Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Покољ у цркви у селу Драксенић 1942. године

Датум објаве: недеља, јануар 13, 2019
Објављено у Козара
Величина слова: A- A+

Нови храм у Драксенићу поред коjег се налазе остаци порушеног старог храма у коjем се догодио злочинЧетрнаестог jануара 1942. године (првог jануара  – по Јулиjанском календару) на православни  Мали Божић догодио се стравичан злочин у мjесту Драксенић  у општини Козарска Дубица. 

Преносимо:

У зиму 1942. паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. jануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, жена, дjеце и стараца. Било jе укупно 207 убиjених.

У зиму 1942. паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. jануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, жена, дjеце и стараца. Било jе укупно 207 убиjених.

Избjеглице смjештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“.

Људи смjештени код нас, а и наши сусељани нису могли да схвате какав jе ово нови рат. Нису ником ништа скривили. Неки су у прошлом рату као воjници ратовали са наприjатељем на фронту, а ово убиjање жена, дjеце, стараца, немоћних било jе нешто ново, страшно, другачиjе, много опасниjе, без одређеног циља, фронта…

Покољ у Драксенићу су преживjеле Анка Павковић, њена кћеркица Радоjка  од двиjе године и Мара Благоjевић. Ево њихових свjедочења.

„Ушле смо у цркву“, прича Мара Благоjевић. „Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примjетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сjеди на столици. Не знам да ли jе заклана или jе стављена да гледа како усташе кољу. Сjедила jе окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам баjонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Усташе су наставиле да касапе народ.

Моjу маjку Росу Влаjнић заклали су на моjим ногама. Осjећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам jаук жена, па сам и jа почела да jаучем. Онда сам се смирила и била сам при свиjести. Ране коjе сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме jе толико обузео да сам заборавила болове…“

Анка Павковић у своjим казивањима, поред осталог, каже:

„У кућу jе ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, jер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потjерали. Стигли смо пред цркву. Ту jе већ њих троjе било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обjе стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду баjонетима.

Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас баjонетима, кундацима и ашовима, падали смо jедни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду.

Поред убиjања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дjетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био jе то дjечачић од око годину дана, можда и млађи.“

Извори:

Душан Тороман: Покољ у цркви у Драксенићу, књ. 1, 1981, стр. 878-884

МОЈ ПУТ КРОЗ ЈАСЕНОВАЦ-БОШКО ЈУГОВИЋ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top