fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Преживео сам нацисте, сачекали ме удбаши!

Никодиjе Митровић (87), о бурном животу, од логораша из Дахауа до државног неприjатеља. Свега пет месеци по повратку из логора, у Београду осуђен као сарадник окупатора. Када сам ослобођен имао сам само 33 килограма

 Никодиjе Митровић Фото М. Лабудовић
Никодиjе Митровић Фото М. Лабудовић

На недавно одржаноj комеморациjи поводом 70. годишњице ослобођења нацистичког логора Дахау, међу 130 преживелих логораша био jе и Никодиjе Митровић (87), из Београда. Као и претходна три пута када jе после ослобођења обилазио ово злогласно стратиште, отвориле су се старе ране. Тешке слике патње, страдања, призора беспримерног човечjег зла…

Ослобођење логора 29. априла 1945. године и повратак у отаџбину, за страдалника Никодиjа, нажалост, нису значили слободу. Убрзо по повратку у Београд, отпочеле су његове муке са новим властима, хапшење, тортура и, напослетку, бег у Канаду преко Аустриjе. У међувремну jе постао Ник Мартел, али jе, како тврди, и даље остао на мети Југословенских служби безбедности. Чак три пута су, тврди, покушали да га ликвидираjу.

Ипак, 1998. године, дочекао jе да се слободно врати у отаџбину. Сада живи у свом стану у београдскоj Скадарскоj улици. У исповести „Новостима“ испричао jе своjу бурну животну причу, од кобног дана 1944. када jе одведен у Дахау до коначног повратка у родни град краjем минулог века.

– У окупираном Београду, до 1944. године живео сам са родитељима и троjицом млађе браће – присећа се крепки старина. – Једва смо преживљавали и често били гладни. Пошто сам у школи учио немачки, а немачки воjници су тада били у школи „Воjислав Илић“, целу годину сам са њима мењао ракиjу за њихов воjнички хлеб. Тог jулског, за мене судњег дана, дечак Бранко из комшилука замолио ме да пођемо заjедно да би и он зарадио за храну. Када сам трампио ракиjу кренуо сам према капиjи. Одjедном се зачуо прасак, jер jе Бранко под немачки тенк потурио бомбу.

Стражари су их, прича Никодиjе, обоjицу ухапсили и одвели у затвор Гестапоа. Бранка више никада ниjе видео, а он jе убрзо „кренуо“ у Дахау.

 У злогласном логору скончале хиљаде људи

* У злогласном логору скончале хиљаде људи

– Имао сам само 16 година и нисам ни знао да таква масовна мучилишта постоjе. У возу коjи нас jе преко Беча возио до Дахауа било jе 80 Словенаца и нас 20 Срба. На улазу у логор великим словима jе писало „Рад ослобађа“. Прошли смо зидану капиjу и ушли у простор ограђен високим зидом и жицом кроз коjу jе пролазила струjа. Будући да сам био малолетан, нису ми истетовирали броj на руци. Стариjе су међутим „обележили“ и убрзо слали на тежак физички рад. Чуо сам да jе било масовних убиjања и гушења гасом, али нас малолетнике нису много малтретирали. Били смо „веза“ између стариjих логораша – казуjе Никодиjе.

Велика мучења, срећом, заобишла су нашег саговорника, али не глад и тифус. Када су амерички воjници ослободили Дахау имао jе само 33 килограма.

РАЗГОВАРАО СА АНГЕЛОМ МЕРКЕЛ

 Као наjмлађем од 130 преживелих заточеника, на комеморациjи у Дахауу, Никодиjу Митровићу пришла jе и с њим се упознала немачка канцеларка Ангела Меркел. Њихов разговор овековечио jе и обjавио jедан минхенски дневни лист.

– Рекао сам jоj да не примам немачку пензиjу коjу, иначе, засад, као бивши логораши, добиjаjу само Јевреjи. Узела jе моjе податке, адресу и кућни броj телефона у Београду и обећала да ће се потрудити да и сви ми живи логораши добиjемо ту немачку пензиjу.

Меркелова ускоро долази у Београд, па ћемо се, можда, поново срести – прича Митровић.

После двонедељног лечења у Минхену враћен jе у Дахау на регистрациjу. Тада jе у логор дошао и партизански официр коjи их jе позвао да се врате у нову Југославиjу. Нико, вели, таj позив ниjе одбио. У Београд се вратио преко Љубљане, а у том граду дочекао их jе генерал Арса Јовановић коjи jе у jедном тренутку, jош исцрпљеног, омаленог Никодиjа подигао на своjа рамена.

– Никада нећу заборавити маjчин израз лица када ме видела после повратка из Дахауа. Стаjала jе као окамењена. Онда jе притрчала, чврсто ме загрлила, плакала и непрекидно љубила. Мислила jе да сам мртав и давала чак и помене за покоj моjе душе. Али, наша срећа због поновног окупљања породице ниjе дуго траjала. Моj наставак школовања односно писмени задатак о томе како смо провели дан ослобођења Београда, заувек ми jе променио живот – тихо говори наш саговорник.

Пошто jе у том задатку описао да jе 20. октобра, док се играо са дечацима из комшилука, гледао како „неке чике обучене у воjне униформе одводе њиховог комшиjу, а потом и тешко рањаваjу на кућном прагу“, Никодиjе се нашао на мети Озне. С обзиром на то да jе, претходно, неколико пута одбио да се учлани у СКОЈ, ознаши су, каже, дошли на час, ставили му лисице на руке и пре него што су га одвели, окренули се и ђацима рекли: „Овако ће завршити сви народни неприjатељи“.

УТАКМИЦА ЗВЕЗДА – БАЈЕРН

Минхен ме на чудан начин прати цео живот. Дахау jе близу Минхена, из Минхена сам 1950. године побегао у Канаду, а у Београд сам се први пут вратио 24. априла 1991. године, као делегат Америчке фудбалске федерациjе на утакмици Црвене звезде и минхенског Баjерна. Био сам секретар у ФК Бели орлови у Торонту. Био сам службеник ФИФА у Америци и тако сам после 41 годину поново видео своj родни град. Коначно сам се вратио десетак година касниjе – прича Никодиjе Мартиновић.

– Одвели су ме у затвор на Обилићевом венцу и две недеље малтретирали, саслушавали ноћу и батинали толико да су ми поломили и два кичмена пршљена. Тежа ми jе била та тортура од Дахауа. Иако сам из нацистичког логора дошао само пре пет месеци, осуђен сам, веровали или не, као сарадник окупатора, на три године затвора. Робиjао сам у Забели, а пуштен сам 1947. године. Три године касниjе, када су ме регрутовали у дисциплинску полициjу, одлучио сам да побегнем из земље – сећа се Никодиjе.

За 300 долара, jедан Словенац ког jе познавао, пребацио га jе у Аустриjу. Но, Удба jе и даље покушавала да га врати у земљу и суди му за наводно убиство у Београду. Американци до коjих jе доспео у Минхену били су о томе обавештени, а човек за чиjу ликвидациjу jе Никодиjе осумњичен у међувремену се поjавио као сведок на jедном суђењу у Београду. Зато су му саветовали да побегне у Канаду. Убрзо за Никодиjем из Београда jе дошла и његова девоjка. Венчали су се, изродили две ћерке и били у браку две и по децениjе. После њене смрти оженио се Надеждом Боjовић. Мирну старост, каже, проводи у отаџбини и свом родном граду, а ћерке и унуци живе у Торонту.

Извор: НОВОСТИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године.

Везане виjести:

Логор Дахау: Украден натпис „Рад ослобађа“ – Jadovno 1941.

Меркел: Њемачка наниjела бесконачну патњу – Jadovno 1941.

Нoви дoкумeнти и фoтoгрaфиje o злoчину – Jadovno 1941.

Прича о jедноj фотографиjи – Jadovno 1941.

Препоручуjемо – Јадовно 1941. 

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. Podstaknut nelogičnostima iz ove priče, pretražio sam baze logora Dahau. A predlažem i vama da to učinite.
    Prvo mi je privukao pažnju tzv. sastav o Oslobođenju Beograda. Zanimljivo da osoba koja je u tom trenutku bila u logoru, kasnije piše o sećanju na komšiju kog odvode partizani. Sličan tekst se pojavio i u Blicu, iste te godine, gde intervjuisani Nik Martel, priča kako je bio srećan da je našao svoju porodicu živu nakon aprilskog bombardovanja (verovatno misli na 1944). A zatim priča kako je zatvoren u julu te godine. Kako onda nije znao da mu je porodica preživela aprilska bombardovanja??? Zatim priča o završavanju osnovne škole, a ako je rođen 1927. godine, znači da je vrlo verovatno svih 8 razreda završio 1942.
    Evo pretraga baze, koju i sami možete da napravite:
    https://stevemorse.org/dachau/dachau.html

    Postojao je zatvorenik pod imenom Mikodije (verovatno Nikodije) Mitrović, rođen 8. marta 1920. godine, dospeo u logor 23. 9. 1944. godine.
    Osoba koja za sebe tvrdi da je Nikodije, u tekstu ima 87 godina, znači rođen je 1928. godine. Ne verujem da bi Nemci omašili godinu rođenja pri upisu. Zatim priča kako nije dobio utetoviran broj jer je bio maloletan. Zapravo samo su u Aušvicu tetovirali brojeve.

    Priča je vrlo sumnjiva, i šteta je istu objaviti bez bilo kakve provere, i to najviše zbog onih koji su zaista prošli logore, ili ostavili svoje koste u njima. A za dotičnog bih rekao, nek mi Bog dušu oprosti ako grešim, da je jedan od silnih mutnih tipova o kojima je nemoguće bilo šta tačno reći.

    Molim vas da objavite ovaj komentar, najviše zbog časnih Srba, logoraša 1941-1945, i njihovih potomaka.
    Slava im!

Оставите одговор на Milan M Jevtovic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: