Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Поглавник Владе Републике Хрватске

Датум објаве: петак, јануар 5, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+
Јасеновац, фото: Неда Радуловић-Viswanatha
Јасеновац, фото: Неда Радуловић-Viswanatha

„Затвореници у логор нису довођени да би били убијани. Узроци смрти били су болест, одмазде и казне за поједине преступе те партизански и савезнички напади… Нитко у логор није доспио, нити био убијен, само зато што је Србин или православац…“

То се, између осталога, наводи у књизи „Јасеновачки логори – истраживања“ коју је лани објавила скупина псеудонаучних активиста и „истраживача“ која дјелује под називом Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац.

„Јасеновац је био казнена колонија и сви који су тамо били затворени, то су и заслужили. То је заправо био радни логор гдје су Јевреји управљали сами собом. Никада ни на једног затвореника у логору нисмо дигли руку… Људи су умирали природном смрћу. На примјер, имали смо епидемију тифуса, али није било пећи за спаљивање које су било кога убиле…“

То је, између осталога, почетком априла 1998. једном аргентинском новинару изјавио Динко Шакић, некадашњи командант концлогора Јасеновац, да би недуго након тога био ухапшен, изручен Хрватској и у изнуђеноме судском процесу осуђен на казну од двадесет година затвора.

„Деценије у којима се о Јасеновцу није могло нормално истраживати и разговарати створила су од тог логора пропагандни мит против којег се тешко борити“, каже се у књизи Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац.

„Поносан сам што сам обављао дужности које су биле повјераване само најсигурнијима“, рекао је Динко Шакић у интервјуу листу Магазин, у фебруару 1995. „Ако ми данас кажемо сву истину о НДХ, немамо се чега стидјети, можемо се само поносити јер смо бранили хрватске интересе, бранили смо државу на чијим темељима је настала ова данашња Хрватска.“

Из горњих, готово насумично изабраних цитата јасно се види да су полазишта Динка Шакића и вриједних „истраживача“ из Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац потпуно идентична, то јест да је амбиција проусташки настројених исроричара-аматера у погледу „истине о Јасеновцу“ потврдити ставове команданта концентрационог логора, изнесене прије него је осуђен на дугогодишњу робију, гдје је у међувремену блажено преминуо у Господину. Било би више него примјерено да та агилна организација, у знак пијетета према покојноме узору и идејном лучоноши, промијени име и да се назове Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац „Динко Шакић“.

Слични ревизионистички маневри виђени су у Хрватској већ безброј пута, и скоро да се о њима више не исплати писати, али један момент овај случај ипак чини незаобилазним: то је израван подстицај хрватске државе ширењу „истине“ о логору Јасеновац сачињене по мјери командира логора Јасеновац.

Министарство бранитеља, наиме, прије неки дан је донијело одлуку да Друштву за истраживање троструког логора Јасеновац додијели суму од 50.000 куна за даљње активности на плану негирања усташких геноцида. Хрватска влада је, дакле, преко једног министарства, новцем из државнога буџета одлучила подупријети рад на стварању слике о томе како је Јасеновац у доба НДХ био нека врста удобног љечилишта, простор гдје су се поштовала људска права привремено затворених „протудржавних елемената“, гдје „никада ни на једног затвореника у логору нисмо дигли руку“, гдје се умирало од „болести“ и „епидемије тифуса“, да би тек по доласку партизана Јасеновац био претворен у масовно губилиште.

Врло је упечатљив у том погледу однос хрватске државе према Динку Шакићу: прије нешто мање од двадесет година хрватско правосуђе осудило га је због ратних злочина на (тада) највећу законом предвиђену казну и омогућило му да цркне у затворској болници, а данас Влада Републике Хрватске спонзорише „истраживања“ којима је циљ показати да се злочини због којих је Шакић осуђен нису догодили.

Не ради се, међутим, о мрачној еволуцији које је довела до промјене „генералног става“, а нити о прећутаној рехабилитацији Динка Шакића – јер овај у јавној перцепцији није ни био деградиран, а понајмање је томе могла придонијети изнуђена судска пресуда – него о репродукцији једне те исте позе, о програмској шизофренији цинично успостављеног друштва. Попут млађих сународника из суднице у Хаагу, командир јасеновачког логора никада у Хрватској није уистину стекао статус злочинца: он је пао као жртва међународних притисака, приложио је главу у „цијену која се мора платити“, уградио је своју мученичку судбину у „истину о Хрватској“ коју ми знамо, а остатак земаљске кугле је не признаје.

О тој „истини“ Динко је Шакић у споменутом интервју у Магазину из фебруару 1995. рекао и ово: „Данас, кад би ми се пружила прилика доћи на исту дужност, прихватио бих. Након свега што смо доживјели након маја 1945., и данас, са својих седам десетљећа, кад имам дјецу и унуке, понављам: исто бих учинио. Жао ми је сваког људског живота, али морам рећи да ми је жао што нисмо учинили све оно што нам се приписује, јер да смо то тада учинили, данас Хрватска не би имала проблема, не би тко имао писати измишљотине.“

„Измишљотине“ ће двадесет и три године касније „знанствено“ побијати Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац, уз финанцијску подршку Владе Републике Хрватске. Чланови реченога удружења притом никада нису скривали да им је намјера негирати геноцид и холокауст. Њихов лидер Стјепан Разум, католички свећеник запослен у Хрватском државном архиву, на свом је Фацебоок-профилу прошле године у неколико наврата објавио чак и прилоге у којима се рехабилитише политика Адолфа Хитлера и тврди да у Аушвицу нису постојале плинске коморе, те их употпунио статусом: „Не ради се о подметању само Хрватима у Јасеновцу, већ се то исто ради и Ниемцима с Аушвицом.“

Министра бранитеља Тому Медведа то није спријечило да одобри издашну буџетску донацију. Наизглед бизаран елемент ове приче садржан је у чињеници да премијер Андреј Пленковић папагајском упорношћу понавља како је његова влада – док јавним новцем стимулише најцрњи ревизионизам – свим срцем предана тековинама антифашизма, које су нам важне и свете колико и нашим европским узорима.

Да се „Нијемцима“ догодио сличан скандал, међутим, летјеле би владарске главе. У Хрватској, пак, ради се тек о задњем у низу случајева, о још једноме материјалном трагу фашистичкога садржаја службенога хрватског антифашизма. Бизарност је утолико привидна, видљива само из вањске перспективе, одакле се у другачијем свјетлу сагледавају аспекти хрватскога циничног поретка. За актере, она је само срце владајуће политике, јер све вријеме се и ради о сировим тактичким маневрима преко којих ћемо необуздано величати усташе и квислиншку НДХ, а у исто вријеме сматрати како нитко нема право називати нас фашистима.

Док год је ХДЗ на власти тај неспоразум ће остати активан – будући да представља идеолошки темељ те странке – но не би било лоше да се у продуктивни хаос уведе барем мало симболичкога реда. Па кад већ имамо споменик ратној јединици која носи име по усташком кољачу Рафаелу Бобану, или када хрватска држава финанцира рад организације која би се требала звати Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац „Динко Шакић“, било би прикладно да се и генерални спонзор назива поглавником Владе Републике Хрватске.

Након више од четврт вијека „државности“, наиме, модус операнди такве политике постао је дозлабога излизан: министар бранитеља мијеси и моделира густа говна, а премијер припрема чоколадну глазуру, заслађену амбалажу испод које ће се сљедбеници шефа концлогора бавити „знанственим радом“ како би оправдали дјела свог идола.

С Динком Шакићем, узгред буди речено, разговарао сам почетком маја 1990. на Блајбуршком пољу. У новинарски казетофон рекао ми је да се „поноси својим именом“, да су његова ратна дјела „била у складу с интересима Хрватске“ и његовим „кршћанским назорима“, да су усташе „само вршили своју хрватску дужност“, да је он вољан вратити се у домовину „тек када се она обнови у границама какве је имала 10. априла 1941.“, те би у том случају био спреман чак и на суживот с комунистима, „јер су они много мање опасни у парламенту него у шуми“.

Данас, у неком сепареу пакла с погледом на прилике у Хрватској, Шакић по свему судећи мирно спава. Комунисти, на жалост, нису у шуми, али је Медвед на власти.

Аутор: Виктор Иванчић

Извор: Pescanik.net

Везане вијести:

Нису убијани Срби и православци, већ комунисти и Хрвати?!

Загреб дао подршку десним ревизионистима да говоре своју „истину“ о Јасеновцу

Утјецајни јеврејски портал: „Хрватска безочно скрива своје …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top