Podsećanje na krvavi ustaški zločin u banijskom selu Komogovini, 26. januara 1942. godine

Piše: Miloš Kordić

Dvadeset i šestog januara godišnjica je strašnog hrvatskog ustaškog zločina, 1942. godine, u srpskom selu Komogovini, na Baniji, u Hrvatskoj.

Tog su dana ustaški zlikovci iz Petrinje, po visokom snegu, ljutoj zimi, upali u selo, sa severa, iz pravca sela Jošavice (u petrinjskoj opštini, takođe nastanjenoj Srbima), i pobili 118 žitelja Komogovine i okolnih sela.

Dva-tri dana ranije ustaše su pljačkale i palile kuće i ubijale sve što se kretalo po Jošavici i drugim srpskim selima koja su im pre Jošavice bila na putu ka Komogovini, cilju njihovog krvoločnog pohoda.

Komogovina je bila jedno od najpoznatijih ustaničkih sela na Baniji. Selo se u istorijskim knjigama prvi put beleži 1334. godine, kao katolička župa. Godine 1482. pominje se u darovnici mađarskog kralja Matije Korvina srpskom despotu Đurđu Brankoviću, čiji je posed bila neko vreme. Naseljavanjem Srba, krajem 17. veka (po “službenoj istoriji”, a po nekim dokumentima Srbi su Komogovinu i pojedine krajeve Banije naseljavali i u ranijim vremenima), tu je podignuta pravoslavna crkva. U selu je do 1777. godine postojao manastir, sa čuvenom ikonopisnom školom, koji je te godine zapaljen naredbom carice Marije Terezije, a kaluđeri raseljeni po manastirima na području Austrougarske monarhije. Manastir i sva manastirska stanja zapaljeni su zbog toga što su on i selo Komogovina bili centar buna protiv austrougarske i hrvatske tiranije. A najčuvenija je bila Kijukova buna, 1751. godine.

Dan pre krvoločnih ustaških zverstava u Komogovini, partizani su pokušali da spreče ustašama prodor u selo. Ali su se pred mnogobrojnijom i mnogo bolje naoružanom njihovom jedinicom morali povući ka gori Šamarici, na južnoj strani sela. Sa njima je otišla i većina meštana i izbeglica koji su se sklonili u Komogovinu. A onda su se ujutro, 26. januara, zbog jake zime, bez prave odeće i obuće, bez hrane, žene, stariji i deca vratili u selo. Uvereni da su ustaše napustile Jošavicu i da neće krenuti u Komogovinu.

Bila je to strašna greška: partizani su se povukli duboko u Šamaricu (i to je pitanje na koje nikad niko nije odgovorio: zbog čega?), a ustaše su se, posle noći provedene u Jošavici, spustile ujutro u Komogovinu. U selo su i sa istočne strane u pomoć petrinjskim ustašama pristigle ustaše iz Kostajnice i žandari iz Mečenčana.

Krvavi ustaški pir trajao je tog dana veoma dugo – ubijeno je 118 stanovnika: 64 iz Komogovine, a ostali su iz okolnih sela; najviše ih je bilo iz Jošavice. Među žrtvama je 21 dete mlađe od 15 godina: Vida Mirosavljević bila je stara svega nekoliko meseci, a ni pune dve godine nisu imali Vida Dabić, Milutin Dabić, Slavka Jasić i Milan Mirosavljević. Ubijeno je 38 žena. Starijih od šezdeset godina bilo je desetoro. Joka Trninić (Petrova) imala je 98 godina. Stana Trninić ubijena je sa četvoro dece, Milja Dabić, Danica Jasić i Marija Mirosavljević ubijene su sa troje dece, a Julika Dabić je ubijena sa dvoje dece.

Selo je tog dana do temelja spaljeno. Izgorela je 121 kuća, koliko ih je tada bilo u selu, sa svim štalama i ostalim gospodarskim zgradama i zgradicama.

Evo i dva istrgnuta sećanja dvojice tadašnjih dečaka na taj krvavi dan u Komogovini, zabeležena u monografiji “Komogovina 1334.-1976.”, objavljenoj 1977. godine:

Petar Mirosavljević, Pepo: “… Odjednom ispred kuće puče puška. Mati nam reče da se zavučemo pod krevet. Ona je ostala da sjedi kraj peći sa najmlađom sestrom Vidom (to je ono dete od nekoliko meseci – napomena M. K.).

Najprije je jedan ustaša razbio staklo na prozoru, a onda su u kuću ušla dvojica ustaša. Upitali su majku da li u kući ima ljudi. Ona im je odgovorila da nema nikoga, a da joj je muž u Njemačkoj. Dok im je to govorila, jedan ustaša je pucao u nju. Vidio sam kako je pala sa stolice zajedno sa sestrom Vidom. Starija sestra počela je jecati, dok je mlađa zaspala od straha pod krevetom. Ustaše su izašle iz kuće i uputile se prema štali. Nedugo iza toga nju su zapalili. Malo sam pričekao i onda sam iznio sestre ispod kreveta. Izašao sam iz kuće i primijetio da je i ona zapaljena. Uputio sam se preko vode prema šumi. Vidio sam svuda mnogo leševa. Selo je gorjelo…”

Ljuban Dabić, Uglješa: “… Sjećam se da nas je bilo u jednoj sobi 23. Iznenada su ustaše upale u kuću i počele vršiti pretres. Mog oca su prvog zgrabili i izvukli napolje. Vani se čuo pucanj. Malo zatim čuo se rafal. Kroz prozor sam primijetio da otac leži na snijegu. Ponovo je isti ustaša ušao u kuću sa bajonetom na pušci. Počeo nam je psovati majku srpsku, hvatati jednog po jednog i gurati iz kuće. Na vratima su stajala još dvojica ustaša sa noževima u rukama. Kako je koji od ljudi ili žena bio izguran iz kuće, dvojica koljača su boli žrtvu, a onda je bacali sa praga. Došao je red i na mene. Sam sam skočio sa praga na zemlju tako da me nisu uboli nožem, a rafal koji je bio upućen meni samo me pogodio u prst na ruci. Kada je masakr bio gotov, ponovo su za svaki slučaj po toj gomili ljudi pustili jedan rafal. Tada me još jedan metak pogodio u nogu… Ušao sam i u drugoj prostoriji ugledao samo leševe. Svuda okolo samo krv. U drugoj sobi sam također ugledao mnogo dječjih leševa…”

Manastir u Komogovini

Nikad niko posle Drugog svetskog rata nije odgovarao za taj i za bezbrojne druge zločine počinjene širom Banije. Kao što ni za “Oluju” niko nije odgovarao. A u njoj je i Komogovina gotovo nestala. Pa Komogovljani danas žive na Islandu, u Norveškoj, Švedskoj, Kanadi, Rusiji, Australiji, Sjedinjenim Američkim Državama… i po mnogim mestima Srbije, Bosne i Hercegovine…

Sveti januarski pravoslavni dani bili su omiljeni hrvatskim ustaškim zlikovcima za bezbrojne najstrašnije zločinačke orgije nad Srbima na svim prostorima njihove Nezavisne Države Hrvatske. Komogovljani su te, 1942. godine stradali i u Petrinji. Naime, u jesen 1941. u Petrinju su iz sela odvedena 33 muškarca i jedna žena. I tamo su na Božić, 7. januara, svi pobijeni. Pa tu su i 27 muškaraca (dvojica starijih od 60 i jedan u 16. godini) koji su odvedeni u Hrvatski ustaški logor u Jasenovcu, gde su pobijeni, pa tu su…

Pre početka Drugog svetskog rata Komogovina je imala 121 domaćinstvo i 612 stanovnika. U ratu je živote izgubilo i nestalo 225 meštana, među kojima su 73 žene i 61 stanovnik mlađi od 20 godina. Godine 1991. selo je imalo 334 stanovnika i oko 80 domaćinstava.

I još samo nešto: u Osijeku je 1991. godine svirepo ubijen prvi komogovljanski lekar – doktor Milutin Kutlić. Divan čovek, specijalista, ugledan građanin Osijeka, u kome je živeo i radio.

A upravo ovih dana (dan posle proglašenja pobednika na predsedničkim izborima u Hrvatskoj) daljeg izdržavanja kazne za stravične zločine nad nevinim Srbima u Osijeku oslobođen je Branimir Glavaš, glavni organizator tih zločina. U stvari, da li je on pušten, oslobođen, da li mu je poništena presuda, da li će ga organi BiH, gde je izdržavao kaznu, izručiti Hrvatskoj, da li će se održati novo suđenje, to niko ne zna. A Hrvati Tuđmanovog generala Glavaša, koji je čin valjda i dobio za počinjene zločine nad Srbima, slave kao heroja. Kao što slave i mnoge druge koji su počinili zločine nad Srbima a nikad nisu izvedeni pred lice pravde. Za međunarodno i hrvatsko pravosuđe zločina nad Srbima u poslednjem građanskom ratu, sudeći po broju pokrenutih postupaka, broju kažnjenih i zbiru godina na koliko su kažnjeni, kao da nije ni bilo. Za razliku od zločina nad Hrvatima i muslimanima (Bošnjacima) koje su u tom ratu počinili Srbi i za koje su drastično kažnjavani: i u Holandiji, i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, i u Srbiji… Naravno da je sve zločine trebalo i trebalo bi istražiti, zločince kazniti, bez obzira čiji bili. Da, trebalo je i trebalo bi. Ali…

Krvavi predsvetosavski dan u Komogovini, 1942. godine, pamti još nekoliko u tom pokolju preživelih meštana. I ovaj predsvetosavski tekst o tom zločinu samo je podsećanje… Ali pitanje je: kome? I dokad samo podsećanje? I koliko takvih podsećanja…

Izvor: Intermagazin.rs

Vezane vijesti:

Pusta zemlja Banija – Jadovno 1941.

O zločinima nad Srbima iz sela Strmen, Crkveni Bok i …

Zločin (ni)je zaboravljen – Jadovno 1941.