Порука Пенезићу: Волела сам те!

вероватно краjем године. Када jе Крцун добио поруку мртве девоjке, заплакао jе. На саслушању у таjноj полициjи ниjе га помињала

ПОРОДИЦА Слободанке Стефановић седам децениjа jе трагала за истином како jе и зашто стрељана, а била jе члан СКОЈ-а и партизански илегалац све до хапшења 1942. Потом jе до 1944. била у Недићевом заводу за принудно преваспитавање омладине и у Смедеревскоj Паланци. По ослобађењу Пожаревца 1944. ухапшена jе од стране Удбе. Пожаревачки партизани (њих 60) су тада писали петициjу да се пусти на слободу и за кратко jе и пуштена. Пресудио jоj jе Крцун, бивши момак коjи jе по главу своjе „другарице“ послао двоjицу партизана са Сремског фронта.

Према казивању Ирене Матиjевић, сестричине Слободанке Стефановић, године 1994. на врата њиховог дома покуцала jе Радмила Матић, професорка из Београда. И Матићева jе, баш као и Слободанка, Вера Милетић, Даворjанка Пауновић Зденка, била некада „црвена девоjка Пожаревца“. И она jе била у затвору у Забели када и Слободанка. Староj познаници из скоjевских дана, Даници, (тада jедино живоj од фамилиjе Стефановић) она jе пренела поруку стрељане сестре коjу jоj jе предала пред извођење на губилиште децембра 1944. Она и Слободанка су делиле ћелиjу у Пожаревцу и jедна другу су обавезале да у случаjу да им се догоди смрт jедна другоj пренесу поруке фамилиjи.

– Радмила jе тада рекла моjоj маjци како jоj jе Слободанка у ствари оставила две усмене поруке – прича Ирена Матиjевић. Једна jе била за оца Василиjа и гласила jе: „Тата, извини, био си у праву што си ме одговарао од комуниста“. Друга jе била адресирана за Слободана Пенезића Крцуна и имала jе четири речи: „Увек сам те волела!“ 

Приликом овог сусрета у дому Матиjевића 1994. Радмила Матић jе сведочила да jе негде шездесетих година прошлог века успела да дође свемоћног шефа српске Удбе Крцуна и да су се срели у његовоj канцелариjи. Како jе Даници причала Радмила, Крцун jе, када jе чуо да jе она дошла да му пренесе поруку мртве девоjке, напросто занемео. Сив у лицу палио jе цигарету за цигаретом слушаjући исповед. На краjу га jе Радмила питала: „Зашто сте наредили стрељање?“

– Погрешно су ме информисали – одговорио jе он. Грунуле су му сузе и хитро jе отворио врата свог кабинета да „гласник“ што пре изађе. Када jе Радмила већ напустила собу, викнуо jе за њом да поново дође, да му прича…

Слободанка Стефановић

А онда се фебруара 2013. у jедним новинама огласио наш велики режисер Пуриша Ђорђевић, коjи jе jавно потврдио да jе филм „Јутро“ правио по судбини младе скоjевке из Пожаревца.  Пуриша и Слободанка били су у истоj Недићевоj установи за преваспитавање омладине 1943. и филмаџиjа jе ту покупио предложак за своjе остварење. 

– Одмах смо ступили у контакт са Пуришом и он jе усмено потврдио оно што jе причао у новинама – наставља Ирена. Пошто сам схватила да би режисер могао да ми буде сведок на процесу рехабилитациjе тетке, молила сам га да нам да оверену изjаву код адвоката како бисмо са њом могли да кренемо у поступак. Заиста, он се одазвао, дао jе изjаву али у њоj jе потврдио само да jе знао Слободанку.

Сестричина Слободанке Ирена Матиjевић даље наводи да jе била разочарана оним што jоj jе Ђорђевић доставио, али jе наставила да трага за теткином судбином. Кључне доказе да jе скоjевка убиjена невина нашла jе у архивама Удбе и у Архиву града Београда. На списку Државне комисиjе Србиjе за таjне гробнице Слободанкино име налази се на списку 1 фасцикле 22. У Архиву града записник са њеног ислеђивања у таjноj полициjи Ирена jе пронашла под редним броjем 218.

Тих 29 страница записника са ислеђивања Слободанке Стефановић (у коjе су „Новости“ имале увид) из ове перспективе изгледаjу дечиjе наивно. Слободанка jе „признала“ да jе била у читалачком скоjевском кругу коjи jе проучавао „издања Нолита“. Признала jе да jе у Београду сретала Рифата Бурџевића, браћу Барух, Дражу и Мому Марковића, Мариjану Грегоран, Владимира Дедиjера… и да jе крчмила књиге по њиховоj заповеди… Учествовала jе у демонстрациjама 27. марта, а у априлу пошто jу jе отац „за уши“ вратио у Пожаревац, радила jе са Вером Милетић (маjком Мире Марковић) на освешћивању сеоских жена о класноj борби.

Мома Марковић (отац Мире Марковић) био jоj jе надређен и непосредно пред хапшење упозорио jу jе да jе организациjа проваљена и да обавести своjе „jавке“. Слободанка jе ухапшена после ове провале и признала jе полициjи са ким се сусретала. У њеном признавању нема ни слова о Слободану Пенезићу Крцуну, у комунистичкоj хиjерархиjи наjвише рангираном функционеру кога jе познавала.

– Моjа тетка jе стрељана jер су другови посумњали да jе „пуштена“ на слободу 1944. по налогу српске таjне полициjе – завршава Ирена Матиjевић. У ствари, деда Василиjе jе извукао из установе у Смедеревскоj Паланци на своjу реч jер jе познавао управника Поповића.

У jуну и jулу ове године била су заказана два рочишта за рехабилитациjу Слободанке Стефановић, али се представници државе нису поjавили. Како су у суду обjаснили Ирени Матиjевић, „то jе добар знак“, коjи говори да држава ниjе заинтересована да и даље Слободанку води као државног неприjатеља. Рекли су jоj да ће ова жена бити рехабилитована на првом наредном претресу у децембру.

БОРИВОЈЕ ОСТАО КРАЉЕВ

ИСТИНУ о судбини уjака, краљевог пилота Боривоjа Стефановића, Ирена Матиjевић сазнала jе из књиге „Небеска ,одисеjа“ ваздухопловног историчара Александра Кола. Он jе, трагаjући за судбином посаде jугословенског „либератора 21“, коjи jе бомбардовао Аугзбург децембра 1943, а ниjе се вратио у базу, пронашао да jе Боривоjе са другим члановима посаде пао изнад Доломита погођен претходно флаком са земље. Боривоjе jе страдао на своjу славу Светог Николу и после рата одликован jе америчким орденом. Нажалост, jугословенски „либератор“ jе срушен на тешко приступачном терену Алпа на локациjи где су пала jош три оваква бомбардера америчке 15 ваздухопловне армиjе. Према изворима Александра Кола, професор Ђорђо Пjетробон из Тревиза (такође заљубљеник у ваздухопловство) потврдио jе да jе нашао остатке Југословена у планини. Породица сада нема начина да оде тамо.

ПУРИША О КРЦУНУ

У СВОЈОЈ изjави о околностима смрти Слободанке Стефановић из 2014. Пуриша Ђорђевић jе овако обjаснио догађаj коjи jе био jедан од мотива његовог филма „Јутро“:

„О Слободанки Стефановић сам чуо од другова коjи су са мном били у логору. Наиме, да jе била љубавница или другарица Слободана Пенезића уочи рата. Пошто Слободанка ниjе побегла из логора или ниjе стрељана самим тим, за начела комунистичке партиjе такав став сматран jе издаjом. Наjвиши или боље рећи високи руководиоци компартиjе одликовали су се тим што су морали да се стално доказуjу. Вероватно jе таj доказ дао и Пенезић, пошто jе као министар полициjе могао да одлучи о животу и смрти“.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Срђан Цветковић: Злочини у име народа! – Jadovno 1941.

Александар Чотрић: Уведимо и дан сећања на злочине комуниста

Српски либерални савет: Крвништво комунистичких убица …

Стрељања недужних – Jadovno 1941.