Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

ПРЕБИЛОВАЧКИ ДНЕВНИК ИЛИ ПУТОВАЊЕ ДО ПАКЛА И НАТРАГ (1)

Датум објаве: петак, август 18, 2017
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

Да припадаjу неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Аушвица, Хирошиме, Лидица…

НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ

Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Аушвица, Хирошиме, Лидица…

Четвртак, 6. август 2017.
Веома топао, безоблачан, прави летњи дан, а временска прогноза гласи да ће бити чак до 39 степени. У један иза подне кренули смо на пут. Возио је Сава, син Пеђе Ристића. Часлав и ја седели смо позади. Одмах сам приметио да је Сава искусан и поуздан возач, тако да сам од Београда до Сремске Митровице дремуцкао.

Границу смо прешли код Сремске Раче. Чим смо се нашли у Босни, у Републици Српској, одмах смо приметили да „овде има више ћирилице“ него у Србији. На пола часа одморили смо се у Бијељини.

Разгледали смо владичин двор, окружен непрегледним површинама кукуруза. „Качавендина резиденција“, како су је прозвали неки новинари, делује импозаннто, вероватно не за свачији укус. Но човек осећа као да је неко, рецимо, део моксовског Кремља пребацио овде. А шта је то „овде“? То је „српска Семберија“, како ми је мало касније, код бонзинске пумпе, објаснио један становник града.

У разговору са неколико људи из овог краја, вероватно приметивши наше чуђење овим монументалним грађевинским делом, били су недвосмислени: Можете причати о нашем Качавенди што год хоћете. Но он је створио нешто што ће да остане и после њега. Владика, ето, оде, а његов манастир и даље стоји. Пре Василија били су и други, али они иза себе нису оставили никакав траг. А Качавенда јесте. Да би човек разумео зашто је владика Василије изградио управо такву цркву и двор, човек мора да је овде рођен. Просто је хтео муслиманима, католицима, Западу, па и политичарима из Београда да каже отприлике ово: Сви сте против нас, сем, ево, нашег верног православног народа, наше епархије, православне цркве и Русије“.

Пут кроз Семберију је боље урађен него кроз сремска села. Има лепих, па и богатих домаћинских кућа. Српска насеља налазе се све до десетак километара пред Тузлом. У овом граду био сам свега једном, и то кратко, у пролазу, пре неких двадесетак година. Види се да је у последњој деценији изграђено много стамбених зграда и, разуме се, неколико џамија.

Веома су лепи, готово алпски, предели између Тузле и Кладња, обрасли густом четинарском шумом. Уз друм су посејани бројни ресторани који нуде „јањеће“ печење. Но понегде стоји и „јагњеће“.

Од Сарајева у смеру Коњица направљен је аутопут у дужини од неких двадесетак километара. Изгледа заиста „европски“. Овај скупи грађевински подухват финансирала је вероватно Турска, јер на крају аутопута, поред „босанске заставе“, вије се и турски барјак.

Веома привлачно, са чистом, прозирно-зеленом бојом изгледа Јабланичко језеро. Уз само обалу изграђено је много приватних кућа. И овде, као и целим путем од Тузле, виде се пре свега џамије, а свега две или три православне цркве.

Прошли смо и Мостар. На левој обали Неретве гради се нови величанствен храм СПЦ, смештен на једној узвисини, тако да се може да види и са десне обале Неретве. Он је рушен у Другом светском рату, па поново у овом, године 1992. Има још много да се уради.

Почитељ је најлепше место кроз које сам прошао на овом путовању. Данас сам га видео по први пут, а од раније познат ми је пре свега по описима Иве Андрића. Сада видим да је овај српски писац са правом толико много простора посветио овој малој херцеговачкој касаби.

Један занимљивост: У Републици Српској табле назива места су прво на ћирилици, па затим на латиници. У Федарацији прво на латиници, а испод на ћирилици. Тамо где су муслимани у већини у ретким случајевима неко је зацрнио ћириличне натписе, а где су римокатолици, ту је редовно све ижврљано, са очевидном намером да се не виде ћирилична слова. У Републици Српској нисам видео ниједан латинични натпис да је ижврљан. И ово је можда једна мала лекција о толерантности у Босни и Херцеговини?

У девет увече стигли смо у Чапљину. Никад раније нисам био у том месту. Одсели смо у хотелу Могорјело. Накратко смо сели у ресторан хотела. Владика Глигорије са уважавањем, срдачно, као старог пријатеља, поздравио је архитекту Пеђу Ристића. Ту је био и игуман из манастира Житомислић те пребиловачки прота, који су нам такође пожелели пријатан боравак.

Петак, 7. август
Устао сам пре седам и обилно доручковао. Ведар дан, до 37 степени. У Пребиловце смо стигли око осам ујутро. Блистав, сјајан утисак. Гомила људи запослена је на завршним радовима, од керамичара и зидара до баштована и обезбеђења. Владика Григорије, шеф параде, неуморно све надгледа и нада се да ће сутрашња свчаност проћи мирно, како је планирано, без непријатних изненађења.

Уђох у пребиловачко гробље. Премда је удаљено неких две стотине метара од градилишта и гужве, одједном сам се нашо у другом свету. Тако је мирно овде, место посејано медитеранским чемпресима. Гробље је као створено за самоћу и размишљање, или, како би казао један руски песник „тихое место для уединения“.

Реч је о смрти, „речь про смерть“. Врео летњи поветарац заталасао је гробљанске чемпресе. Некако истовремено у мени пробудила се песма једног Енглеза. Ево је у мом преводу: „Унутар капије чух звук, ветра како њише чемпресе…, који стењу и као да желе да нам шапну, што су сазнале њихови корени“ (Within its gates I heard the sound, Of winds in cypress, … that moaned, and sought, To whisper what their roots had found). Реч је о Стерлингу (George Sterling).

Пребиловци још нису залечили ране од последњег рата. Но, за разлику од Другог светског рата, тада, године 1992, страдали су „само“ надгробни споменици, док људи – како су ме обавестили – нису. А нису ни могли када су готово све становнике села заклали Хрвати у лето године 1941. Кажем „Хрвати“, а не усташе, јер ми је на то скренуо пажњу један становник овог села: „Знате, све су то биле наше комшије из оближњих католичких села. Када је у априлу 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, многи од њих одмах су обукли усташке униформе, неки су били обучени у обична сељачка одела. Но сви убице су били Хрвати. Зато је погрешно када се говори искључиво о „усташким злочинима“. Правилно је казати „хрватски злочини над српским цивилним становништвом“. Словом, то је био програм хрватске државе у времену од 1941 до 1945. Јосип Броз Тито наставио је политику Анте Павелића, само не више ножем, већ много „цивилизованије“, уз помоћ устава и закона, који су увек били на страни Хрвата и Словенаца, док је српски народ био обесправљен. Деценијама нам титоистичка страховлада није дозвољавала да повадимо кости наших најмилијих расутих по херцеговачким јамама.“

И, заиста, надгорбни споменици поврђују истинитост речи овог становника Пребиловаца. Они најранији, подигнуто између 1945 и 1970, говоре да су жртве „убијене“, или да су биле жртве „фашистичког терора“. Тако на надгобном споменику фамилије Ждракановић стоји да су „страдали 1941. године: Митар, Илинка, Божо, Драгиња, Мара, Милица“. Неко ко не зна историју овог краја могао би да помисли да су можда страдали у саобраћајној несрећи. Тек после 1970. на неким споменицима стоји да су њихове најмилије убили „усташе“. На следећем читам: „У Шурмановачку јаму из села Пребиловци усташе су 1941. године живе бацили у јаму: спомен оцу, мајци, брату, сестри подиже једини преживели члан породице Митар Шарић године 1982“. На трећем, код породичне гробнице Ждракановић стоји: „Никола, Јока, Огњен, Стана Милева, Вукашин, Вукосава – сви убијени од усташа 1941. године“. Најстарији је од њих био Никола, рођен 1867, а најмлађа жртва јесте Вукосава, рођена 1937. Николи Ждракановићу је дакле било 64 године, а Вукосави четири. На четвртом гробу уписано је следеће: „Овде почивају посмртни остаци породице Медан: мајка Мара са своја четири сина, четири снахе, унукама и унуцима стрељани 4 августа 1941. Син Јово, рођен 1896, имао је петоро деце, а најмлађа Видосава била је беба. Брат Саво, рођен 1901, имао је троје деце – Јованка и Славојка биле су близнакиње, старе девет година. Трећи Марин син Шћепан, рођен 1907. године, имао је шесторо деце, а најмлађи Васо био је стар две године када је убијен. Четврти брат Бранко, рођен 1910, имао је троје деце, а најмлађи син Љубо био је стар свега неколио месеци када су га стрељали. Ради тога што бијаху Срби…“

Овај последњи споменик, чини се, највише се приближио истину. Јер убијани су без разлике на доб и пол, сви, од бебе до стараца, и то само зато што су – Срби. После рата у томе није смело да се говори, да се не повреде осећања „братских југословенских народа“, а нарочито се пазило да се не говори о хрватским злочинима, јер, најзад, „велики вођа југословенских народа“ Јосип Броз јесте – Хрват.

О злочинима на 20 километара од Јадранског мора, у непосредној близини ушћа Брегаве у Неретву, најбоље свједоче и стихови пјесме злочинаца, „народног песника“:

Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!“,

и

Српске су погашене свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Иако се од званичника не могу чути ријечи о именима злочинаца, за најкрвавије злодјела у Пребиловцима и долини Неретве осумњичени су и локални фанатизовани херцеговачки фратри, махом ђаци широкобријешке фрањевачке гимназије, о чему говоре и бројне изјаве и свједочења.

Цело ово подручје је након Другог свјетког рата било под присмотром агената југословенске Озне, касније Удбе, који су контролисали да неко од Пребиловчана не би откопавао јаме у којима су бачени њихови најмилији.

Свако ко је покретао такву акцију био је хапшен, јер је то „нарушавало братство и јединство“. Те јаме са српским жртвама су 1961. године забетониране, а поред њих је Савез партизанских бораца БиХ подигао бијеле гранитне стубове, као споменик гдје је исписана порука латиницом у којој се спомиње усташки и фашистички терор, али не сва имена, број и националност жртава.

Слични примери, колико ми је познато, постоје још само у Совјетском Савезу. Ради „братства и јединства“ у титоизму, а у Совејтском Савеу, проводила се „политика дружбы народов“. Прва, лењинистичка фаза, одликовала се жестоком русофобијом. Бољшевици се нису задовољили само убијањем царске породице, монаха, монахиња, царских официра и чиновника. Они су рушили и руске православне цркве и гробља. А ове акте вандализма бољшевици су називали „наставак борбе са царским режимом“. Бесомучно су разарали гробља руских аристократа.

Друга, брежњевска фаза, умекшала је негативан став према Русима. У доба Горбачова и Јељцина ту политику је сменила политика многонационалне Руске Федерације, где је руски народ поново дошао у подређени положај. Многи злочини над Русима, које су починили римокатолици Литванци и унијати (гркокатолици) Украјинци приписивани су „фашистима“ или Немцима.

Синоћ сам у нашем хотелу у пролазу чуо разговор на ту тему двојице Хрвата. Дали су своје „духовите“ примедбе поводом Пребиловаца. Њихов прича потпуно је била прожета мржњом: дубоком, свеобухватном, безусловном мржњом према свему што има „српско“ име. Ако читате хрватску штампу или гледате загребачку телевизију, добићете исти утисак. Избор пакосних примедби на рачун Срба просто је неисцрпан.

Зашто је то тако? Како је дошло до тога? Објашњење које нам нуде економисти, марксисти, политичари или социолози никако ме не задовољавају. Да су муслмани и римокатолици у Босни и Херцеговини извршили такве бестијалне злочине – како у Првом светском рату, тако и у Другом – против својих комшија Срба, разлог не може да буде ни класна борба, а ни верска, политичка или економска. Покушај да се објасни та мржња ваља потражити у прошлости. Реч је о искорењивање и преобаћање Срба, хришћана, у турске, муслиманске јаничаре или у римокатолике. Тиме што кољу Србе, на пример, римокатолици Херцеговине убијају и своје претке, своју прошлост и прихватају нови идентитет. Они више нису оно што си им били деда, баба, дакле, Срби, већ постају – Хрвати.

Пропутовах свих пет континената и приметио сам да брига о гробима предака јесте својство већине народа. Кинези, будисти, и православни народи нарочито се истичу у томе. И Пушкин је то опевао: „Два чувства дивно близки нам, в них обретает сердце пищу: любовь к родному пепелищу, любовь к отеческим гробам“.

Субота, 8 август
Један од најтоплијих дана, чак до 41 степен. Стигли смо јутрос пре осам и присуствовали освећењу Храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Божанственом литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, уз саслужење шеснаест епископа, великог броја свештенослужитеља и мноштва вјерног народа Божијег, прослављајући Мученике пребиловачке.

Литију из села, предвођена Максимом, епископом западноамеричким, и епископом Теодосијем, рашко-призренским, дочекало је сабрање са патријархом Иринејем на челу. Опходом и полагањем моштију у крипту Храма Васкрсења Христовог почело је његово освећење, али и, увијек изнова, освећење васколиког простора и времена Светом архијерејском литургијом. Током Литургије крштена је и у Цркву уведена Сара, Пребиловчанка, дијете повратника у ово село. То је за мене био најузбудљивији део данашње свечаности.

После литургије, беседио је патријарх Иринеј. Он је истакао да су у Пребиловцима, који су имали хиљаду становника, 1941. године усташе убиле 850 српских цивила, које су живе бацали у јаму.

Милорад Додик је навео да је у околним јамама у Херцеговини више од 4.000 људи из околних села страдало. Он је напоменуо да комунистички режим није дозвољавао да се ископавају кости из тих јама, па је тек 90-тих година прошлог века покренута иницијатива и из неколико јама је прикупљено 4.000 костију страдалих Срба. Додик је истакао да је 1991. године саграђена костурница, коју је освештао блаженопочивши патријарх Павле, а само неколико месеци након тога, Хрвати и њихове јединице су је минирале. Додик, напомиње да су Пребиловци били једно од најбогатијих села у том крају, али је тада уништено.

Владика Григорије истиче да се треба сећати, приклањајући главу пред жртвама и њиховом страдању, али не са жељом за осветом. Он је напоменуо да се Србима догодио Јасеновац, догодили су се Пребиловци и многе јаме безданице на чијем дну лежи безброј костију српских страдалника из Другог светског рата, и запитао ко је о томе и како говорио у последњих 75 година. „Ако спомен на јасеновачке и пребиловачке мученике није ишао у прилог комунистичкој идеалогији и исфорсираном братству и јединству народа бивше СФРЈ, у чему је проблем посљедњих 25 година, када се опет блиједо и једва сјећамо, рецимо, јасеновачких жртава? Да ли смо из свега тога научили лекцију, да ли смо били на опрезу када је започео нови рат?“, запитао је владика Григорије.

Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, Орадур у Француској, села Лидице у Чешкој…

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост, и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено је поштовање и заштита. Постоје музеји посвећени њима, где им светски државници и друге значајне личности указују поштовање. На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њених медија.

Српске жртве из 20. века не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог века у знатном делу београдске јавности сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!? По њима, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла је све балканске национализме, који су после довели до крвавог распада Југославије!? Значи да је кости требало заборавити у јамама, како су то и усташе одредиле!?

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније место у Европи, 1992. године поново загазила усташка чизма, претварајући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен.

Српско село Пребиловци било је до 1941. године једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око хиљаду становника у 120 домаћинстава. Разлози хрватског монструозног злочина су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато српско село, које је у Првом светском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године кнез Павле и Драгиша Цветковић ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.

У видовданском покољу 1941. године убијени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Највећи број је убијен у Опузену у Далмацији, код села Струге код Чапљине, у којима су жртве затрпане у ископане јаме, затим у крашке јаме: Бивоље брдо, две јаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две јаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коју је бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од највећих гробова херцеговачких Срба је река Неретва.

Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било је у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве, која се у средњем веку звала Видова ријека или Видовштица, испод Стоца, некадашњег Видовског или Видошког града, убијено је 200 измучених Срба и затрпано у ископане јаме из којих је после извирала крв.

Опет је безазаленост, честитост и наивна вера у реч комшија римокатолика Хрвата и муслимана била кобна за Србе, па је илиндански покољ по броју, старосном и полном саставу жртава био страшнији од видовданског. На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема јамама, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба – Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо, која је и примила највише жртава.

У зору 4. августа 1941. године хрватски злочинци из околних села, поступајући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким стројевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћају својим кућама, не очекујићи да ће и они бити мета напада.

(Наставиће се)

Извор: Нови Стандард

Везане виjести:

ПРЕБИЛОВАЧКИ ДНЕВНИК ИЛИ ПУТОВАЊЕ ДО ПАКЛА И НАТРАГ (2)

Пребиловци – Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top