Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Потрага за браћом: „Питала сам се које кости да пољубим“

Датум објаве: петак, новембар 3, 2017
Величина слова: A- A+

Београд — Олгица Божанић, рођена Костић део је једне од најтрагичнијих породица на Косову. ОВК је отео или убио 15 Костића, укључујући њена два брата Лазара и Тодора.

Олгица Божанић
Олгица Божанић

Трагедија породице Костић почела је отмицом Југослава Костића на радном месту 11. јула 1998. године. Олгица је радила у апотеци, била на радном месту. Тражила је од колегиница Албанки помоћ, неку информацију да сазнају где се он налази, јел је тада ОВК већ била јака и правила је ровове и у селима и око Ораховца.

Атмосфера је била напета и сваки дан се чекало да се догоди нешто страшно.

Њен млађи брат Лазар отишао је у Ораховац да пријави нестанак рођака и онда је продужио за Призрен, да и тамо ургира. Успут је успео да евакуише своју жену и дете, тада 11-месечну Анђелу. Свратио је и до Олгициног стана, и тада га је последњи пут загрлила.

Рекао им је да не излазе из куће, да је опасно и да он не зна да ли ће стићи до своје куће жив. Олгица га је питала да пође са њим, да иду заједно, па шта буде било њему, да буде и њој. Он јој је рекао: „Сестро, повео бих ја тебе, али имаш троје деце, не могу то себи да дозволим. Остани са својом децом.“

Није ни слутила да ће два дана касније Ораховац бити нападнут. Тако је било. Прво је нападнут Дом здравља. Сви су се завукли у своје станове, нису смели да изађу. Пуцало се од петка до уторка, непрестано. Није било струје, а хранили су се од онога што је било у кући.

У та четири дана, Олгица каже да се само бојала да је не убију или не силују пред дететом од три и по године и пред супругом.

Каже, нисмо очекивали ништа боље, него смрт.

У свему томе, каже, скупила је храброст и кроз прозор замолила комшију Албанца који је имао радњу испред њихове зграде, да им да цигарету за њеног мужа, да не полуди. Добацио им је цео бокс цигарета.

“Ја никада нисам рекла, нити ћу, да су сви Албанци зли и злочинци, има и добрих“ каже Олгица.

Српска полиција је успела да се пробије до центра Ораховца и да их евакуише, и уместо да се радују што су преживели, Олгица добија најтужније вести. Да су сви њени из села Оптеруша и Ретимље, одведени у логоре. Каже да јој се цео свет окренуо и да и дан данас не прихвата да је тада постала сестра безбратница!

Шест месеци касније, док је рат увелико трајао, Срби којима је неко нестао, организовали су марш до места Драгобиље, где је било седиште ОВК, да пробају да сазнају нешто о отетима. Пешачли су 14 километара, а у тој поворци били су и Драгица, и Олгица и њена мајка Петра.

Са врхова планина посматрали су их припадници ОВК, са упереним пушкама у њих. Ништа их није спречило, чак ни то што им је полиција рекла да се врате, јер не могу да им гарантују безбедност.

Када су стигли, никога наизглед није било, ни са ким нису могли да разговарају. Али, књижевник Ранко Ђиновић, који је био у поворци, сведочи да је иза куће угледао око 300 наоружаних припадника ОВК, који су сваког тренутка могли да их побију.

„Искрена љубав за браћом потисне страх. Жеља да видим браћу, дала ми је снагу. Нисам се ничега бојала“, каже Олгица.

Ја уважавам све жртве, било да су оне Срби или Албанци, али каже да се прави дискриминација, да се свих ових година не чују апели српских мајки, само албанских.

Олгица каже да њена мајка, упркос свим ДНК анализама још не верује да су јој синови мртви. Олгица каже да верује да њихова срца куцају у неком другом, јер се у извештају Дика Мартија помињу мушкарци из Ретимља и Оптеруше, да су годину дана после отмице, били живи и одвезени у Албанију у место Кукс, и да су тамо могуће, послужили за трговину органима.

Олгица се пита и како су њихови остаци после свега тога доспели у пећину Волујак, али није добила одговор до дана данашњег, јер се ни један суд није потрудио да уради праву истрагу и открије праву истину.

Олгица је годинама касније разговарала са Албанцима за које верује да су знали нешто о њеној браћи и питала их колико кошта да њена породица откупи животе њене браће. Као одговор је добијала да они не знају ништа о томе и да нису умешани у отмицу, али да ће се распитати.

Олгицина мајка Петра и данас верује да их је све издала држава, јер је сигурна да су наши војници или полиција могли да дођу, да реагују, да их спасу. До данас је нико никада није саслушао нити питао шта се догодило тог дана у Ретимљу, Оптеруши и Зочишту. 

Чак је касније и разговарала и са представником ОЕБС-а Вилијамом Вокером, тражећи помоћ. Од њега је добила одговор: Зашто их ваши нису спасли, имали су четири месеца на располагању, што их нису ослободили?

Олгица је све време бомбардовања провела на Косову, у Ораховцу, упорно покушавајући да сазна било шта о својој браћи, али и осталим отетим мушкарцима.

Олгица напушта Косово заједно са српском војском, после потписивања Кумановског споразума. Она није хтела да напусти дом, јер је одатле могла лакше да тражи браћу. Рекла је мужу да он иде са децом, а да би она остала. Он јој није дозволио.

“Ја живим животом сенке, и иако имам унуке, немам чему да се радујем, ја сам скамењена сестра, која тражи истину и лута, али не могу да станем“, каже Олгица и додаје да своју браћу стално сања и да им обећава да ће наставити да тражи истину и правду.

И тако, Олгица 2006. године добија телефонски позив да се у јами Волујак, код Клине, подигла подземна вода и да је избацила смеће. Међу тим смећем, расуле су се кости. Испоставиће се, кости отетих, међу којима и Олгицине браће.

Није пракса да представници породица присуствују ископавању костију, али је Олгица, захваљујући представнику УНМИК-а, добила дозволу да тај дан, са још неколико људи, дође у јаму и да гледа откопавање.

„Тога дана питала сам се коју кост да пољубим“, сећа се Олгица. „Вриштала сам из све снаге, онда сам изгубила сам свест. Тада се изгубила свака нада да су живи“.

Само је размишљала да их достојно сахрани.

Исте године, Олгица први пут од када је напустила свој дом, враћа се у Ретимље. Гробље је порушено, куће су запаљене и напуштене, а на месту где је била црква, Албанци су направили паркинг.

Њихове винограде, поља и њиве користе Албанци и убирају плодове те земље без икаквих права. Када је представнике Међународне заједнице, али и Канцеларију за КиМ, питала да ли је у плану да се обнове куће у Ретимљу и Оптеруши, да би Срби, уколико желе, могли да се врате, добила је одговор да то није у плану и да је то веома ризично.

Од Лазара и Тодора има само фотографије и успомене. Иза Лазара остала је ћерка Анђела, данас је студент и израсла је у дивну девојку. Расла је без оца, поред толико туге и бола, слушала јауке сваки пут када је нека гробница откривана, али је успела да из свега изађе психички здрава, сачувала је разум и понос је целе породице Костић.

Олгица је веома активна у Удружењу породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији. Где год је позову, Олгица иде и прича истину о несталима. Причаће док је жива, томе је каже посветила живот.

Извор: Б92

Везане вијести:

Алармантно: Нестају деца на Косову — ради ли опет „жута кућа …

Мученичка смрт оца Харитона

У Призрену 1999. уместо да заштите Немци убили па оклеветали двојицу Срба




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top