Poslednji hrvatski borac protiv ustaštva

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Samo jednom čoveku, u novijoj hrvatskoj istoriji, ideološko i političko pitanje bilo je važnije od nacionalnog, hrvatskog, a meru ljudskog i moralnog kredibiliteta određivao je i kroz odnos prema Srbima u Hrvatskoj.

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Bio je ideološki isključiv, namćorast, u razgovorima opterećavajuće tih, uporan kao mazga, često dosadan, povremeno ciničan, dosledan čak i u zabludama kojih je delimično bio svestan, svašta mu se moglo zameriti osim onoga što je radio poslednjih 14 godina života.
To je bilo časno, ljudski, visokomoralno. Reč je o Stipi Šuvaru.
Znam, i danas u Beogradu, među piscima, pozorišnim i filmskim radnicima, sociolozima, intelektualcima uopšte, mnogo je onih koji će da naprave kiselu facu na spominjanje Šuvara. Odmah će spomenuti „Bijelu knjigu“ i biće u pravu kad kažu da je u tom partijskom materijalu sa najviše ideološke čeke napadnuta slobodna misao i umetničko stvaralaštvo u Srbiji.

POLITIČKE ZLOUPOTREBE

Sve ili skoro sve što je tih godina (knjiga je objavljena 1984. godine) vredelo u Beogradu, a vreme je pokazalo da vredi i danas, našlo se u „Bijeloj knjizi“ iza koje je stajao Šuvar. On sam kasnije je objašnjavao da se tu radilo o ukazivanju na političke zloupotrebe u kulturi i stvaralaštvu uopšte, o suzbijanju rastućih nacionalizama širom Jugoslavije, a kada su ga pitali zbog čega je srpsko stvaralaštvo u „Bijeloj knjizi“ zastupljeno u tolikoj meri da se bez ikakve dileme može zaključiti da je taj materijal i urađen zbog „preteranih sloboda“ u srpskoj kulturi, Šuvar je odgovarao da se umetnost Beograda i Zagreba, u kvantitativnom smislu, uopšte nije mogla ni porediti.
Godine i važni događaji koji su prošli kroz naš život, ostavljajući tragove na nama i u nama, relativizovali su i „Bijelu knjigu“ i Šuvarov „obračun sa srpskim nacionalistima“. Šuvarovi motivi, ako je nekome za utehu, nisu bili hrvatski, nacionalistički, antisrpski. Njegov kasniji život to je dokazao. Šuvar je „Bijelu knjigu“ sročio u strahu da mu oni koji su se tamo našli ne sruše državu i politički sistem u koji je verovao.
Izvan umetničko intelektualnih krugova Beograda u Srbiji je bilo podosta antišuvarovaca nastalih nekoliko godina posle „Bijele knjige“, kada je Milošević već čvrsto sedeo u najvažnijoj fotelji Srbije, a Stipe Šuvar predstavljao Hrvatsku najpre u CK SKJ, a potom i u Predsedništvu SFRJ. Srbi su mu spočitavali antisrpstvo. I grešili su. Hrvati su u njemu videli čoveka koji očajnički, bez ikakve podrške iz Zagreba, pokušava da sačuva kakvu-takvu Jugoslaviju. I bili su u pravu.

KRVAVI SUKOBI

Nova hadezeovska vlast 1990. godine smenjuje Šuvara i umesto njega u Predsedništvo SFRJ imenuje Stipu Mesića, onoga koji se kasnije pohvalio da je obavio zadatak, „da Jugoslavije više nema“. Sećam se, tada mi je u Zagrebu jedan politikom i nacionalizmom neopterećen Hrvat rekao: „Pravićete vi Srbi Šuvara od plastelina“.
Na saborskom zasedanju, kada je smenjen, opozvan iz Predsedništva SFRJ, Šuvar je rekao da narodima Jugoslavije slede krvavi sukobi, uzeo svoje papire i krenuo prema izlaznim vratima, praćen zvižducima i vulgarnim dobacivanjima hadezeovskog čopora. Račan (Šuvarovo političko dete) je ćutao i gledao u pod, kao i ostali dojučerašnji članovi Saveza komunista Hrvatske za koje je Šuvar pre samo godinu dana bio politički div. „Ideš Stipe, bog Stipe“, vikao je Vladimir Šeks.
Uprkos svemu tome, prema verziji koja se i danas može čuti u Zagrebu, Franjo Tuđman je ponudio Šuvaru mogućnost „da radi za Hrvatsku“. Navodno mu je predložio da bude ambasador Hrvatske u Moskvi. Ovaj je odbio, uz komentar: „Nisam ja Franjo iz vaše priče“. I nije.
Šuvar je pre raspada Jugoslavije, u vreme njenog ubijanja i posle uspostave nezavisnih država na njenim ruševinama, bio i ostao antifašista, uporni borac protiv ustaštva kao ideologije i ustašizacije hrvatskog društva.
Bio je poslednji iskreni levičar u Hrvatskoj. Ne „hrvatski levičar“, a čitaoci „Pečata“ znaju šta pod tim podrazumevam, već istinski socijalista, najpre levičar, pa onda Hrvat, za razliku od ostalih „socijalnoodgovornih“ hrvatskih političara i intelektualaca koji su najpre Hrvati, a onda sve ostalo.
Vratićemo se na ovaj deo Šuvarove biografije, možda i najinteresantniji, najčasniji svakako u njegovom životu, a pre toga da vidimo otkuda dolazi Šuvar.
Rođen je 1936. godine u selu Zagvozd, kod Imotskog, dole u Zapadnoj Hercegovini, u ljutom kršu, gde večna, čudesna igra kamena vodi i najmanje zemlje, rađa ljude nabijene žudnjom za onim što je izvan tog kamena, što se ne vidi, a dolazi sa pričama putnika i hodočasnika; ljude čiji se snovi već u detinjstvu pretvaraju u ambiciju koja krči sve pred sobom i nezaustavljivo gura do cilja. A ciljevi su obično vrlo visoko. Taj prostor, znate već, podario je bivšoj Jugoslaviji i Hrvatskoj vrhunske sportiste, velike glumce, dobre pesnike i slikare, režisere i… ustaše. Nema ustaše bez Hercegovine. Nema mržnje prema Srbima bez mržnje Hrvata iz Hercegovine.
Svemu tome oteo se Stipe Šuvar. Odrastao je u bedi, u porodici težaka čiji je život samo povremeno i samo na trenutke bio lep. U osnovnu školu u Imotskom upisuju ga po okončanju rata. Njegovi nemaju novca ni za jednu knjigu, a kako ta porodica ni po čemu nije mogla da se poveže sa ustašama, nova vlast smešta malog Stipu u Dom učenika, gde je sve bilo besplatno. Tako završava četiri razreda osnovne, a onda se uvodi plaćanje stanovanja. Njegovi jedva da imaju za dva obroka hrane dnevno, pa prekida školovanje, vraća se u Zagvozd, peti i šesti razred polaže pred komisijom, odjednom, i nekako uspeva da dogura do male mature. Država ga kao izvanrednog i veoma bistrog đaka upisuje u gimnaziju posle koje polaže prijemni na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Šuvar imotsku gimnaziju pohađa u isto vreme kada i neki kasnije veliki hrvatski nacionalisti, politički emigranti, ministri u hadezeovskoj vladi: Ivan Milas, Bruno Bušić, Vice Vukojević…

POLITIČKA I PUBLICISTIČKA KARIJERA

Po završetku Pravnog fakulteta Šuvar upisuje i Filozofski, a doktorsku disertaciju uspešno brani već u 29-oj godini. Paralelno sa akademskom karijerom razvija se i njegova politička i publicistička karijera. Pažljivo prati maspokovska događanja 1971. godine, oštro je protiv hrvatskog nacionalizma i separatizma, ali je još vrlo mlad i vrlo slab da bi se nosio sa Savkom Dapčević i Mikom Tripalom. Vladimir Bakarić je ćutao i čekao rasplet. Posle Karađorđeva, videvši da je hrvatska priča doživela poraz, Bakarić se aktivira i svestan godina koje su ga pritiskale priprema Šuvara da ga zameni. Šuvar to prihvata, ali se kasnije, baš na pitanju dominantne pozicije u Hrvatskoj, sukobljava sa Mikom Špiljkom. Iz tog sudara izlazi kao pobednik, a za sobom stalno vuče malog, neuglednog, neinteresantnog Ivicu Račana, onog koji će 1990. godine oboriti pogled i ćutati dok proustaški nadahnuti hadezeovci budu uvredama ispraćali Šuvara iz Sabora.
Šuvara ćemo pamtiti i po reformi školstva koja je doživela velike kritike, najviše zbog veoma maštovitih novih zanimanja za koje se kasnije nigde nije moglo naći posla, ali i po nastojanjima da se Ustav Hrvatske izmeni u delu definicije „hrvatskog književnog jezika“, odnosno da se ta nacionalistička tekovina izbaci iz najvišeg republičkog dokumenta. Nije uspeo. Sprečili su ga oni koji će 1990. godine pretrčati na drugu, čisto hrvatsku stranu.
U prvim godinama samostalnosti Hrvatske Stipe Šuvar živi u Zagrebu, u stanu kupljenom na kredit, sa suprugom i dva sina, u nekoj vrsti nametnutog kućnog pritvora. Svaki izlazak na ulicu nosio je sa sobom uvrede, pljuvanja prolaznika i poneki fizički napad. Pretučen je u restoranu „Purger“ u Petrinjskoj ulici, u centru Zagreba, preko puta policijske stanice. Svi u Zagrebu i danas znaju ko ga je tukao, ali niko nikada za to nije odgovarao. Povremeno je odlazio van grada, u društvu supruge Mire, sa trošnim golfom jedinicom.
Jedan mladić mu je na ulaznim vratima hotela Dubrovnik, na Trgu bana Jelačića, dobacio: „Đubre komunističko“. Šuvar je zastao, okrenuo se i rekao: „Dragi moj, na našem divnom hrvatskom jeziku ne kaže se đubre nego smeće“.
Suočen sa oživljavanjem ustaštva u gotovo svim sferama hrvatskog društva, svestan da u nezavisnoj Hrvatskoj niko ne brani i ne zalaže se za leve političke ideje, niti se suprotstavlja ustaštvu, Šuvar u martu 1994. godine osniva „Hrvatsku ljevicu“, list na čijem je čelu ostao punih pet godina. Onda u oktobru 1997, uz zvuke hrvatske himne i „Internacionale“ osniva „Socijalističku radničku partiju“ koja ga bira za predsednika. Izlazi na izbore, ali Hrvati mu ne daju ni dva posto podrške. To ništa ne menja u njegovom životu i političkom ubeđenju; kroz list i kroz delovanje partije razotkriva suštinu režima u Hrvatskoj, obračunava se sa političkom izdajom i konvertitstvom, brani Srbe gde god je to moguće.
Malo je onih koji znaju da je upravo Stipe Šuvar prvi javno progovorio o strašnom zločinu počinjenom nad Srbima u Sisku. On je spisak likvidiranih sisačkih Srba (njih više od 500) objavio u „Hrvatskoj ljevici“, posle čega hrvatska javnost o tome više nije mogla da ćuti.
Umro je u leto 2004. godine, u svom zagrebačkom stanu. Do kraja je živeo veoma skromno, sa materijalnim problemima i stalnim uvredama i napadima koji su dolazili iz raznih krugova hrvatske javnosti. Iza njega je ostala supruga Mira, neko vreme dopisnik beogradskog „Blica“ iz Zagreba i sinovi od kojih jedan, Ranko, i danas radi kao fotoreporter u zagrebačkoj agenciji „Kropiks“. Sa Šuvarom je umrla i poslednja nada da je moguća istinska, građanska, vannacionalna hrvatska levica.

Izvor: Pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top