Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Приче из Великог рата: Из Милутовца у славу

Датум објаве: четвртак, мај 10, 2018
Величина слова: A- A+

Могао сам, као дечак, да бацим камен на одређено место, по жељи. Док сам са вршњацима чувао стадо на пашњацима Милутовца, кладио сам се да ћу убацити камичак у гнездо, у оџак на кући, да ћу каменом „скинути“ крушку.

Миладин Милетић
Миладин Милетић

Кладио сам се да ћу на одређену црту, на одстојању од тридесетак метара, бацити камен. Био сам непогрешив, увек сам добијао опкладе.

Кад сам дванаесте позван у војску, шта бих ја тада могао да будем, ако не – бомбаш? Хајде, Миладине Милетићу, говорио сам себи, лако је било са каменчићем на ливади, убаци ти, брајко, бомбу у турски ров! И, богами, да се не хвалим, убацивао сам бомбе где год је требало – од Куманова до Једрена. У то време био сам у четвртој чети пвог батаљона 15. пешадијског пука „Стеван Синђелић“. Дивизија – Тимочка. Армија – Друга, војводе Степе Степановића.

Командир чете Милија Мијатовић, капетан прве класе, кад год је било густо позове ме и каже: „Хајде Милетићу, соколићу, узми два војника, па види да се с друге стране непријатељ не досађује“. Кад је испред Једрена требало да се уклоне бодљикаве жице, он зове мене. „Узми своје бомбаше“, каже ми он, „па мало маказама, мало више бомбама искидајте оних четрнаест реди жице, тек да можемо да прођемо“. Турци гађају и топовима, али – ми правимо пролаз.

Тако, као искусан војник уђох у рат са Бугарима. С њима, као и са Турцима, по кратком поступку. Али ево и Шваба ударио са свих страна. Тада сам био у првој чети другог батаљона. Пук исти. Потиснули нас са Дрине. Зауставили смо се на Врапчем брду, код Лазаревца. Ту смо примили борбу. Развијемо се у стрелце. Испред нас је командир чете. Мој вод је на левом крилу. Швабе надиру. „Сагни се, господине поручниче“, говорим свом командиру вода, јер меци фијучу око нас, а он висок и прав као бор. Само што сам изговорио ове речи, погоди га метак. Поручник паде без речи. Преузмем команду. Седамдесет војника слуша сада моју заповест. Поднаредник сам.

Чујем команду командира чете: „За мном, јуриш, па онда понављам речи и трчим испред војника. Грми артиљерија, праште бомбе, кључа… Под брдом, у шљивику група војника, као да није борба. С њима и официр. Сазнајем да је то трећа чета и говорим: Прва чета гине, а ви стојите у шљивику. Тако се и они укључише у борбу. Измешасмо се са Швабама. Они мисле – ми се предајемо! Ја мислим – они се предају! Хвата се сутон и све се мање разабира шта се догађа. Као да је настала општа збрка.

Ту мој вод зароби 63 војника и једног официра. Одредим војнике да спроведу заробљенике у штаб пука. Покажем им руком у ком правцу да се крећу, кад на своје запрепашћење видим команданта пука Мићуна Пајевића: воде га Аустријанци! Заробили га… Војници су то, срећом, видели, па кренуше улево.

Како сам наједном остао сам, никад нисам успео да разјасним. Тек, испред мене истрчаше тројица Шваба. „Доле оружје“, вичу, а ја њима кажем да се – они предају, да имамо пуно заробљеника. Видим, опасна ствар, па бацим пушку и тог тренутка се осетих јадно – као да сам све скинуо са себе, као да сам остао го… Швабе узеше моју пушку и отрчаше да одробе оне заробљенике. Немам пушку, али у шињелу имам две бомбе… Трчим сад и ја и у мраку набасам на групу војника. Ко сте, питам, спреман да бацим бомбе. „Твоји смо војници, поднаредниче Милетићу“, кажу ми. Онда за мном.

Препречим пут оној тројици Шваба! Препознаше ме по бради, али неће да се предају. Мисле: немам оружје. Кад су видели групу војника, предадоше се.

Кад је пао мрак и умукла борба, сакупили смо се. Од 70 војника, преживело нас је – 28! Те ноћи смо преспавали у сену. Сутрадан смо се повукли. Швабе су надирале. Следећег дана смо преузели офанзиву… За кратко време стигли смо до Колубаре.

Позове ме командир чете и каже: „Милетићу, узми два војника, па преко Колубаре. Извиди где су Швабе“. Узмем Милана Радивојевића, комшију из Милутовца, и Јеврема Мишића, из суседних Страгара, па на обалу Колубаре. Одсечемо једно подугачко стабло, повалимо га у воду и држимо се, док штапом меримо дубину воде. Одатле, с друге стране реке, пузимо уз брдо Стриковац. Одједном, швапски митраљез поче да „везе“. Чујемо зујање метака. Наши одговарају равном мером. Нађосмо се између две ватре. Не зна се која је опаснија. Али, жалије нам некако да погинемо од метака наших војника.

Дође ми да се окренем и викнем нашима: да ли сте паметни? Знате ли шта радите?! Послали сте три војника у извиђање, а сада пуцате у њих… Али ћутимо и пузимо уз брдо. Кад смо дошли на стотинак метара од швапског митраљеског гнезда, наш митраљез умукну. То је због нас, приметили су нас, престали су да гађају и чекају шта ћемо да урадимо.

А шта ми можемо да урадимо, него да кренемо још коју десетину метара, да пужемо, немо, без речи… Договарамо се погледом. Радивојевић и Мишић су толико пута опробани у окршајима, да им је ово дошло као – вежба! Кад смо били на око тридесет метара, онај митраљез још сипа ватру. Још мало, само који минут, и никад се више нећеш огласити – шапућем у себи. Причекам који секунд, па кад су пришли Радивојевић и Мишић, очима се договорисмо да истовремено бацимо три бомбе. Мајко моја, који секунд касније, као да се планина цепа. Врх је био обавијен димом. Чуло се запомагање, јауци су допирали са врха. Чим се дим разишао, викнуо сам: лево крило напред! Подигли смо се нас тројица и у неколико скокова нашли се испред рањених и унезверених Шваба.

Ту смо заробили 36 војника и једног подофицира. Онај митраљез смо заувек ућуткали. Наши су с друге стране реке све посматрали и убрзо затим је цео пук био на вису. Ту смо их сачекали и предали заробљенике и њихово оружје… Одатле, поново на Дрину.

Нешто касније, кад на територији Србије није било више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених, био је постројен пук. Командант пука лично, питао је војнике – ко заслужује да добије Карађорђеву звезду. Војници су у један глас изговорили моје име. Моји другови, Радивојевић и Мишић, добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. Тако је то било…

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 1988.)

Извор: Магацин

Везане вијести:

Први командант српске речне флотиле и српске морнарице

Војевање Обрада Хорњака

Радо иде Фијат у војнике




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top