Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Подно Велебита Медак одолијева!

Датум објаве: уторак, јануар 16, 2018
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+

Од некада живописног села подно Велебита данас – тек трагови. На жалост, и Медак дијели исту судбину као и већина личких насеља. Становника је све мање из године у годину, збори мјештанин Божидар Травица присјећајући се како се овдје живјело некад.

Манастир Светог Јована Крститеља
Манастир Светог Јована Крститеља

„Некада се живјело добро и лијепо. И данас се живи добро и лијепо, само нема људи.  Ту смо и живимо. Прије се живјело боље јер смо се имали с ким играти и свађати, расти и одрастати. А данас, данас нема ко расти и одрастати. Младих нема, а ми овако младићи од шездесет и седамдесет, одржавамо живот и одржавамо Медак. И одржаћемо га.“

Овдје  дјетињства није било, понавља чика Божо. Љети се радило да се помогне оцу и мајци, а зиме су биле дуге и хладне.

„Сњегови су некада били велики зато што сам ја био мали, а сада су сњегови мањи зато што сам ја нарастао па сам ја сада велики“, збори кроз смијех Божидар Травица.

На питање може ли се са пензијом саставити некако крај с крајем, одговара нам: „Може и без пензије, ово је Лика, мој ти брате. Само дођи и ради, не треба ти каква пензија.  Мој отац је нас седморо одхранио без пензије, не треба ти никакав новац само дођи у Медак и ради“, каже Божидар Травица.

Медак тренутно нема будућност каже Божидар. Али захваљујући томе што су почели са фармама, Медак лагано оживљава.

За временима старим жали и Душан Маодуш. Дјетињство, каже,  као да је јуче било. Он није баш оптимиста. „Тешко да ће се нешто промијенити, а главни разлог је што се млади слабо враћају у родни Медак“, вели Душан. 

Постоји народна изрека „Лика сав свијет насели, а себе не расели“ кажу мјештани. Али она овдје не важи. У насељу Медак, деведесет прве  је било преко пет стотина, а данас тек нешто више од педесетак становника, збори предсједник мјесног одбора Мирко Загорац присјећајући се тих старих добрих времена, видно потресен. И жалећи за њима.

„Некада се овдје лијепо живјело. Била је слога и било је народа. Пуно се радило, то јесте тачно, шкрта је земља, али се живјело лијепо.“

Свака животна прича је прича за себе. Тако и Миркова. У Медак се вратио из избјеглиштва чим су се за то стекли услови.  Данас, овдје подно Велебита, Мирко, у кући,  живи сам.

„Живим сам. Жена ми је преминула док смо били у избјеглиштву у Србији. Дјеца су ми остала тамо. Син ми води КУД Крајина. Ја нисам могао остати тамо. Ту сам вратио сам се прије 15 година. Борим се кроз тај Мјесни одбор за бољи живот мјештана. Испословао сам уз тешку муку, помоћ онима која је она била неопходна.  Ја имам мировину. 1400 куна. Некако се преживљава.“

Села Медачког џепа, постала су нажалост, позната у цијелом свијету, због злочина над српским становништвом, које је Хрватска војска починила овдје  у септембру 1993.  Мирко нам рече каква је данас сарадња са представницима власти Републике Хрватске.

„Медак је прије рата био чисто српско мјесто. Међутим пошто се млађи не враћају, а старији изумиру, он ће врло брзо бити хрватски. Сарадња са Хрватима овдје је доста добра. И они су страдали, и они изумиру. Овдје нико нема перспективу“, каже Мирко.

Нису задовољни мјештани ни политичким представницима Срба. Нису кажу урадили довољно да  народу  живот овдје буде бољи.  Стога их окупља, само црква.  У насељу Медак,  пркосно и поносно стоји  Манастир Усјековања главе Светог Јована Крститеља.  Саграђен је 1884. Године.  Прије њега овдје се налазио храм који се изграђен за вријеме митрополита Атанасија Љубојевића. Испред манастира, дочекао нас  је јереј Драган Михајловић, парох Госпићко-Смиљански, подсјећајући да је одлуком Епархијског Управног одбора овај храм претворен у Манастир.

„У Манастиру нема монаха, а њиме управља Епископ Горњекарловачки Герасим.  Поред храма налазе се остаци парохијског дома, у којем је живио монах Георгије“ каже јереј Драган

Напомиње јереј Драган да је у тридесетак села на овом простору некада живјело неколико хиљада становника, данас тек 160. Тек седам цркава је у функцији. У сједишту парохије, у граду Госпићу – нема цркве. До скора је на њеном мјесту био – паркинг. У близини су Смиљане, и Храм Светих апостола Петра и Павла гдје је својевремено службовао прота Милутин Тесла, а и село Радуч, у којем је Милутин и рођен.

„Поносан сам што служим у парохији у којој је својевремено службовао прота Милутин Тесла“, закључује јереј Драган Михајловић.

Након свега што се овдје издешавало за вријеме другог свјетског рата и током рата деведесетих, тешко да овај крај има перспективу, рекоше нам, прије него што настависмо даље – мјештани. Данас,  се, кажу нам, окупе тек једном у години. Седмог јула. Тада дођу са свих страна, обиђу углавном празне и полупразне домове  и присјете се родног Велебита. Срцем, душом и путоказима вођени.

(Елта ТВ)

Извор: Глас Српске

Везане вијести:

Слaвнo Дивoсeлo спaлo нa чeтвeрo стaнoвникa

Марио Јегдић: Велебитске јаме између заборава и сећања …

Угашен огањ културе након 200 година

Покољ у селу Медак 5. новембра 1944.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top