Приче из Великог рата: Долазак у Солун

Ево сада и нас Срба!… Као да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет.Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године.

Људи различитих узраста и чудних израза, сви препланули, унезверени и ужурбани, промицали су у разним правцима и довикивали на много језика. Били су ту мали Анамити, са округлим шеширима и ситним подругљивим очима. Високи Енглези са колонијалним каскама на глави и вечитом лулом. Здепасти, али окретни, Французи, расположени увек за препирку и песму. Снажни Индуси, са чалмом око главе. Шкотланђани, у шареним и кратким сукњицама. Сенегалци са лицем црним као ноћ. Неке колонијалне трупе са широким чакширама, а још уз њих и разне протуве грчке, које, задивљене и забезекнуте, посматрају земаљску силу. Било је чак и заробљених Бугара и Немаца. Ево сада и нас Срба!… Као да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет.

Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године.

Лађе су прилазиле са свих страна да нас прихвате. Како смо ступили на обалу, запахнуо нас топал талас. Французи нас очекивали и по групама водили у купатило, које одједном може да прими две стотине војника.

На друму, после купања, образовала се дугачка колона. Около нас су ковитлали облаци прашине, а сунце је жарило у теме. Нигде дрвета, нигде заклона.

Ишли смо улицама Солуна гледајући задивљено у виле са спуштеним капцима, које су скривале притајени хлад. Трамваји су застајали. Грци нас посматрали радознало, и помало чудећи се, као да не верују да смо ми она иста војска чији су изгладнели и подрпани делови дошли у Солун пре неколико месеци. Војници су маршовали у колони двојних редова и оштар удар поткованих цокула одјекивао је сложно. Тек изван вароши пошли смо „вољним“ кораком.

Ваздух се притајио. Из земље дрхће трептава јара. На људима пуна ратна спрема, и са њих капљу грашке зноја. Многе од њих жуље цокуле, те нарамкују… Некад смо завидели Немцима на њиховој спреми, док су наши ишли у исцепаним опанцима и боси. А сада имају све то, и још више. Али на овој врућини прилепио им се ранац за леђа, као зажарена црепуља. Од замора и несносне топлоте свима се лице некако отегло, а очи постале избечене, као у риба избачених на врео песак. Пешаци већ лакше иду. Али артиљерци набадају земљу, као да газе по блату.

Дуго смо маршовали. Тек пред вече стигосмо у једно мало село, покривено дебелим слојем прашине. Са леве стране пута издизала се блага, широка падина и пукови су окретали на ту страну.

Нађосмо и ми своје место. И до мрака људи подигоше шаторе.

Опет је почео логорски живот, али под врелим зрацима сунца. Како се оно појави иза брега, затрепери јара, а облаци прашине иза тешких аутомобила разастиру се на све стране.

Команданти су измишљали којекакве послове у биваку. Али бадава, било је све то досадно. Војници никако нису могли да схвате зашто их сада терамо да превијају тело напред и назад.

Капетан Душан бунио се једнога дана:

— Молим те, остави… Онај мој Милисав целога рата дизао лафет од двеста кила, па сад треба да млатра рукама.

— Кипислцауф!… Сад смо гимнастичко друштво — вели Лука.

Потпоручник Топлица, који је сад први пут дошао у наш пук, наже се према Драгиши и тихо запита:

— Реци ми, молим те, шта му то значи оно „Кипи-сцлауф“?

Драгиша се насмеја.

— Једва смо и ми дознали. Док смо били још у Србији, заробе пешаци једнога дана неколико Немаца. Доведу их у нашу близину. Међу Немце умеша се и његов посилни Исајло, који по темпераменту личи много на свога газду. Исајло, или како га Лука зове из милоште: Исак, Иса, забио шајкачу на потиљак, а руке ставио на леђа, зинуо и важно клима главом, као да разуме оно што му Немци говоре. Када су заробљенике одвели, питамо га у шали, о чему су разговарали. А Исак важно одговори: „Кажу кипислцауф“. Нико од нас није умео да растумачи ту реч, те почесмо да му се смејемо, и да га дирамо. Лука нарочито. Отада кад год Исак нешто погреши, Лука му добаци: Е, мој кипислцауф“. Или: деде ти, „кипислцауф“, док му то није прешло у навику, и постало узречица.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
(Приче из Великог рата)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Први командант српске речне флотиле и српске морнарице …

Крушевац–Солун–Марсељ 1915. | Јадовно 1941.

Цар Николај слао Србе да спасу отаџбину | Јадовно 1941.