Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Предговор књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – Ђуро Затезало

Датум објаве: понедељак, новембар 9, 2015
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
Ђуро Затезало

 

English

Свjедочанства избjеглих од смрти само су дио истине преживjелих свjедока о томе што се све догађало и на коjе се све начине мученички страдало и умирало. Многи су рањени умрли, а да нитко ниjе записао њихове патње.

Због тога су многе истине о озакоњеним усташким злочинима остале недоречене или прешућиване, и због онога ниjе jош вриjеме, треба дистанца од 50 година, треба сачекати, то би вриjеђало осjећаjе народа коме су усташе припадале… Наљутит ће се приjатељи, али и неприjатељи са коjима у будућности мислимо да будемо приjатељи. Све то зло нека чека боље прилике. Не треба прикупљати, записивати и обjављивати о тим ужасним усташим злочинима, чему евидентирати масовне гробнице, стратишта, откривати бездане jаме, ексхумирати из њих жртве. Боље jе да оне у миру почиваjу тамо гдjе jесу и томе слично.

Шутњом се прикривало много тога. Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и jединству наших народа и народности.

Да се о злочинима ниjе ћутало, да су социjалистичке власти Хрватске кроз за то надлежне институциjе на вриjеме и организирано прикупљале податке, документе, сjећања преживjелих, да нису прешућивале уништавање и оно мало сачуване и постоjеће грађе, већ да су стручно и научно приказивале истину, сигурно се злочини не би поновили.

Овако су злочини за потомке покланих 1941-1945. године и жртве њихових наjмилиjих били перфидниjи и jош крвавиjи. Српска насеља су готово нестала. Куће и господарске зграде опљачкане, великим диjелом спаљене или насељене Хрватима и не само избjеглицама, него и из градова и насеља Хрватске гдjе ниjе било никаквих сукоба нити борби. Од 1991. до 2000. године, порушена су и скромно подигнута спомен-обиљежjа жртвама из времена Независне Државе Хрватске.

Нестала су тако и њихова имена и  по други пута су убиjени. Тако и на мjесту Српске православне цркве Рођења Пресвете Богородице (1826) у Глини гдjе су усташе краjем jула 1941, поклале 1564 Србина био jе подигнут Спомен-дом а испред њега спомен-плоче с именима жртава.
25, 26. и 27. септембра 1995. године спомен-плоче су разбиjене и уклоњене, а умjесто раниjег назива Спомен-дом исписано jе Хрватски дом.

Овим садржаjем хтио сам да будем уз недужне жртве и све оне коjи нису могли да испричаjу своjу грозоморну истину како су се и на какве бестиjалне начине растаjали са своjим животима.
Док сам прикупљао и записивао ова свjедочанства, а посебно сада када сам их поново након 63 године од времена извршења тога геноцида читао и припремао за њихово предочење данашњим и будућим генерациjама, нисам се осjећао ни кроничаром ни хисторичаром.

Ова свjедочанства не остављаjу никакве дилеме шта jе тко радио и какву jе улогу имао у злочину. Она прецизно оптужуjу злочинца, обjелодањуjу му име коjе jе овдjе утиснуто. Потписао се пуним именом и презименом, неизбрисиво. Мушкарци, жене и дjеца клани су ножевима, убиjани сjекирама, чекићима и маљевима, стриjељани у чело или потиљак, печени у ватри, спаљивани у властитим кућама повезани жицом или ланцима, бацани у бездане jаме, у jаме коjе су си сами морали ископати приjе страшне смрти, стрмоглављивани у морске дубине, у риjеке, вjешани и сатирани батинама, глађу и жеђу… и тко да изброjи!

Злочини геноцида представљаjу наjтеже злочине против човjечности и међународног права. Геноцид усташа Независне Државе Хрватске, 1941-1945. представља злочин са предумишљаjем, програмирани злочин.
Геноцид над дjецом, тек дошлом на свиjет из маjчине утробе, представља наjтежи међу наjтежим злочинима против човjечности и међународног права заснованог на закону.

Независна Држава Хрватска била jе jедина држава у свиjету коjа jе имала концентрационе логоре за дjецу од колиjевке до 14. године живота. Постоjи именом и презименом попис 19.432 дjетета уморена на наjокрутниjи начин у усташом логору Јасеновац, 7.000 у логору Сисак и у jамама само на Кордуну: 6.677 дjечака и дjевоjча.

Дани у годинама 1941-1945. били су стравичи и крвави. Никада толико суза, хаjки, патњи и људске невине крви по долинама и брежуjцима, мразу, сниjегу, виjавици и леду. Они коjи случаjем преживjеше, уткаше у психу тешке успомене, урезаше дожвотне бразде и сjећања.
То вриjеме ће се вjечно памтити када су маjке и баке носиле у наручjу тек рођену дjецу, остављале их у спиљама, шупљим буквама, у дубоким долинама, кањонима риjека и са звиjерима лежаj диjелиле,  а од звиjери у људскоj сподоби спашавале своjе и своjе дjеце голе животе.

То вриjеме ће се вjечно памтити по злим домишљаjима да се истриjеби циjели jедан народ.
Наука jе jош увиjек остала дужна да расвиjетли и обjасни одакле и из коjих бестиjалних претинаца и склопова људске подсвиjести потичу начини мучења и злочиначка пракса примиjењена против српског народа у Другом свjетском рату.

Тко jе могао у Српскоj православноj цркви у Садиловцу, на Кордуну, 31. jула 1942. године, поклати 422 српска сељака међу коjима и 149 дjеце у доби до 13. године живота? Дониjети сламу, полити бензином и спалити поклану, често jош живу дjецу с родитељима, браћом и сестрама у хришћанскоj светињи цркви. А колико их jе поклано и спаљено у своjим властитим домовима!

Тко jе осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 21. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дjечаке! Масакрирани су невини, дjеца уз родитеље, браћа уз сестре, унуци уз дjедове и баке. Смрт их jе сjединила заувиjек.

Када данас читамо ова свjедочанства преживjелих и недокланих, не осjећамо вриjеме далеког, већ вриjеме близог и свjеже крвавог постоjања Независне Државе Хрватске. Зато ће и сви они коjи било када буду читали ове трагичне исповиjести ускрслих из мртвих, коjи у себи до краjа исцрпљенима смогоше jош снаге и побjегоше са стратишта или се извукоше израњавани, искасапљени и крвави из вjечне таме бездануша, имати пред очима сталну димензиjу неуништивости људског рода.
Садржаj ове књиге не представља теоретско образлагање геноцида већ искључиво износи чињенице о томе како и под коjим околностима се геноцид од 1941. до 1945. године у Независноj Држави Хрватскоj проводио.

Наука о jезику, ни након 63 године од почињених злодjела, jош ниjе пронашла ни приближно примjерене риjечи коjима би се могао изразити ступањ нечовjечности и монструозности извршених злочина у току постоjања Независне Државе Хрватске, 1941-1945.

Ипак, дубоко сам увjерен да ће доћи вриjеме када ће се моћи разjаснити како су ови злочини настали, како су организирано припремани, како законима озакоњени и масовно провођени. Вjеруjем да ће хисториjска наука разjаснити праву и свеукупну истину ових стравичних злочина почињених над стотинама хиљада мушкараца, жена и тек рођене дjеце у намjери уништења циjелог jедног народа.

Садржаjем ове књиге нисам имао намjеру оптужити било кога за извршене злочине. Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама: маjкама, очевима, бакама, дjедовима и свим тим жртвама, неиживљеним дjечацима и дjевоjчицама из времена мога тужног дjетињства од 1941. до 1945. године.

“…jер жртве и њене муке у растаjању са животом траже о томе истину…”

Ђуро Затезало

 ЈАМЕ БЕЗДАНКЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ, СУРОВА ГУБИЛИШТА ЖИВОТА СРПСКОГ НАРОДА НА ПОДРУЧЈУ КОРДУНА, ЛИКЕ И БАНИЈЕ 1941-1945. године

Јама, бездан, jемурка или звекара познате су риjечи за природне jаме у земљи и jаме провалиjе на каменитом терену. Јама jе вертикална пукотина или коси канал различите дубине и ширине. У њима превладаваjу окомите или степенасто положене стране различитих димензиjа, како на самом улазу тако и у њеноj дубини.

Величина отвора може бити само толика да се може мjерити с дужином од само jедног метра до ширине од неколико десетака метара па и више. Јаме бездани, назив коjи народ више употребљава, за човjека су наjтаjанствениjи и наjстрашниjи подземни крашки облик. Има их тако дубоких да се пад баченог камена у исту не може чути када падне на дно. За овакав бездан или jаму зато се и каже jама безданућа.

Kада се у њу баци камен, чуjе се како његово одбиjање jечи и jечи, а онда постаjе све тише и тише, да би одjедном све умукнуло, па се у народу чуjе и назив: jама без дна. Несагледив страх у људима изазива шиштање шишмиша у тим jамама, нарочито у сумрак када излиjећу из дубина jама, клепараjући крилима и будећи аветињски осjећаj страха код људи а посебно код дjеце коjа су некада чувала стадо у њиховоj близини. Јама на подручjу Лике и Кордуна има много, за разлику од Баниjе гдjе их jе неуспоредиво мање. За вриjеме постоjања Независне Државе Хрватске, 1941-1945. године, обзиром на њихово кориштење, имале су посебну улогу И значаj. Наjвише безданућа на подручjу Лике и Кордуна послужило jе зликовцима др. Анте Павелића, за масовно убиjање као гробнице српског народа, односно за озакоњени злочин геноцида читаво вриjеме од 1941. до 1945. године. Ту нису кориштена новчана средства за изградњу усташких концентрационих логора и њихово одржавање.

Једноставно су над њих усташки џелати масовно доводили или довозили похватани српски живаљ у његовим селима или пољима, jеднако мушкарце, жене и дjецу, те убиjали ножевима, батовима, понеког и из ватреног оружjа, и бацали их у ове хладне бездане већином живе или полуживе.

Од броjних овдjе наводим основне податке само за 121 бездану jаму и 216 мjеста, масовних стратишта гробница српског становништва на Кордуну, Баниjи и Лици, током постоjања Независне Државе Хрватске, 1941-1945. Укупно 337. Но њих jе далеко више. Овдjе су наведене само оне бездануће и стратишта масовне гробнице до коjих сам успио доћи или о њима сазнати у дугогодишњем истржиивању, како на терену тако и у изворноj архивскоj грађи. Овдjе нису наведене броjне куће у овим попаљеним српским насељима, коjе су биле масовна стратишта, као ни многи затвори, школске зграде, Српске православне цркве, господарске зграде и
разна давно забораву предана друга многоброjна мjеста. Нека су jош у току рата, 1941-1945. године усташе затрпале или забетонирале, а неке су jаме и гробнице и у Социjалистичкоj Републици Хрватскоj поравнате, затрпане балванима, камењем и покривене земљом. Данас су готово сва ова мjеста усташког злочина неприступачна и необиљежена. И она коjа су била скромно подигнута И обиљежена углавном сакупљеним новчаним средствима потомака убиjених, срушена су у времену од 1991-2000. године. Током 50 година постоjања Социjалистичке Федеративне Републике Југославиjе, готово ни из jедне бездане jаме кости жртава нису ексхумиране и достоjанствено сахрањене. Код ових наведених безданућа, масовних мучилишта и губилишта српског народа риjетко су гдjе одржаване комеморациjе, а посjета државних делегациjа ниjе било готово нигдjе.

Биљешка о аутору

Др. сци. Ђуро Затезало - Dr. sci. Đuro ZatezaloЂуро Затезало jе рођен 21. jула 1931. године у Доњим Дубравама, тада опћине Горње Дубраве, сада опћина Огулин. Син маjке Марте и оца Раде коjи су имали 10 синова и 3 кћери. Основну школу завршио jе у Доњим Дубравама, а учитељску школу у Карловцу 1951. године, ванредно, уз рад, трогодишњу вишу педагошку школу у Загребу 1958. године.- група предмета: повиjест, хрватско-српски jезик и jугославенска књижевност, затим филозофски факултет у Сараjеву, група: хисториjа народа Југославиjе и општа хисториjа . 11. фебруара 1964. постдипломски студиj на Институту за хисториjу државе и права Правног факултета свеучилишта у Загребу из области државнополитичких наука гдjе jе магистрирао 5.11. 1969. године. Ту jе 1. jула 1977. обранио и докторску дисертациjу под насловом: Настанак, развитак и организациjа народне власти на Кордуну, Баниjи и Лици у раздобљу од 1941-1945. године. Радио jе као учитељ у Крушковачи и Оштариjама, наставник и професор на Економскоj школи у Карловцу, просвjетни савjетник за српско- хрватски jезик и хисториjу на заводу за школство котара Карловац, секретар Комисиjе за хисториjу котара Карловац1960. Од тада искључиво ради на прикупљању и обради архивске грађе, публицирању изворне грађе, обjављивању студиjа. Покретач jе и утемељитељ Хисториjског архива у Карловцу те изградње савремене архивске зграде, jедине новоизграђене у Хрватскоj, чиjи jе директор био пуних 30 година, до пензионирања 1994. године. Има звање научног и архивског савjетника. Аутор jе 15 књига, више од стотину стручних и научних радова, организатор и учесник низа научних скупова с тематиком из времена 20. виjека, а наjвише из периода НОБ од1941-1945. године. Главни jе и одговорни уредник више десетака монографиjа, студиjа и зборника у издању Хисториjског архива у Карловцу и неким другим институциjама. Носилац jе броjних признања за нарочите заслуге и постигнуте успjехе у раду, међу коjима Орден рада са златним венцем, Награда за животно дjело опћине и града Карловца, Повеље ЗАВНОХ-а и других.

Top of Page

FOREWORD

Testimonies of people who escaped death are just a part of the truth told by surviving witnesses about what happened and in which way people suffered and died. Many of them died wounded without anyone recording their suffering.

That is why many truths on legalised Ustasha crimes remained unfinished or unspoken, with people saying that it still was not the time, thatwe need a 50-year distance, need to wait, that it would hurt the feelings of the people Ustashas belonged to… Friends would get angry, but also enemies with whom we intend to befriend in the future. All of that evil should wait for a better opportunity. We should not collect, record or publish evidence on those terrible Ustasha crimes. Why keep records on mass graves, execution sites, discovered bottomless pits, or exhume victims? It is better for them to remain there in peace. These and similar things were said.

Many things were covered up with silence. People kept quiet under the excuse that all of that would disturb the brotherhood and unity of our peoples and ethnicities.

If people did not keep quiet about the crimes, if the socialist authorities of Croatia used competent institutions to collect data, documents and testimonies of survivors in timely and organised manner, if there was no silence and destruction of the little materials we had, and if the truth was presented by experts in a scientific manner, the crimes would surely not have repeated. In this way the crimes against people slaughtered from 1941 to 1945 were more perfidious and bloody for their descendants. Serbian settlements were almost gone. Houses and auxiliary buildings were looted and mostly burned or populated by Croats, and not only by refugees, but also people from towns and settlements were there had not been any fighting. From 1991 to 2000 humble memorial for victims of the Independent State of Croatia were also destroyed. Their names were gone and so they were murdered for the second time. This also happened on the location of the Serbian church Nativity of Mary (built 1826) in Glina where Ustashas in late July 1941 slaughtered 1564 Serbs and where a Memorial Home was built with memorial plaques with names of the victims in front.

On September 25th, 26th and 27th, 1995 the memorial plaques were shattered and removed, and the previous name of Memorial Home was changed to Croatian Home.

By talking about this I wanted to support innocent victims and all of those who were not able to tell their horrible truth and how and in which bestial ways they lost their lives.

While I was collecting and writing these testimonies, and especially now, 63 years from the genocide, I read them and prepared them to be presented to now and future generations, I did not feel like a chronicler or a historian.

These testimonies leave us with no doubt who was doing what and what role they had in the crime. They accurately accuse the criminal, reveal his name imprinted here. He signed his full name, no chance of deleting it. Men, women and children were slaughtered with knives, murdered with axes, hammers and mallets, shot in the forehead or back of the head, fried in fire, burned in their houses, tied with wire or chains, thrown into bottomless pits, or pit they had to dig for themselves before a terrible death, rushed headlong into the depths of sea, rivers, hung, beaten to death, starved, died of thirst… who could count it!

Genocide is the most severe crime against humanity and international law. The genocide committed by Ustashas of the Independent State of Croatia from 1941 to 1945 is a premeditated and programmed crime.

Genocide over children, new-borns who just came from their mothers’ wombs, is the most severe of the most severe crimes against humanity and international law.

The Independent State of Croatia was the only one in the world that had concentration camps for children from infants to 14 years of age. There is a list of names of 19 432 children murdered in the cruellest way in the Ustasha camp Jasenovac, 7000 in Sisak camp and just in pits on Kordunthere are 6677 of boys and girls.

Days from 1941 to 1945 were horrifying and bloody. There have never been so many tears, hunts, so much suffering and innocent blood spilt over valleys and hills, frost, snow, wind and ice. Those who have survived by any chance were left with hard memories in their minds, grooves in the memory carved for life.

Those times will be remembered always as days when mothers and grandmothers carried new-borns in their arms, left them in caves and hollow beech trees, in deep bales, river canyons and shared bed with beasts, trying to save their lives and lives of their children from beasts in human form.

Those times will be remembered eternally by evil attempts to wipe out an entire people.

Science still needs to determine and explain from which bestial alcoves and parts of human subconscious came ideas for types of torture and criminal practice used against Serbs in the Second World War.

Who could slaughter 422 Serbian peasants, 149 of them children up to age of 13 in the Serbian church in Sadilovac on Kordun, on July 31st, 1942? Who could then bring straw, pour petrol over slaughtered, often still alive children with parents, brothers and sisters and burn them in a Christian church? And many more of them were slaughtered and burned in their own homes!

Who came up with the idea of the Dead Wheel Dance on a Kordun hill (above Rakovica, near Slunj), when on July 21st 1942 Ustashas killed over 420 Serbian civiliansin shelters and homes, and then took 10 slaughtered girls and 10 boys from age 5 to 7, took off their clothes, laid girls on their backs to form a circle, connected their hands, spread their little legs and placed naked slaughtered boys on top of them! Innocents were slaughtered, children next to parents, brothers next to sisters, grandchildren next to grandparents. Death joined them forever.

When we read these testimonies of survivors and those not slaughtered we do not feel a distant, but close, fresh and bloody existence of the Independent State of Croatia. That is why every person who reads these tragic testimonies of people risen from the dead, who managed although exhausted to escape execution sites or managed to get out of the perpetual dark of bottomless pitseven wounded and covered with blood, is going to have a constant idea of how indestructible the human race is.

This book does not contain theories of genocide, but merely presents facts on how and under which circumstances the genocide from 1941 to 1945 had been conducted in the Independent State of Croatia.

The linguistics even 63 years after the atrocities still has not found not even remotely adequate words to describe the level of inhumanity and monstrosity of the crimes committed during the Independent State of Croatia, from 1941 to 1945.

Still, I am deeply convinced that the time will come when we will be able to clarify how these crimes came to be, how they were organised, legalised through laws and conducted massively. I believe that the historical science is going to clarify the true and whole truth about these horrific crimes committed over hundreds of thousands of men, women and new-borns in the attempt to destroy an entire people.

My intention with this book was not to accuse anyone for the crimes committed. I only wanted to support the innocent victims: mothers, fathers, grandparents and all those victims, boys and girls who had not tasted life, from my sad childhood from 1941 to 1945. “

          … because victims and their sufferings during their time of death demand truth to be heard…”

ĐuroZatezalo

BOTTOMLESS PITS, MASS GRAVES, CRUEL EXECUTION SITES OF SERBS IN THE AREA OF KORDUN, LIKA AND BANIJA FROM 1941 TO 1945

Pit, abyss, ‘jemurka’ or ‘zvekara’ are familiar words for natural pits in the ground or abysses on a rocky terrain. A pit is a vertical crack or a diagonal channel of various depth and width. They have mostly vertical or stepwise walls of various sizes, both at the entrance and deep within.

The size of the opening can be from one to ten metres wide and even more. Bottomless pits, which is a name more used by the people, is the most mysterious and terrifying Karst subterranean formation. Some of them are so deep that you could not hear the fall of a rock thrown inside. That is why such pits or abysses are called bottomless.

When you throw a rock inside, you can hear it bouncing off the walls and the sound echoing, getting quieter and then everything is silent, so the people call it a bottomless pit. The sound of bats in those pits make people endlessly afraid, especially as they fly out in dusk, clapping their wings rising eerie feeling in people, mostly in children who used to watch over their flocks near the pits. There are a lot of pits in the area of Lika and Kordun, unlike Banija where there are significantly less of them. There were especially important during the Independent State of Croatia, from 1941 to 1945, considering for what they were used. Most of the bottomless pits in the area of Lika and Kordun were used by villains of Dr Ante Pavelić for mass murders and graves for Serbs, i.e. for the legalised genocide during the whole time from 1941 to 1945. There they did not have to use funds to build and maintain Ustasha concentration camps.

The Ustasha executioners simply brought en masse Serbs they captured in their villages or fields, men, women and children, murdered them with knives, mallets, some of them with firearms, and threw them mostly alive or half alive into these cold abysses.

Out of many locations, here I give basic data only for 121 bottomless pits and 216 mass execution sites of Serbs in Kordun, Banija and Lika during the Independent State of Croatia from 1941 to 1945. 337 locations in total, but there are much more. I named only those pits and mass graves I managed to visit or obtain information during my long research, both in the field and in the archives. I did not mention here all those numerous houses in burned Serbian villages which were mass execution sites, just as many prisons, schools, Serbian churches, auxiliary buildings and other long-forgotten and numerous locations. Some of them were covered with concrete by Ustashas during the 1941 – 1945 war, and some pits and graves were covered with logs, rocks and earth even in the Socialist Republic of Croatia. Today, almost all of these sites of Ustasha crimes are inaccessible and unmarked. Those that were humbly marked using funds collected by victims’ descendants were destroyed from 1991 to 2000. During the 50 years of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, almost none of the victims were exhumed from pits and given a decent burial. There were few and rare commemoration services near these bottomless pits, mass torture and execution sites of Serbs, and state delegations visited them almost never.

Др. сци. Ђуро Затезало - Dr. sci. Đuro ZatezaloNote on author

ĐuroZatezalo was born on July 21st, 1931 in DonjeDubrave, municipality GornjeDubrave at the time, now municipality Ogulin. His mother Marta and father Rade had 10 sons and 3 daughters. He finished primary school in DonjeDubrave, a teachers college in Karlovac in 1951, a three-year pedagogy college in Zagreb in 1958 where he majored history, Serbo-Croatian language and Yugoslav literature, then Faculty of Philosophy in Sarajevo, majoring in history of Yugoslav people and general history. On February 11th, 1964 he started postgraduate studies at the Institute for History of State and Law at the Law School of the Zagreb University in state politics where he got his master’s degree on November 5th, 1969. He also had his PhD dissertation there on July 1, 1977, titled: Creation, development and organisation of people’s authority in Kordun, Banija and Lika from 1941 to 1945. He was a teacher in Kruškovača and Oštarije, teacher and professor at the School of Economy in Karlovac, educational advisor for Serbo-Croatian language and history at the School Institute in Karlovac, Secretary of the Karlovac History Committee in 1960. From that moment he worked exclusively on collecting and processing archived documents, publishing original materials and publishing studies. He is a founder of the Karlovac History Archives and initiated the construction of a modern archive’s building, the only one newly-built in Croatia, which he managed for 30 years until he retired in 1994. He is a scientific and archive advisor. He wrote 15 books, over one hundred expert and scientific works, he organised and participated in many scientific seminars dealing with 20th century, and mostly the People’s Liberation Struggle (NOB) from 1941 to 1945. He is the editor of several monographs, studies and almanacs published by the Karlovac History Archives and other institutions. He received many decorations for his services and work, such as the Medal of Work with golden wreath, Lifetime Achievement Award of the Karlovac City and Municipality, ZAVNOH Charter and others.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top