Ali je postojala filološka disciplina koja se njima bavila na naučni način. A disciplina je moćno sredstvo. Slavistika i srbistika, a posebno Vuk Karadžić, doprineli su da Srbi budu poštovan činilac u Evropi.
    Iz sistema filoloških disciplina, srbistiku je još u 19. veku počela da potiskuje kroatistika pod imenom serbokroatistika, disciplina koju su smislili hrvatski ideolozi (Gaj, Štrosmajer) i filolozi (Vatroslav Jagić, Ivan Broz i drugi). Oni su hrvatska narečja (čakavski i kajkavski) pomešali sa srpskim jezikom, i proglasili da je to jedan jezik, po imenu srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, a zatim tu veštačku konstrukciju, delili prema svojim interesima. Suština te podele je bila da se čakavski i kajkavski ostave po strani, a da se deli srpski jezik, odnosno štokavsko narečje. Da jedan jezik ima dva nacionalna imena, to ne postoji nigde na svetu. A kad može da ima dva, može da ima i tri, i četiri i pet nacionalnih imena. Ovaj lingvistički haos nosio je u sebi klicu političkog haosa koji nas je zahvatio u 20. veku. Serbokroatistika je nastupala zajedno sa Štrosmajerovom političkom idejom jugoslovenstva, koja je ugrađena u stvaranje države Jugoslavije, i prve i druge. Centar ideje jugoslavenstva i serbokroatistike bio je u Jugoslavenskoj akademiji nauka i umjetnosti u Zagrebu, a u Titovo vreme, središte je bilo u Jugoslavenskom leksikografskom zavodu, takođe, u Zagrebu. Zato je priča o srpskom hegemonizmu u jugoslovenskom periodu u najmanju ruku smešna.
    Komunistički pokret i socijalistički režim, izmenili su pravac u glavnim srpskim nacionalnim institucijama: SANU, Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi, a time i u celom obrazovnom sistemu. Hrvatska strana iskoristila je istorijski prevrat i totalitarni režim, koji je imala u svojim rukama, da i srpske nacionalne institucije stavi pod svoju kontrolu, dovodeći ljude koji će raditi za njene interese. Tako su preko srpskih nacionalnih institucija nametana hrvatska filološka rešenja, suprotna srpskoj filološkoj tradiciji i tradiciji ovih institucija. Ove institucije su zadržale srpsko ime, ali su prihvatile da služe antisrpskim ineteresima. Pošto nije bila na polju čiste ideologije i politike, nego na polju filologije, ova kontrola nije pala sa padom komunističkog režima.

  3. Miloš je napisao:

    Partizani su zločinci kojim nije suđeno, Ubijali su decu, Ubili su zarobljenih oko 50 000 srba samo na teritoriji Foče 1945, U Mariborskoj šumi se zna tačan broj ali spisak i danas čuvaju komunistička deca u Beogradu, nikome nije suđeno samo su streljani. Na Neretvi su partizani zajedno sa nemcima i ustašama napali kraljevu vojsku, (pitam se koliko su ubili srba u zajedničkim akcijama Tito i Pavelić).
    Najveći komunistički zločin je što su zabranili SPRSKI JEZIK i danas ga zabranjuju proevropske vlasti.

    Večernje novosti su u četiri nastavka, od 9. do 12. juna 2006, objavile referat Dobrice Ćosića održan na Filozofskoj školi u Kruševcu (8-10. jun 2006) pod naslovom Srpsko pitanje – pitanje istine. Najtiražniji srbijanski dnevni list učinio je još jedan gest podrške slavnom piscu.
    Na rešavanje srpskog pitanja gledam drugačije nego akademik Ćosić. Razlika potiče od različitih tačaka gledišta sa kojih prilazimo istom problemu. Ćosić je najznačajnije ime među srpskim intelektualcima koji su izrasli iz komunističkog pokreta. Njegov pristup ovim problemima je ideološko-politički. I kao romanopisac i kao ideolog i državnik on decenijama važi kao politički tumač srpske sudbine. Kao profesor koji je 32 godine predavao metodologiju proučavanja književnosti na filozofskim i filološkim fakultetima u srpskim zemljama, ja na srpsko pitanje gledam kao filolog. Moje polazište je u filološkoj disciplini koja se zove srbistika. Ime srbistika se retko sreće u našoj javnosti, a još manje se zna o sadržaju toga pojma koji označava naučnu disciplinu koja se bavi Srbima. To je neprirodno i pogubno po srpski narod.

    Nauka o Srbima izbačena iz sistema filoloških disciplina

    Prvi nastavak Ćosićevog teksta u Novostima nosi naslov: Srbi istupili iz istorije? Koliko vidim, Srbi i njihove zemlje su poslednjih decenija u centru svetske pažnje, prava svetska priča. Istovremeno, lavina nerazumevanja i nesporazuma sa svetom svalila se na njihova leđa. Ta činjenica pobija tezu da su Srbi istupili iz istorije. Ali njima ipak nešto nedostaje što ih sprečava da budu ravnopravni i da rame uz rame stanu sa drugim narodima. Kao neko ko se bavi filologijom, ali i logikom (metodologija je deo logike) postavio sam pitanje: šta je to što drugi narodi imaju a Srbi nemaju? I došao sam do odgovora da Srbi, za razliku od drugih evropskih naroda, nemaju nacionalnu filologiju. To se najbolje može pokazati na primeru novosadskog Filozofskog fakulteta. Na njemu postoje katedre za germanistiku, za anglistiku, romanistiku, rumunistiku, za hungarologiju, za slavistiku, za slovakistiku, za rusinistiku. Ne postoji, međutim, katedra za srbistiku. Umesto nje, postoje Katedra za srpsku književnost i jezik i Katedra za srpski jezik i lingvistiku. Predmet proučavanja na ovim katedrama je srpska književnost i srpski jezik. Ali pristup ovim predmetima nije srbistički nego jugoslavistički, odnosno serbokroatistički. Nema svesti o jedinstvenoj filološkoj disciplini koja se bavi Srbima. Srbi su na taj način isključeni iz sistema filoloških disciplina u kojem su zastupljeni drugi evropski narodi. Nema srbistike među filološkim disciplinama gde joj je prirodno mesto.
    Posledice ovakvog stanja su dalekosežne. Hungarologija, kao disciplina, uči da su Mađari svi oni čiji su preci govorili mađarski i koji sada govore mađarski. Rumunistika određuje nacionalno biće Rumuna. Ista je situacija i kod Slovaka i kod Rusina. Ovo pravilo važi za evropske narode. Drugačija je situacija kod populacije koja govori jezikom kojim ja pišem ovaj tekst. Veliki njen deo oseća se Srbima, ali drugi delovi te populacije izjašnjavaju se kao Bošnjaci, Bunjevci, Šokci, Hrvati, Crnogorci, Goranci, Jugosloveni… Na osnovu toga mehanički se izvodi zaključak da svi oni imaju pravo da jednom istom jeziku, kojim svi govorimo, menjaju ime, zavisno od svoga nacionalnog opredeljenja. To su prvo učinili Hrvati sa srpskim jezikom u drugoj polovini 19. veka, a sada to, sve učestalije, čine i drugi na govornom području srpskog jezika. Da postoji srbistika kao institucionalizovana naučna disciplina, ona bi rekla: to tako ne može. Kako će se ko subjaktivno osećati u pogledu nacionalne pripadnosti jeste njegovo ljudsko pravo. Ali iz toga prava ne proističe i ovo drugo: da se menja identitet jezika koji je naučno, lingvistički i istorijski, potvrđen.

  4. Nikola Milovančev je napisao:

    Ne, ovo je priča o dečaku Nikoli Vukeliću kojeg su zlikovci ubili i koji ni danas nema pravo na grob već još uvek leži u jami (titoisti i pavelićevci se očito dobro slažu u tom pitanju). Slediće svakako i nastavci o Gustavu Krklecu, uredniku ustaškog lista „Graničar“ u Zemunu a kasnije slavljenom dečjem piscu za Titove pionire; Vladimiru Nazoru, piscu ode Paveliću i zatim prvom predsedniku Prezidijuma Sabora NR Hrvatske 1946. g.; o Juraju Bonačiju, komandantu luke NDH u Crikvenici a zatim Titovom admiralu (kažu da mu je prvi zadatak u novoj uniformi bio da brodom preveze sa Lošinja onih više od 200 žene, dece i staraca iz Gacke doline što i danas leže neopojani u jami između Bribira i Triblja kod Crikvenice). Da, trebaće mnogo nastavaka da se iznese istina na videlo o zločinima klike Hebrang-Krajačić-Bakarić-Broz i dželata, bivših Srba, koji su po njihovim naređenjima satirali svoj narod.

  5. Milan je napisao:

    Je li to pri;a o onim Srbima u Lici četnicima koji su priznali NDH i od NDH primali „skrb“ a i „mirovine“ ako bi neko od te bagre pginuo u borbi protiv partizana . Posle su zajedeno sa svojim saveznicima ustašama i Nijemcima zbrisali pacovskim kanalima u SAD i tamo u Čikagu izmišljai lagarije kojima pravdaju svoju izdaju i zločine koje su činili nad Srbima zajedno sa ustašama. Sramota da takve stvari objavljujete na sajtu koji nosi takav pijeteta zaslužan naziv.Sramota da oni koji su učestvovali u zločinima nad Srbima dobijaju prostor da blate partizane što su kažnjavali tokom rata one koji su bili saveznići Pavelića.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top