Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

Датум објаве: недеља, мај 28, 2017
Величина слова: A- A+

Концентрациони логор Јасеновац

Извештај Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Повереништво за округ Сремски у Земуну од 23. априла 1946. 

Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, о резултатима ексхумације жртава усташког логора у Старој Градишки[1]

ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ЗА

утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини

ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ОКРУГ СРЕМСКИ У ЗЕМУНУ

Број 397

  1. IV 1946.

Предмет:

Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишки[2]

ДРЖАВНОЈ КОМИСИЈИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА

БЕОГРАД

Сматрајући за важно да се и пре почетка рада упознам са појединостима и свим предрадњама ове ексхумације одмах сам отпутовао, и 14. IV 1946. год. у 9 сати био сам на лицу места.

Гробнице су биле на десетак километара далеко од Старе Градишке у шуми званој „Струг“ уз насип истоименог потока. Отишао сам тамо у друштву претседнице Окружне комисије Павловић Јуле, начелника унутрашњих послова среза Окучани и претседника Народног одбора Стара Градишка.

Успут сам се заинтересовао за податке са којима они располажу а који су важни за успешно организовање ове ексхумације, а тиме и уопште за рад Окружне комисије. О томе материјалу она није могла ништа рећи. Њихова Окружна комисија, како она каже, није имала задатак да то испитује, него само злочинце и жртве са њиховог терена (даруварски округ). Речено је у почетку да ће због усташког логора у Старој Градишки доћи из Загреба специјална Анкетна комисија, но она није никада стигла.

Земаљска комисија Хрватске организујући ову ексхумацију дала је налог Окружној комисији на чијем је терену ексхумација да припреми радну снагу и алат, и да се раке откопају до близу лешева, те да тако чекају док комисија за ексхумацију не стигне из Загреба; а речено је да ће стићи уочи дана када треба да започне ексхумација (15. IV 1946) или на сам дан рано изјутра. Очекивало се дакле да је у Загребу за ову ексхумацију све организовано, чим ништа више нису захтевали да се унапред учини.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

Тог дана интересовао сам се за податке и обавештења о жртвама и гробницама њиховим макар по причању неких из Месног народног одбора или ма ког другог који би о томе нешто знао. Тада сам чуо да осим пронађених гробница и спремљених за ексхумацију има још једна гробница у суседној шуми преко потока Струг, нешто ближе селу где има жртава, побијених 1942 г.; од 700 до 1000 жртава највише Јевреја. Показали су ми и читаво гробље помрлих и поубијаних заточеника до самог логора, где како се истиче, има више жртава него што се по примећеним гробовима да предвидети, јер су скоро редовно у раке помрлих укопавали и по више осталих побијених заточеника. На том гробљу, на источној страни логора, предвиђају да мора бити до 2000 жртава. Претседник Народног одбора Стара Градишка каже, да је он пролазећи зими друмом често примећивао на околним њивама око логора хрпе земље од јама у које су укопаване жртве у више махова, те су тако неке јаме остајале по више дана незатрпане, јер су се ноћу доносиле нове жртве. Те јаме су биле онда закопаване, а на пролеће сељаци су туда орали па се те јаме не могу сада лако пронаћи. Таких јама, каже он, видео је у току зиме око двадесетак и рачуна да је у свакој најмање морало бити око 15-20 па и више жртава, јер су оне обично више дана биле отворене.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

Сељаци из села Гређани кажу, да уз поток Струг, четири километара према извору од ушћа тога потока у Саву, код Хајдуковог јарка, има још једна јама. О томе као и о поменутој раци од 1942. г. где има највише Јевреја, обавештена је и загребачка комисија (сада приликом ексхумације).

Сутрадан 15. IV 1946. год. када је одређена ексхумација дошло је мноштво жена и људи чекајући почетак ексхумације не би ли препознали кога од својих, који су ту страдали; нису сви сигурно знали да су исти баш ту страдали.

Тога дана одлазећи на терен пошао сам чамцем, па су ми показали лешеве који су још лежали обалом Саве; на босанској страни лежи још око 50 лешева, а на овој страни леже сада само два леша, већ скоро саме кости. На овој страни Месни одбор Стара Градишка, односно затвореници завода за принудни рад, закопали су већ мноштво лешева одмах на обали где га и нађу.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

Када сам стигао на место ексхумације мноштво народа и затвореници поменутог завода чекали су да започне рад. Одмах сам започео са радом тиме, да се једна рака на којој је био најдебљи слој земље одмах ископава до лешева. Жене у црнини: мајке, кћери и сестре, и очеви жртава су нестрпљиво очекивали кад ће једном доћи комисија из Загреба, негодујући због њихове несавесности. Ја сам их умиривао претпостављајући да је комисија пошла аутом и мора да имају дефект, како сам убрзо и био обавештен да су они рано изјутра пошли камионом из Загреба. Тако очекујући комисију сазвао сам те жене и људе и рекао им пар речи: да ће ексхумација свакако бити, да комисија свакако долази и да они неће за узалуд чекати; у исто време истакао сам им да свако поштује њихов бол и да жртве њихових најмилијих неће и не могу бити заборављене, па сам апеловао да се смире и да у својој тузи ипак правилно гледају на ствари, да све те злочине није починио ни један народ као народ, него да је то само дело фашиста, овде случај усташа, што је нашој комисији нарочито јасно, и да пронађени злочинци неће заобићи заслужену казну, као што се у томе смислу и до сада много учинило, а о чему ни оне саме нису довољно обавештене. То је било неопходно јер су сви били узнемирени и негодовали су јер комисија из Загреба још никако није стигла.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

После подне око пола три комисија је најзад стигла. Оправдали су то, јер су имали на путу квар аута. Убрзо сам био обавештен од другова из завода за принудни рад, да су другови из загребачке комисије тамо стигли пар минута после 12 сати и да су посетили неке своје познанике – сада затворене усташе у томе заводу. Приметио сам да они нису очекивали да ће их ико други чекати осим оних и онаквих жена које су долазиле већ њима у Загреб. И друг генерал Пирц је на време стигао авионом те смо их заједно чекали.

Комисија за ексхумацију била је:

Од Земаљске комисије Хрватске:

Др Михајло Петровић, референт

Шкароупка Мира, записничар

Гвозденовић Фрањо, фото-репортер

Од института за сутску медицину:

два лаборанта

Проф. Др Премеру Анте,

Др Вељко Бујан, асистент

једна стенографкиња

Одмах је започето ископавање. Ја сам им одмах истакао да за сваку препознату жртву начине посебан записник, и поред њиховог налаза да саслушају родбину о судбини жртве; исто тако да снимају, и те снимке приложе записницима. Рад је одмах добро започео. Медицинска екипа је одлично била снабдевена и тако је и обавила свој посао. И у каснијем читавом раду они су свој посао обављали чиме су потпуно задовољили, па су чак залазили и у организациони посао, што је била ствар самих претставника комисије. У разговору са свима њима одмах сам видео да посао није потпуно организован. Питао сам референта др Петровића да ли он долази са познавањем материјала који се односио на ове жртве; одговорио ми је да он нема појма о томе материјалу и да уопште не зна каквог материјала о томе има Земаљска комисија у Загребу. На то је додао фото-репортер, који се ту нашао, да комисија у Загребу има неког материјала о жртвама и злочинима логора у Старој Градишки. Мене је чудило како су онда и на основу чега дошли на ексхумацију; Др Петровић ми је тада рекао, да је он само добио налог да изврши ексхумацију жртава усташког логора који су побијени 1944. године, а да их има око 500; да ће тамо бити присутне родбине тих жртава, да их препознају. Тако се десило да нису ни мислили на заједничку раку непрепознатих жртава, о чему се ипак мора саслушати и жеље родбине тих жртава. Нису они дакле рачунали на евентуални пренос лешева и потребно превозно сретство за то нити за транспортне сандуке и т. д.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

Заинтересована родбина жртава је одмах, још пре њиховог доласка док сам ја са њима разговарао, распитивали се шта ми мислимо са жртвама које не буду препознате. Ја сам им објаснио да те жртве морамо сахранити у заједничку раку. Препознате жртве, будући да се није у могућности да се оне одмах преносе у своја места јер нису спремни лимени сандуци и све што је уз то потребно, мораће бити привремено сахрањени, одвојено и са ознакама које и одакле је, да би се одмах чим се дође до њиховог преноса могле и без комисије ископати и пренети; довољно је само да се свако ко тако дође накнадно због преноса жртве, да се јави само Месном народном одбору. Жене су одмах пожуриле да истакну да оне, мајке и родитељи тих жртава, не могу дозволити да се те жртве не препознате опет закопају на исто место далеко око 10 километара од места и да захтевају да њихова заједничка гробница буде на православном гробљу поред бившег усташког логора. Исто тако захтевали су да се и препознате жртве привремено сахране на истом гробљу, како би им био лакши и једноставнији даљи пренос својим кућама. То сам им одмах обећао истичући разумевање наше комисије и народне власти за наше жртве. Стога сам се одмах побринуо за транспортне сандуке за пренос тих жртава на православно гробље. Са представницима народне власти који су тада ту били (од Окружног народног одбора Дарувар Миљевић Станко, већ поменутим среским начелником другом Ацаном и претседником Месног народног одбора Стара Градишка) договарао сам се како ћемо најбрже доћи до тих сандука. Они су одмах одбијали, јер да зато немају буџетских могућности, а иначе у том смислу рђаво стоје. Ја сам им тада истакао важност тога, а нарочито то – да оне мајке и родитељи жртава не смеју бар у томе бити одбијене јер како то оне истичу а што је јасно, те жртве бар толико морају од нас добити. Истакао сам да ту не треба ништа да се купује и плаћа, него једноставно да се по најближим селима (која су сасвим близу и са заједничким народним одбором) организује брзо прикупљање старих дасака и да се од таквог материјала начине потребни сандуци. То се је примило и сутрадан су урађени сандуци (21 комад). Одмах тога дана 16. IV дошо сам са једним представником од родбине жртава, са управитељем завода за принудни рад (о чему је обавештен и народни одбор), и изабрали смо место за заједничку раку, коју су одмах започели копати, и у среду после подне је била готова. У среду 17. IV једним већим рибарским чамцем пребацили смо на православно гробље препознате жртве (22 из Земуна) и сутрадан остале; те смо препознате жртве привремено сахранили онако како ће се по њих долазити, Земунци заједно, остали појединачно или по двоје – троје. Увече тога дана заказана је конференција у Босанској Градишки где се је требало решити како да се пренесу жртве из Босне (Муслимани и Цигани), где је исто било решено и сутрадан једним камионом са неколико војничких кола у сандуцима пренешене су жртве из Босанске Градишке. Но ипак читав пренос, како на православно гробље Старе Градишке, тако и у Босанску Градишку није ефикасно могао бити завршен, и у четвртак остало је лешева непренешених који, будући да комисија из Загреба из немогућности да до Ускрса обави читаву ексхумацију је одлучила да преостале жртве (непрепознате) ставе у шуми у заједничку раку одвојено, муслимани у једну раку, православци у другу.

У петак комисија није одлазила на терен; сређивали су материјал и пред подне отпутовали за Загреб.

Досадашњи резултат је овакав:

Ископано је лешева

гробница жена мушкараца деце укупно
I 11 21 4 36
II 132 56 24 212
III 136 30 20 186
IV 92 2 94
укупно четири гробнице 371 107 50 528

Остало у шуми: I + II гробница = 183 муслимана

III + IV гробница = 215 православаца

укупно: 398

Међу православцима је један Мађар-евангелик

Пребачено до гробља: а) Стара Градишка …………… 54

б) Босан. Градишка ………… 76

укупно: 130

Од свих жртава (528) идентификовано – што препознале фамилије, што по пронађеним документима …………110.

За идентификоване – препознале фамилије – узети подаци за посебне записнике   41

Гробнице II и III нису потпуно ископане; с једне стране уз лешеве копано је докле год је било лешева, те се према томе предвиђа још око 400-500 жртава.

Од 528 жртава ниједна жртва није метком убијена; све су озледе, како су медицинари установили, маљем, секиром и ножем. Жртве су пронађене лежећи потрбушке, што је случај са женама, или испребачени један преко другог – што је већином случај код мушкараца. Тиме се потврђује записник саслушаног Марковић Јакова, усташе који је био учесник у томе покољу. Жртве су слагане лежећи потрбушке и убијане маљем и секиром, или клане. Случај код испретураних лешева је вероватно убијање у клечаћем ставу жртава. Маљем по глави, као и одрасли, убијана су и деца; међу њима је и доста деце сасвим мале и од пар месеци. Нађена је једна жена са дететом у крпама, од мајке чувано међу ногама. Изгледа да је то дете рођено у логору. У једној раци је пронађена једна секира. Осим таквих озледа нађено је и 27 жртава без икакве озледе. Код тих жртава су пронађени у устима остаци хране. По томе медицинари констатују да је убиство учињено јаким ударцем у стомак, жртва се загрцнула и онесвестила, а потом је затрпана. Страховит је то био призор када су мајке почеле да препознавају своје кћери тако изнакажене маљем, секиром или ножем.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

Док је на једној страни био такав призор, око 100 метара даље поред прве, ископане гробнице, медицинари су један непрепознат леш парали што их је као медицинаре интересовало. Пришао сам им и нагласио да то оне жене у црнини нипошто не смеју видети. За ово моје разумевање тих ојађених мајки они са своје стране нису показали довољно а безуветно потребно разумевање. Један од њих ми је рекао да те жене и онако којешта говоре. Тада је мислио на поједини случај да која очајна мајка или сестра препознавши маљем, секиром или ножем изнакажен леш свог најмилијег, у тако тешком, очајно тешком расположењу негодује на злочинце, и не наилазећи ни на разумевања оних који би то морали имати, сасвим разумљиво негодује и истиче у којем узвику: „Како братство и јединство после овога“. Ја сам такве жене у тим приликама успевао умирити, а томе другу који је тако хладнокрвно са пинцетом у руци критикује њен бол покушао објаснити, да је она то само могла рећи у једном очајању што се да разумети када мајка кука можда више своје јединице која је у најбољој својој младости, продужење њеног живота, тако дивљачки убијена. Истакао сам му да она то није могла рећи ни довољно у име саме себе, јер ту није било расуђивања, него само један неисказан бол; поготово докле не говори у име оних одакле је дошла. Заиста у оном тешком кукању тако ожалошћени десило се двапут такав узвик, но што се одмах утишало. Када се мисли на свест, односно на око бити свестан, онда су другови из комисије поводом своје недовољне пажње, а често и потпуне непажње, више за критику него тако ојађена мајка.

Да не будем много опширан за комисију из Загреба могу рећи још само ово: они као да нису ишли са извесним задатком, који би нама одмах био логичан и јасан. Када им говорим о потреби да се бар у најмањем задовоље ове жене у црнини, бар са мало пажње према њима и жртвама, онда морамо учинити бар то да те жртве не буду опет незапажене и само избројане затрпане скоро у исту раку у којима их је злочинац лишио живота. На такве речи професор др Премеру ми је одговорио да они нису некако погребно подузеће. И пред сам одлазак говорећи о успеху и неуспеху ове ексхумације Др Петровић ми је истакао како је добро рекао професор, да они заиста нису неко – погребно подузеће. То ми је тако рекао као да је професор заиста нашао најбоље речи чиме би се истакло да они за то нису надлежни.

Да би се све то учинило како треба није било никаквих немогућности, само требало је хтети, имати разумевања за ту ствар и то учинити.

Убрзо по доласку комисије чим је ископано нешто лешева дошао је један пун камион загребачких студената медицине који су се као медицинари са професором Др Премору око лешева нешто мало позабавили. Жене у црнини су нарочито то запазиле што им је изгледало као њихов изглед употребивши за то један камион, који због њих није дошао.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

У свему добио сам утисак да Земаљска комисија Хрватске није ни настојала да ово буде заиста ексхумација жртава онако како ми то замишљамо него да су просто на дуго захтевање заинтересованих оштећеника из Земуна и по налог Државне комисије само то обавили. Све ми изгледа, према свему поменутом, да су они хтели извршити налог Државне комисије, ископати лешеве међу којима има жртава по које су неке фамилије дошле, те препознате предати ономе ко је због њих дошао, а остале поново закопати после чега убрзо вратити се у Загреб.

Важно је још поменути следеће:

На лицу места могао сам доћи до драгоцених података која нас интересују због елабората „логори“, а до којих ми сами нисмо могли доћи. Пронашао сам једну жену, која је дуже време била у усташком логору у Старој Градишки и можда због неких погодности она је знала да ми каже много података о животу у логору, злочинима и злочинцима. Ја сам је саслушао; међутим због непоуздања у комисију нисам ни за моменат могао напустити ексхумацију, а нарочито због оштећеника који су се у свему обраћали мени, те је тако нисам могао саслушати до краја, што ћу ипак првом приликом морати учинити. Узео сам њену адресу (у Загребу) и када будем отишао у Загреб да примим записнике и фотографије што ми је речено да морам примити, онда ћу је до краја записнички саслушати, што ће за нас бити заиста драгоцен материјал.

Ускочка шума - ексхумација
Ускочка шума – ексхумација

У четвртак 18. IV председник среског суда из Босанске Градишке дошао је на лице места са једним усташом – злочинцем који је дотада био слободан а за кога се знало да је био усташа у Старој Градишки у логору. Требало је да тај усташа (Марковић Јаков из Старе Градишке) каже још за коју раку и да га се на леп начин што више испита. Тај злочинац нашавши се међу стотинама лешева, својих жртава, није могао да одоли него је једном изненада отворено проговорио уз плач како је и он ту био. Пошто је показао где се још могу наћи такве гробнице (4 за које је отприлике рекао где се могу наћи) одведен је у окружни суд Босанска Градишка, одакле је предат ОЗН-и. Са њим сам отишао у суд. Искоришћујући његово растројство путем сам га помало испитивао. Уредио сам да га одмах не отпреме у окружну ОЗН-у Бања Лука, где би га иначе отпремили јер да нам је још потребан, и да ћу га и сам саслушати. То сам сутрадан у петак 19. IV и учинио; већ га је ОЗН-а саслушава, и ја сам само употпунио њихов записник. Обадва записника приложена су овом извештају.[3]

За ово кратко време на терену запазио сам како се у Хрватској може довољно наћи драгоцених извора, а и самих злочинаца. Па ипак Земаљска комисија Хрватске није све то довољно искористила и није показала довољно материјала кога је морала имати, а да би потпуно обојила фашистичке злочине и злочинце. Они на пример врше таку ексхумацију као што је ова била, а да уопште ни онај минимални материјал који су о томе имали нису хтели искористити. Када је то случај са злочинима једног логора као што је био усташки логор Стара Градишка, како ће онда установити неке мање видљиве злочине. По томе дакле свесно или несвесно Земаљска комисија Хрватске тако рећи саботира, јер не треба заборавити да од документованих злочина и довољно јасне слике свих тегоба у којима се наш народ налазио зависи добрим делом и наш положај, и став Уједињених народа према нама на мировној конференцији.

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ

П.

/потпис нечитак/

Документ је објављен у: Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac IV, „Gambit“ Jagodina, 2007, стр. 394-403.

[1] Архив Југославије, Београд, бр. 625-206

[2] Види док. бр. 98, 100,

[3] Нису пронађени.

Овај прилог из књиге објављен је уз сагласност и захваљујући љубазности господина Златомира Лазића, директора Издавачке куће „Гамбит“ из Јагодине.

Везане вијести:

Хијерархија пакла логора Јасеновац: Крвници-убице-кољачи и …

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.

Логор Јасеновац број V – Стара Градишка | Јадовно 1941.

Јасеновац – најчувенија хрватска „победа“ у 20. веку | Јадовно …

Необориви докази о геноциду у НДХ

75 ГОДИНА ОД КРВАВЕ НОЋИ НА ПАГУ И ВЕЛЕБИТУ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top