Потпуковник Ђорђе Иванов – Како смо надиграли НАТО

Хероји одбрамбеног рата 1999. године – у акцији „Тројанац“ – храбро и домишљато спасли су шест борбених авиона Миг-29 од сигурног уништења. НАТО их је презирао, Србија заборавила. Ко може данас да их свечано построји и погледа у очи?

Заслуге тима храбрих добровољаца, окупљених на иницијативу тадашњег начелника Оперативе 204 ловачког пука Војске Југославије, потпуковника Ђорђа Иванова, још увек нису добиле место у историји одбрамбеног рата које им припада. Ради се о тајној операцији осмишљеној у ноћи 24. марта 1999. када је са свог командног места из склоништа које се тресло од ваздушних напада беспомоћно посматрао уништавање преосталих борбених авиона Миг-29.

У тој безизлазној ситуацији прибегли сте трику који не познаје савремена војна доктрина. Да ли сте идеју добили захваљујући искуству војног пилота или је машта била пресудна?

Ни моје искуство, ни војна доктрина коју смо изучавали нису давали одговор на питање како сачувати 13 авиона Миг-29, од којих су већ прве ноћи оборена четири, да би нам убрзо остало само шест. Крстареће ракете су се 24. марта обрушиле на аеродром у Батајници, у циљу уништења аеродромске писте, капонире с авионима, складишта и осталих командних места и инфраструктуре на аеродрому како би нам онемогућиле полетање и слетање. Једну писту су потпуно девастирали, а другу пресекли напола. Планирали су да је након нашег пораза брзо окрпе и користе. Али и ми смо то радили након сваког разарања. Њихов план је био да нам униште авијацију, и чинило се да ће тај план и остварити.

Како сте дошли на идеју да изведете трик с макетом?

У једном тренутку, након непроспаваних ноћи, синула ми је идеја: зашто не бисмо извели трик из Тројанског рата и направили макету мига као мамац. Они су знали колико авиона имамо и уколико бисмо успели да их преваримо, сачували бисмо толико авиона колико макета униште. Та идеја ми је пала на памет захваљујући једној игри из детињства, кад сам с другарима направио макету Тројанског коња. Имао сам само дванаест година, а легенда је оживела захваљујући нашој спретности да од отпадака покупљених по таванима и двориштима направимо реплику којом смо освојили прву награду на Струмичком карневалу.

Изаћи пред генерала Спасоја Смиљанића, тадашњег команданта РВ и ПВО, с идејом да се уз помоћ макете авиона Миг-29 завара НАТО – представљало је својеврсну храброст, која се граничи с лудилом. У првом тренутку генерал је можда и помислио да сам полудео, али је на моје инсистирање одмахнуо руком и дао сагласност, свестан да ништа не можемо изгубити. Одмах сам почео да трагам за најбољим макетарима и столарима из Нове Пазове јер су били најближи аеродрому, а који су морали бити и људи од поверења. На све стране смо били окружени шпијунима и локаторима, а такав подухват није било лако сакрити од радозналих очију. Искуство стечено у прављењу макета једрилица није било довољно, била је неопходна та искра „лудила“ и храбрости да под бомбама започнемо „игру“ Давида с Голијатом.

Екипа је оформљена у саставу Радоје Благојевић, Петар Грубић, Никола Буљевић, Ранић, Дракче, Шпира, Крле, Мића, Пепа и Микљан, и они су на основу скица и кројне листе – израђене у размери 1:1 – започели израду макете. У помоћ нам је притекао директор дрвно-индустријског предузећа „Војводина“ из Нове Пазове Бранко Мазалица, уступивши нам простор – „хангар“ за нашег Тројанца. „Склепали“ смо га од отпадака, израдили калупе, набавили графичке плоче за облагање и боју за фарбање. Није било лако доћи до материјала, поготово до боје за авионе – питали су се ко фарба авионе усред бомбардовања. Упркос даноноћном бомбардовању, након 20 дана родио се наш Миг-29 спреман за транспорт на аеродром. По изласку из радионице монтирали смо крила и одвезли га на писту. Били смо сигурни у успех јер ме је командант пука Миленко Павловић, кад је угледао макету на мање од 50 метара, питао: због чега тај авион нема наоружање. А летео је на Мигу-29.

У ком тренутку сте добили потврду да је непријатељ насео?

Кад су те ноћи НАТО авиони погодили макету и уништили је, знали смо да је Тројанац испунио очекивања. Наставили смо да израђујемо „унапређену“ серију: у металну бурад која је симулирала моторе убацивали смо керозин, како би пилоти на радару добили термо-одраз. Бројеви на ознакама су у потпуности одговарали оригиналу, а касније је у труп уграђивана и радио-станица. Са сваким уништеним Тројанцем агресор је књижио успех, тријумфално објављујући да ВЈ има један авион мање. Охрабрени последњим успехом прионули смо на посао и за следећу макету нам је требало осам дана. Имали смо калупе и материјал, имали смо већ и неко искуство а ентузијазам је растао. Шандор Идеи је био задужен за снимање операције, тако да поседујемо снимке који ће бити наша баштина за будућност. Посебан проблем односио се на брзину извожења макете и њеног допремања на аеродром. С обзиром на то да су њихови сателити надлетали аеродром сваких седам минута, морали смо да ускладимо операцију с њиховим кретањем. Чим би сателит прелетео зону, извлачили смо макету из хангара, монтирали крила и извозили је на писту.

Колико је коштала ова генијална игра Давида с Голијатом?

Материјал и рад су коштали максимално од 2.000 до 5.000 марака, а њихова ракета бачена да уништи Тројанца коштала је 200.000 долара. Помножите број сачуваних авиона са 18 милијарди долара по авиону и добићете велику цифру уштеде у новцу, а о људству да и не говорим. Да ништа друго нисмо постигли, ово је била сатисфакција за понижења и разарања којима смо били изложени. А постигли смо много више: шест авиона је спасено. Знате, они имају свој начин размишљања: кад су им пилоти јавили да су уништили све мигове, рачунали су да с нама више неће бити проблема – авијација је уништена, па аеродром „Батајница“ више није био мета. Кренули су у даља разарања. Након завршетка агресије наши мигови су полетели, што је за њих био шок. Имамо информације да је у руководећем кадру НАТО-а настала чистка, али су своју бруку на све начине желели да прикрију. У томе им је помогла и нова „демократска“ власт, која се убрзано ослобађала баласта патриота, стручњака, сјајних стратега и хероја жртвованих због политичких игара.

Као што су заборављени Милунка и бројни хероји Првог светског рата, тако пролазе и хероји одбране 1999. Да ли је ико од званичника изразио захвалност вама и тиму с којим сте извели овај подвиг?

Историја се понавља. Нико нас никада није ни споменуо, а кад смо градоначелника Ђиласа замолили да нам град финансијски помогне да превеземо једину преосталу оштећену макету у Музеј ваздухопловства како бисмо је спасли од распадања, он је одговорио да нема новца за то. Сами смо се организовали, у страху да је неко намерно не уништи. Али не само он – и бројни припадници Војске због сујете, јер нису ни у чему помогли ни допринели, веома негативно се односе према том подвигу. Наводно се и не сећају да се то догодило. Таквима поручујем – ако нису чули и не знају за те акције, њихова деца и унуци ће вероватно о њима учити у школама. Сад се лакше дише – позван сам да рестаурирам макету, што ми је као уметнику посебан изазов, а ове године сам први пут позван – мада незванично – да присуствујем свечаности на аеродрому „Батајница“ за Дан авијације. Не жалим се због себе већ због многих хероја из сенке који су заслужили да им се бар имена помену.

Музеј ваздухопловства је веома посећен, кажу да многе посебно занима ваш Тројанац.

Могу рећи да смо овим подухватом зауставили точак историје. Сада смо добили нове мигове из Русије. Да ли бисмо их добили да нисмо скоро двадесет година колико-толико летели на преосталим авионима, спасеним захваљујући макетама? Или бисмо летели на фантомима из Америке? Сва њихова технологија пала је у воду након операције Тројанац и рушења невидљивог авиона. Кинези су тражили да аутор макете дође у Кину, али том приликом мене нису звали. Не знам кога су послали, али знам да од тог посла није испало ништа. То више није ни важно, али говори о непоштовању, а може се рећи и сујети оних који су се додворавали непријатељу, оних који су пресудили да са својим искуством више нисам потребан војсци.

Након пензионисања, превременог претпостављам, и Војска Југославије је доживела трагичну судбину земље коју је бранила. Како сте то поднели?

Отишао сам у пензију 2001. након 1.800 сати летења на надзвучним авионима и с нерешеним стамбеним питањем, јер очигледно да сам сву енергију употребио у извршавању заклетве часног официрског позива, а не на сређивање личних и материјалних добара, као многи који су се добро обезбедили искористивши све што им припада или не припада. Скоро 20 година се повлачим по судовима са адвокатима и правницима из Војске како бих решио свој статус, али безуспешно. Као да не постојим. И увек наилазим на затворена врата. Моје искуство очигледно више није било потребно – као што ни ВЈ више није била потребна Србији. Емотивно сам везан за Миг-21 на коме сам летео. То је прелазни авион за Миг-29, некористан за модерно ратовање, али је на њему летео и Гагарин. Летео сам на висинама више од 20.000 метара и два пута брже од звука – техника не омогућава даље, а сад тежим оној другој, духовној висини. Након више од 60 изложби слика по свету одлучио сам да наставим своје уметничко стваралаштво осликавањем цркава иконама, због чега осећам да сам ближе неизрецивом извору живота који нам даје снагу да истрајемо и у привидном поразу.

Тренутно осликавам Цркву Светог Илије на Голији у Одвраћеници и док сликам Белог анђела, поново добијам крила и чини ми се да летим много више… Споменуо бих један догађај који сведочи да постоји нешто веће од нас и нашег разумевања света и космоса. Од братства из Милешеве сам чуо причу како је једна Енглескиња дошла у Милешеву молећи да јој покажу Белог анђела, који је био прекривен. Кад га је видела, кренуле су јој сузе. Испоставило се да је као пилот летела изнад те области с наређењем да гађа манастир. У тренутку надлетања надвили су се облаци, тако да је изгубила мету из вида. Облак је у једном тренутку добио обрисе анђела што ју је збунило и натерало да наслепо изручи товар. Виша сила је спасла ову непроцењиву вредност.

Ваш Тројанац је замало страдао током снимања Бајићевог филма „Рат уживо“.

Филмска екипа током снимања на аеродрому намеравала је да у једној сцени испали ракету на макету и да је уништи. Желео сам да сачувам остатке макете и сматрао сам да странци не треба да вршљају по аеродрому. У једном тренутку искористили су моју одсутност и покушали да је превезу на место где би је уништили. Опет је виша сила умешала прсте – пукла им је осовина на предњем точку и она се укопала у месту. Тако је сведок наше духовне супериорности захваљујући „случају“ ипак сачуван за поколења.

Макета је услед небриге, а можда и намерно, препуштена зубу времена – неко је веровао да ће уништењем материјалног доказа и наш Тројанац отићи у заборав. Да ли је чудо умешало прсте и приликом гранатирања последње преостале макете?

Може се рећи да је заиста чудом остала релативно читава. И она би била уништена да је пројектил бачен на њу експлодирао. Захваљујући том „малом чуду“ последњи Тројанац остао је да сведочи о херојским данима одбране земље и да инспирише оне који још увек верују да правда побеђује. Она ће сведочити како је једна мала, технолошки неразвијена земља, успела да надигра софистицирану технолошки надмоћну војну силу. Радује ме што они који су настојали да се та по НАТО срамна епизода заташка – више не одлучују. Добио сам званичан позив да рестаурирам макету и захваљујући директору Музеја ваздухопловства Чеди Миливојевићу макета ће бити рестаурирана. Срећан сам што ћу поново бити на „командном месту“, овог пута као уметник како бих оспособио нашег „хероја одбране“ да поново добије крила.

Да ли на место злочина долазе и НАТО стратези?

Долазе и покушавају да прикрију стид што смо их поразили умом и духовном снагом, па и смислом за хумор. Кад је НАТО делегација, приликом посете Музеју ваздухопловства, питала Петра Недељковића, познаваоца историје ваздухопловства, како је осећање ратовати против најмоћније земље света, Петар је одговорио: „Не знам, још нисмо ратовали с Русијом“… Верујем да је прошло време политичке коректности према агресору, и срећан сам што као Македонац учествујем у рехабилитацији Војске, стављене на оптуженичку клупу зато што је бранила свој народ.

Простор нам не дозвољава да наведемо имена свих заслужних за акцију спасавања мигова, али се надамо да ће Војска Србије овим људима – макар након две деценије – одати заслужено признање.

Подељено је много ордења, медаља и одликовања, па ме збуњује што су хероји заслужни за спасавање мигова заборављени. Случајно или намерно, не зна се шта је горе. Подсетио бих на судбину славног војсковође Живојина Мишића, који је продао шињел да би имао шта да једе. Не пада ми на памет да се с њим упоређујем, али је неправда према бројним херојима одбране 1999. доказ континуитета немара и непоштовања.

Случај или чудо је умешао прсте и приликом рођења вашег сина. 

Срећан сам што иза мене стоји породица, која ме у свему подржава, а мој син Јован се родио 24. априла 1999. у болници „Драгиша Мишовић“, неколико сати пре него што су потомци Хитлера – НАТО зликовци – погодили Дечју болницу која се налази у непосредној близини породилишта. Супруга Биљана и син су избегли трагедију, а то дете је са 12 година било међу најталентованијом децом Србије. Старији син Илија један је од најбољих студената и сам финансира студије.

Ђорђе Иванов се данас, након победе над НАТО-ом, једино боји да не изгубимо децу у миру. Желео би да својим примером надахне генерацију ускраћену за промоцију правих вредности, и да се коначно успоставе механизми којима бисмо зауставили њихов одлазак из земље.

Аутор: Мара Кнежевић Керн

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Наша срца била јача и од НАТО авијације | Јадовно 1941.

Пилот Ђорђе Иванов: Како сам макетама надмудрио НАТО …

Аутентични снимак обарања: Последњи лет српског витеза у …