Predsedniče, džaba ste se izvinjavali

Datum objave: subota, februar 11, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ratko-Dmitrovic-slika.jpgPiše Ratko Dmitrović

Nije trebalo više od mesec dana,
pa da budemo načisto kakvu će politiku nova vlada Hrvatske da vodi prema
Srbiji. Kao i HDZ? Ne, goru od hadezeovske. Srpska politika, još od vremena
stvaranja velike države južnih Slovena –  kada su Karađorđevići naivno prigrlili ratne
gubitnike, Hrvate i Slovence, verujući da grle braću, a ne najveće neprijatelje
– nosi u sebi neobjašnjivu infantilnost najbolje oslikanu kroz odnos prema
Hrvatskoj. To je odavno kroatofilija. Uprkos svemu što se dogodilo i što se
događa.

 

SRPSKA STRADANjA
Politika Srbije prema Hrvatskoj nije politika, to je bezumlje, tumaranje na
prostoru omeđenom iluzijama i surovom stvarnošću. Šta god da napravi službeni
Zagreb prema Srbima i Srbiji, službeni Beograd će reagovati suprotno zdravoj
pameti, logici, međunarodnom pravu, tradiciji odnosa među narodima i državama.
To, valjda, najbolje ilustruje čuveni incident, zabeležen početkom jula 1968.
godine u Jasenovcu, a decenijama strogo čuvan, kada je Stevo Krajačić, čovek od
najvećeg poverenja Josipa Broza, na svečanosti povodom otkrivanja Mauzoleja
videvši masu okupljenih Srba, ljudima iz delegacije Srbije rekao: „Izgleda da smo
vas ovde premalo pobili“.
Ubrzo potom, posle Titove intervencije, Krajačić je podneo ostavku na funkciju
predsednika Sabora. Ali, suštinski, ništa se nije promenilo na hrvatsku štetu.
Naprotiv, usledio je Maspok, nacionalni pokret Hrvata sa ciljem da se Hrvatska
potpuno osamostali, pokret koji je u svojoj motorici imao, a šta bi drugo,
mržnju prema Srbima, uobličenu u tezu o srpskoj dominaciji i srpskom
hegemonizmu. Pokret biva poražen, ali samo na personalnom nivou, smenom čelnih
ljudi hrvatskog separatizma (Tripalo i Savka Dapčević), a sve što su maspokovci
tražili 1971. godine uneto je u Ustav SFRJ 1974. godine koji je federativnu
Jugoslaviju pretvorio u konfederaciju, a Srbiju u invalida čije su razvoj i
svaka aktivnost bili uslovljeni stavom Prištine i Novog Sada. Kreatori Ustava
bili su Hrvati i Slovenci, a podržali su ga srpski komunisti.
Bilo bi neozbiljno, gotovo suludo, za srpska stradanja u Titovoj Jugoslaviji
okrivljivati samo hrvatsku politiku. Ta politika, utemeljena još u 19 veku, bila
je prepoznatljiva, nije se menjala već prilagođavala novim okolnostima i zaista
treba minimum političke i svake druge pameti da se vidi kuda vodi tolerisanje
takve politike. To nije, nažalost, video (ili nije hteo da vidi) Aleksandar
Karađorđević; takvu politiku podržavali su i provodili srpski komunisti, što je
razumljivo ako imamo u vidu program KPJ iz 1928. godine (donet na Četvrtom
kongresu održanom u Drezdenu), ali nije razumljivo zbog čega dosadašnji i današnji
službeni Beograd, ovaj dosovski, sve čini da se hrvatska politika o kojoj je
reč nesmetano provodi. Štaviše, uz prećutnu ili otvorenu pomoć Beograda.

 

ODUZETA PRAVA

Kada je iz Hrvatske proterano oko
400 hiljada Srba – prethodno im je oduzeta ustavom zagarantovana konstitutivnost
– posle otimanja imovine tih ljudi koja se meri milijardama evra, nijedna vlada u
Beogradu tu i takvu politiku nije nazvala pravim imenom. Nikada. Umesto toga iz
Beograda su dolazila izvinjenja. Džaba. Ništa se nije promenilo u korist Srba.
Na poslednjim parlamentarnim izborima u Hrvatskoj smenjeni su „desničari“, a
vlast je preuzela „levica“. To bi moglo da znači, prema nekoj opštoj logici,
promenu politike Hrvatske prema Srbiji i Srbima. Moglo bi, ali ne znači. Prvo
pravo testiranje novih odnosa na liniji Hrvatska-Srbija imali smo ovih dana. I
šta smo videli? Nove ljude i staru politiku.
Srbija je, znate već, bila domaćin upravo prvenstva Evrope u rukometu. Hrvati
su u prvoj fazi takmičenja igrali u Vršcu, bili su smešteni u najboljem hotelu,
izveštači zagrebačkih medija takmičili su se ko će više da nahvali odnos
lokalnog srpskog stanovništva prema hrvatskoj reprezentaciji i uopšte gostima
iz Hrvatske. A onda je došla novosadska sramota sa razbijanjem automobila iz
Hrvatske. To je svinjarija koja se ni sa čim ne može opravdati. Može se razumeti
i objašnjavati, ali opravdanja nema. To što su Hrvati isto uradili Srbima na
takmičenju u Zagrebu, što im svakog leta uništavaju kola duž jadranske obale,
buše gume, razbijaju stakla… nije opravdanje. Može da bude objašnjenje, ali nije
opravdanje ni to što su hrvatski navijači u Novom Sadu uzvikivali „Vukovar,
Vukovar“ i provocirali na druge načine.
To divljanje na kolima hrvatskih registarskih tablica i navijanje Srba u
„Beogradskoj areni“, u polufinalnoj utakmici Srbija-Hrvatska, izvuklo je na
površinu sliku politike koju će nova levičarska Hrvatska da vodi prema Srbiji.
Hrvatska televizija imala je specijalnu emisiju, glavni gost bio je Antun
Vrdoljak. Tu se išlo čak do Garašanina. Kao, Hrvatima sve ovo nije ništa novo;
Srbima je razbijanje i paljenje u krvi, oni bi da ubijaju, osvajaju, pljačkaju,
stvaraju „veliku Srbiju“. Oni to rade – kazao je Vrdoljak –  još od Ilije Garašanina. Čudo kako je
zaboravio Memorandum SANU.
Oni koji dobro poznaju hrvatsku politiku znali su da je taj nastup Antuna
Vrdoljaka –  svojevremeno
potpredsednika Hrvatske, Tuđmanovog zamenika i direktora „Hrvatske televizije“
– samo početak antisrpske kampanje koja će, u krajnjem slučaju, pokazati
generalni odnos „nove Hrvatske“ prema Srbiji. I bilo je tako. Najgrublji napada
došao je sa adrese „Večernjeg lista“, natiražnijeg i najuticajnijeg dnevnika u
Hrvatskoj.
Tekst je naslovljen sa „Izljevi fašizma u Srbiji“, a prva rečenica glasi:
„Fašistička Srbija opet je na djelu“. Nema tu: pojedinci, grupe, huligani… ne.
Cela Srbija okvalifikovana je kao fašistička država. Ceo tekst je takav.
Napisan je sa ciljem da se dokaže kako je fašizam kroz historiju bio sastavni
deo svake srpske politike, da je, pazite sada, fašizam u Srbiji konstanta za
razliku od Hrvatske gde je fašizam, čak i za vreme Ante Pavelića, bio „široko
odbačen“. Znam da se sada hvatate za glavu i psujete, ali na ovom mestu
„Večernjak“ mudro prebacuje lopticu u teren jednog Amerikanca koji je o srpskom
fašizmu i hrvatskom antifašizmu napisao knjigu.

 

HRVATSKA POLITIKA
To sočinjenije u Hrvatskoj objavljeno je još 1996. godine, pod naslovom „Tajni
rat Srbije, propaganda i manipuliranje poviješću“, a autor se zove Filip Koen.
Sveučilišni je profesor. Knjiga je u Hrvatskoj promovisana zvučnije nego
obnovljeno izdanje „Sabranih dela“ ustaškog ministra Mile Budaka, a na
promocijama je bezbroj puta ponovljeno da je Filip Koen poreklom Jevrejin. To je
trebalo da potencira ispravnost njegovih stavova, jer, bože moj, valjda pripadnik
naroda koji je doživeo holokaust (samo u Jasenovcu ubijeno je tridesetak hiljada
Jevreja) zna šta je fašizam i ko je za vreme Drugog svetskog rata bio fašista.
Koen i njegova knjiga pripadaju samom vrhu antisrpskog besmisla koje pune dve
decenije opstaje u većem delu javnosti mnogih evropskih zemalja i Amerike,
hraneći netrpeljivost i mržnju prema Srbima kao narodu. Zbog čega je tako? –manje
više znamo. Zbog čega u tome učestvuju i Jevreji, uglavnom američki, koji
savršeno dobro poznaju geneze nastajanja i primenu u praksi ideologija fašizma,
nacizma i ustaštva, teško je objasniti. Nije tu samo u pitanju novac.
Ova knjiga falsifikat sadrži, očekivano, i tvrdnju: „najveći deo srpskog
političkog, intelektualnog i verskog vodstva široko je sarađivao sa Nemcima i
učestvovao u holokaustu protiv židovske zajednice u Srbiji“. Jedan drugi
Jevrejin, Jaša Almuli, koji je za razliku od Koena sve to doživeo i preživeo,
tvrdi da je ovo laž, da su holokaust u Srbiji provodili Nemci, a Srbi su,
napominje Almuli, rizikujući život svojih porodica pomagali Jevrejima gde god je
bilo mogućnosti.
„Večernji list“ svoj tekst završava porukom da Srbija mora proći proces
defašizacije.
„Hrvatska državna televizija“ nije stala na Vrdoljaku; dan posle okončanja
Evropskog prvenstva u rukometu, u centralnu informativnu emisiju, „Dnevnik“,
pozvali su Slavka Golužu, trenera hrvatske rukometne reprezentacije. On je,
veli, titulu prvaka najviše želeo zbog toga da bi se u centru Beograda čula
hrvatska himna, a u slavu onih koji su patili i stradali u ratu. Pričao je
Goluža o neverovatnoj atmosferi u Areni, urlanju navijača, o silnoj mržnji koju
je, tako reče, video u očima navijača Srbije. Inače, kao što se zna, na
sportskim utakmicama vlada pozorišna atmosfera, nema vikanja, vređanja, psovki,
gađanja upaljačima… to je prvi put viđeno u polufinalu Srbija-Hrvatska, odigranom
u Beogradu.
Priču o fašističkoj, nacionalističkoj, divljačkoj Srbiji „Hrvatska televizija“
je okončala zgražavanjem nad činjenicom da su se srpski rukometaši na pobedničkom
postolju pojavili sa šajkačama na glavi. Hrvatima je i to simbol „srpskog
fašizma“.
Ovakvo predstavljanja Srbije na udarnim hrvatskim medijima u Zagrebu niko nije
osudio. Za utehu, u Beograd je doputovala Vesna Pusić, novi ministar inostranih
poslova, i rekla Tadiću da njena zemlja neće podržati kandidaturu Vuka Jeremića
za predsedavajućeg Generalne skupštine UN.
Umesto zaključka podsećam na činjenicu da je u svim medijima koje vlasnički ili
na druge načine kontroliše Vlada Srbije, u sadejstvu sa Kabinetom predsednika
države, i dalje na snazi zabrana spominjanja Hrvatske u ružnom, lošem, negativnom
svetlu. Bez obzira na istinu. I tu leži priča o vekovnoj hrvatskoj politici
prema Srbima i Srbiji koja nikada nije imala pravi odgovor iz Beograda.

 

Izvor: pecat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top