Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Предавање Моје Јадовно и свједочење Илије Ивановића

Датум објаве: среда, фебруар 13, 2019
Величина слова: A- A+

Пројекат Култура сјећања и памћења у уторак 10. априла 2012. баш на датум када је основана НДХ и када је Госпићка казниона  1941. примила прве затворенике, проширио се у једну нову димензију.

Процеси геноцида и Холокауста и ране које су они донијели виђени из перспективе жртава и њихових потомака јесу компонента без које се процес систематизације културалног памћења не може ни замислити.

Методолошка плетеница општих и специфичних историјских процеса који су предходили геноциду,  испреплетених са личном и породичном причом потомака жртава комлекса  усташких логора Госпић- Јадовно 1941 испричана искреношћу и посвећеношћу др Душана Басташића, представили су једну нову кулминациону тачку низа предавања.  Идеолошка и „вјерска“ подлога и припрема геноцида, у крв хиљада недужних, најмонструозније претворена, полако се на примјеру  једног генеолошког стабла претвара у Јадовничку рану  које се, од давнина и њених пранастанака до данас, незборавом против ње бори. Смисао свега јесте побјећи од еуфемизама  и статистичке имагинације и  показати да свака жртва и њени ближњи јесу име, ријеч божија, јесу животна прича, једна душа која се криком живота судара са исконским универзалним злом, које је овај пут своје отјелотворење нашло у црној униформи Независне Државе Хрватске.

Управо та свеобухватност и различитост нити повезаних у једну причу која се чудесним мозаиком склапа пред слушаоцем, који полако постаје сапатник и саборац против свих „Јадовничких рана“ које сви у себи носимо, јесте она близинска препрека превазиђена, онај зид срушен између  пршлог и садашњег времена. Јесте она разлика између теоријског предавања и искрене исповијести.

Подаци о комплексу усташких логора, у којем је за 132 дана 1941. године преко 42 000 жртава , страшна претеча Јасеновца прострта од госпићке казнионице, велебитских јама до острва Паг, као најстрашнија чињеница поткрепљена низом објашњења и детаља  нису ускратили ни ону научну, сазнајну страну презентације, напротив.

Сузе у очима већине присутних пред прочитаном потресном причом мајке мученице из јаме која, у крилу, држи умирућег сина, комад  логорске бодљикаве жице и камен „свједок“ злочина,  показали су колико је рана ту свуда око нас, а то је она материјализација, очевидност која ствара саосјећање када слушалац постаје свејстан  величине патње и трагедије жртве наших предака.

Нажалост, данашња небрига и покушај гашења пламена сјећања на најперфидније начине чак и из нашег народа не дају мира ни тој успомени .  Међутим учесницима и организаторима пројеkта који си имали  прилику да чују „Моје Јадовно“  др Душана Басташића предсједника удружења Јадовно 1941. потпуно је јасно куда се треба кретати на нимало лакој стази памћења  и незборава праведничке жртве.

Исповијест Илије Ивановића, преживјелог јасеновачког логораша и учесника пробоја 22 априла 1945.,само је комплетирала  поглед на страшне дане геноцида из перцепције жртве. Часни старина на дивљење свих присутних ,стојећи читаво вријеме, износио је своја сјећања на сужањске дане , дане патње , глади и свакодневног сусрета са смрћу док је радозналости и посвећенсот студената историје достизала амплитудне висине. Посебна жеља да се испрати свака ријеч, сваки покрет свиједока најтежих дана српске несреће показала  је да се није требало чекати до сада, да наш факултет и студијски програм угосте и чују суштинску основу културалног памћења, исповијест преживјеле жртве. Иако то  показује недостатак системског рада до сада, поносни смо на чињеницу да су овакву ствар урадили управо сами студенти уз несебичну помоћ људи ентузијаста .

Мирна поткозарска породица која је живјела од пољопривреде, завршава у Јасеновцу, а  тада тринаестогодишњи дјечак упознаје страхоте ума злочинца у годинама када је требао имати најљепше дјетињство.  Брутална смрт логораша  због залогаја купуса, систематско разбијање породица, свакодневни сусрет са крвницима,слика заробљеница које отпремају у Градину настојећи да их понизе пред  страшну смрт. Гглад као вијесник смрти и  занимљива прича  избављења, која тек почиње пробојем, трауматични доживљаји посљедица логора након рата, слике које су се као на филмској траци одвијале пред слушаоцима, али које су са лакоћом прешле на праву страну поистовјећивања са  жртвом преживљавања његове судбине емотивно, бар на трен, бар на минут. Свака ријеч Илијина дуго је одзвањала и добијала,  некако, крунски ехо  ходницима овог послијеподнева. И нешто више  и од сат времена  ове енергичне и искрене примопредаје  страшног искуства геноцида и Холокауста прошло је као трен, а стекао се утисак да би, да је ова прича трајала  и много дуже, опет би била овако топло и знатижељно примљена, ишчекујући још…

Разговор у канцеларији и силазак са другог спрата низ стрме степенице зграде Филозофског факултета и топлина ријечи Илије Ивановића, који је свој живот провео учећи младе,  донијели су ми утисак  и сигурно сазнање  да управо ова два,горе поменута, свједочења Јадовна и Јасеновца, као парадигматичних  појмова  страшних искустаава, које би сви требали  не заборавити и пренијети ради добра  на наша покољења , јесу оно што је Култури сјећања и памћења  улило душу живе ријечи.

Извор: УДРУЖЕЊЕ СТУДЕНАТА ИСТОРИЈЕ “ ДР МИЛАН ВАСИЋ“ БАЊАЛУКА

ПОКОЉ - Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.
ПОКОЉ – Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.

 

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top