Poslednji ekser u lijes Srba iz Hrvatske

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ratko-Dmitrovic-slika.jpgPiše Ratko Dmitrović

Ovih dana, na Konferenciji o izbeglicama, održanoj u Beogradu, definitivno je rešeno pitanjejedno g dela srpskog naroda i to na način da Srbi po ko zna koji put gube sve, a njihovi neprijatelji, bez obzira na počinjene strašne zločine, dobijaju sve. Beograd je u tome odigrao presudnu ulogu.

 

Osmog maja 2010. godine „Pečat“ je objavio tekst „Srbi
iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče“
, tekst koji sam napisao sa
velikim unutrašnjim naporom i mukom, jer je po svojoj suštini neka vrsta
nekrologa. U meni je i posle toga ostala da tinja nada kako nije baš sve onako
kako sam napisao; a napisani tekst pravdao sam željom da ono što je objavljeno
nekoga uzdrma, izazove na žestoku reakciju, pa bila ona zasnovana na slaganju i
žaljenju ili podignuta na suprotstavljanju tipa; Šta ti hoćeš, to nema veze sa
istinom.
Od tada je prošlo 18 meseci. U tih godinu i po dana nije se dogodilo ništa što
bi srušilo ili bar dovelo pod znak sumnje osnovnu tezu teksta, da je u Beogradu
doneta odluka o potpunom brisanju Srba iz Hrvatske (razume se da odrednicu „iz
Hrvatske“ treba shvatiti krajnje uslovno), zajedno sa njihovom izuzetno burnom
istorijom, sazdanom od muke, stradanja i velikih dometa. Taj deo srpskog naroda
dao je, uz ostale, i kolosalna imena kao što su: Nikola Tesla, Milutin
Milanković, Simo Matavulj, Savo Mrkalj, Josif Pančić, Sava Šumanović, patrijarsi
Srpske pravoslavne crkve Rajačić i Pavle…
Iz tog naroda svoje korene vuku i neki naši savremenici: Rade Šerbedžija, Petar
Kralj, Jelisaveta Seka Sablić, Arsen Dedić, Slobodan Šijan…Bez obzira na to što
većina njih beži od svog srpskog ili delimično srpskog porekla, navodim ih kao
ilustraciju, dokaz da ovo parče srpskog naroda u kontinuitetu, kroz vekove,
uspeva da iznedri ljude koji svojim talentom ili radom dosežu same vrhove
profesija kojima se bave.

 

REŽIMSKI MEDIJI
Dakle, 18 meseci je prošlo, a ono što se u to vreme događalo nije srušilo ocenu
o svesnom potapanju Srba iz Hrvatske, već je tu ocenu dodatno osnažilo.
Poslednji ekser u sanduk koji će Srbe iz Hrvatske zauvek odneti u dubine
zaborava ukucala je ovih dana Vlada Srbije, predstavljena u liku ministra Vuka
Jeremića, na ministarskoj Konferenciji zemalja zapadnog Balkana posvećenoj
rešavanju položaja izbeglica.
Mogu režimski mediji u Beogradu, a malo ih je koji to nisu (komada tri), da
Konferenciju predstavljaju kako hoće, ali suština tog skupa je pristajanje
Beograda na preuzimanje kompletne krivice za ratove koji su se na tlu bivše
Titove države vodili u prvoj polovini devedesetih. Iz čega se to vidi?
Onaj ko prihvati i bezuslovno se složi sa posledicama bilo kojeg događaja ili
procesa, prihvatio je i tumačenje uzroka. A tumačenje ratova iza nas, u ovom
slučaju hrvatsko tumačenje, kaže da je Srbija kriva za izbijanje rata u bivšoj
Jugoslaviji, da je Srbija napala Hrvatsku i mora, zarad svega toga, da snosi
posledice. A posledice su izbegli i proterani Srbi. Uz ostalo.
Hrvatska je problem proteranih Srba do sada rešavala isključivo na socijalnom
nivou, prihvatajući njihov povratak u atmosferi sažaljenja nad „agresorom“ koji je
poražen, ali kojem, ipak, treba pružiti ruku i pomoći. Pre svega u obnovi
porušenih domova, da se ima gde prespavati. Struje i vode u mestima masovnijeg
srpskog povratka uglavnom nije bilo, nema je ni danas, a novac za obnovu nije
dolazio isključivo iz budžeta hrvatske države, kao što se u Zagrebu prikazivalo,
već značajnim delom iz raznih evropskih fondova.

 

UNIŠTENA I OTETA IMOVINA
U Beogradu, na spomenutoj Konferenciji, usvojena je Deklaracija iz čijeg teksta
se može zaključiti samo jedno: Hrvatska je amnestirana za sve zločine počinjene
nad Srbima, a ta amnestija napisana je i usvojena u Beogradu. Odavno. Sada smo
samo prisustvovali završnom činu. Nije u toj sramoti učestvovao i ne učestvuje
samo režim Borisa Tadića. U vezi sa ovim pitanjem među beogradskim vlastodršcima
nema nevinih.
Beogradska deklaracija nigde ne spominje statusna, ustavna, zakonska prava
oduzeta Srbima u Hrvatskoj. Neko će reći da se o tim pitanjima na ovakvom skupu
nije moglo razgovarati. Da li je tako?
Deklaraciju su potpisivali ministri inostranih poslova Srbije, Hrvatske, Bosne
i Hercegovine i Crne Gore. Zbog čega oni? Izbegličkim pitanjima bave se druga
ministarstva, a ne šefovi inostranih poslova. Znači, ovde se rešavalo nešto
mnogo krupnije i to krupnije je rešeno na veliku štetu Srba i Srbije, umotano
je u tkaninu koja bi trebalo da sakrije suštinu.
U Beogradu su ministri spomenutih država sveli Srbe iz Hrvatske na socijalno
ugroženu kategoriju kojoj treba pomoći na način da se u Srbiji raspuste sabirni
centri za izbeglice, a onima koji do tada prežive država Srbija nađe smeštajno
rešenje. Spominje se, istina, i prošle godine na nivou Tadić-Josipović dogovorena
Međunarodna donatorska konferencija, ali se nigde ne spominje 35 hiljada stanova
otetih od Srba iz Hrvatske, nadoknada uništene i otete imovine Srba iz
Hrvatske, vredne nekoliko milijardi evra, nigde ni reči o staroj deviznoj
štednji do koje Srbi ne mogu da dođu jer Hrvatska odbija svaku mogućnost da o
tome i razgovara. Može im se. Niko to od Hrvatske i ne traži, osim onog jada i
čemera od Srba iz Hrvatske, koje ne uvažava, vidimo, ni njihova matična država.
Zbog čega je tako? Gde i kada je doneta odluka da Srbi iz Hrvatske nestanu u
sećanju i bukvalno? Kakvu korist od toga Srbija može da ima?
Poslednjeg dana meseca oktobra, ove godine, ministar inostranih poslova Izraela
Avigdor Liberman posetio je – zajedno sa svojim domaćinom, predsednikom
Republike Srpske Miloradom Dodikom – Spomen područje Donja Gradina, na desnoj
obali Save, najveće stratište u sistemu koncentracionog logora „Jasenovac“.
Tamo se, ako niste znali, nalaze table sa brojem ubijenih Srba, Jevreja i
Cigana, a brojevi na tablama drastično se razlikuju od onoga što o zločinu u
Jasenovačkim fabrikama smrti misli službeni Zagreb. Hrvatske brojke su deset
puta manje.
Boravak izraelskog ministra u Banja Luci ovde ne spominjem greškom. I te kako je
u vezi sa temom. Naime, prema tvrdnji jednog veoma obaveštenog diplomate,
akreditovanog u Beogradu, predsednik Srbije Boris Tadić zamerio je Dodiku
odlazak u Donju Gradinu, a na čuđenje predsednika Republike Srpske, šta u tom
odlasku može da bude sporno, Tadić je, navodno, rekao: „Hrvati takve tvoje
aktivnosti ne odobravaju i veoma su ljuti“.
Puštam vam na volju da pretpostavite (a nije teško) šta je na to rekao Dodik.
Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji ogorčena je poslednjim potezom zvaničnog
Beograda, potpisom Vuka Jeremića na Deklaraciju, i u tom gestu vidi zvanično
odricanje Republike Srbije od borbe za povratak nasilno oduzetih imovinskih i
stečenih prava Srba iz Hrvatske.

 

HRVATSKI INTERESI
Vlada Srbije odbija da upozna Evropsku uniju i međunarodne organizacije da
Hrvatska godinama ne pristaje na dijalog sprovođenje Aneksa G Bečkog sporazuma o
sukcesiji, gde jasno piše da će svim građanima biti zaštićena i vraćena prava
koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine.
Predlog tog bilateralnog Sporazuma dostavljen je Zagrebu 2009. godine, ali
hrvatska strana ignoriše taj dokument i ponaša se kao da on ne postoji. Za
Zagreb je to razumljivo, ali nije razumljivo, neshvatljivo je iz kojih razloga
vlast u Beogradu i u ovom slučaju štiti hrvatske interese umesto da stane na
stranu dela svog naroda.
Ako izuzmemo Nemačku, stalnog, upornog i beskompromisnog zaštitnika Hrvatske,
službeni Zagreb evo već godinama u Evropi nema većeg saveznika i prijatelja od
službenog Beograda. Tu je Boris Tadić dao najveći doprinos.
To kako Srbija ugađa Hrvatskoj neshvatljivo je i gotovo neobjašnjivo. Nijedna
srpska vlada, ni u jednom službenom dokumentu, nije do sada postavila pitanje
vraćanja otete imovine i stečenih prava Srbima iz Hrvatske.
Zbog čega je to neobjašnjivo, čak i u varijanti da Boris Tadić, na primer, misli
da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, da su Srbi iz Hrvatske napali
sopstvena sela, sopstvene kuće, komšije i rodbinu?
Neobjašnjivo je zbog toga što bi se u slučaju nadoknade Srbima otetih stanova i
ostale imovine, u Srbiju sledećih desetak godina slilo gotovo deset milijardi
evra. Zbog čega se Srbija odriče te ogromne sume? Kome smeta otvorena mogućnost
da kroz ostvarenje svojih legitimnih prava Srbi iz Hrvatske dobiju na značenju,
na ekonomskoj snazi, da dobiju mogućnost vraćanja u srpsku javnost bar pamćenja o
Srbima sa druge strane Drine i Dunava, o njihovoj istoriji i njihovim velikanima.
Da se vratim na gore iznete dileme: Ko je i gde doneo odluku o potrebi nestanka
Srba iz Hrvatske, odnosno zbog čega je Srbija pristala da u toj strašnoj raboti
odigra možda i presudnu ulogu?
Na prvo pitanje moguće je izneti prilično precizan odgovor, njegovo ishodište
duboko je ispod slojeva minulih godina, ali kako objasniti ponašanje Beograda
koji i u ovom slučaju daje sve, a ništa ne dobija? Bukvalno ništa.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top