Podivljalo neoustaštvo niko ne skriva

U  pripremi za  razaranje  tadašnjeg Varšavskog ugovora, katolički  su  propagandisti osmislili kampanju „izjednačavanja“ totalitarnih  režima  fašizma i komunizma u Evropi, pravdajući  je „demokratskom potrebom suočavanja sa mračnom prošlošću“.

Iza ovako zvučnog naslova, podmuklo se krila planirana rehabilitacija nacizma i fašizma, jer su mnoge evropske zemlje četrdesetih godina prošlog veka aktivno učestvovale u tadanjim „nestašlucima“, a posle dokazanih istina na Nirnberškom procesu, morale su da se vešto pokriju ušima.

Hrvatski katolički fratri u Narvalu (Kanada), u toj  su ideji, videli mogućnost da nadgrade već početnu bravarovu postavku o „izjednačavanju“ ustaša i četnika, koji su počinili zločine nad našim „narodima i narodnostima“ .

Brojni naručeni „borci za istinu“ raspisaše se o „četničko-partizanskim zločinima“ u hrvatskim emigrantskim listovima i časopisima, a poče i „spontano“ okupljanje u Blajburgu.

Istovremeno, u tadašnjoj Hrvatskoj poče se nametati polemika o broju ubijenih Srba u Jasenovcu sa radnom tezom o „komunističkom preterivanju“, jer se tako smišljeno poništava rad državne komisije o žrtvama genocida, i relativizuje već utvrđeni broj žrtava.

Posle završetka Drugog svetskog rata, hrvatski komunisti su planski naturili definiciju „žrtve fašističkog terora“ ali ih nisu nazvali žrtve hrvatskog fašističkog terora, što zapravo jesu bili na prostorima tadašnje NDH, gde je i stradala većina Srba, Židova i Roma iz okupirane  Jugoslavije, tokom četvorogodišnjeg rata.

Čim se u Hrvatskoj 1990.godine završiše višestranački izbori i vlast preuze HDZ, počeše brojne „pretrage“ jama u koje su navodno partizani „bacali nedužne hrvatske mladiće“, koji su sasvim slučajno nosili fašističku uniformu, mnogi i bili dokazani zločinci i koljači, koje je narodni sud osudio na kaznu smrti.

Tako je stvorena atmosfera, da su Srbi koji su činili većinu partizansku u Hrvatskoj, bili razularena banda koja je ubijala bez suđenja, bez dokazivanja krivice, te se zapravo ni broj tako ubijenih ne zna, što je sada obaveza „odgovorne demokratske vlasti“, da najzad utvrdi!

Tako još i pre oružanog sukoba, počinje satanizacija Srba u Hrvatskoj i BiH, a nosioci ove kampanje su katolički listovi, stranačka glasila, i razne tematske tribine na kojima  obavezno učestvuju ustaše-povratnici iz emigracije, koji pričaju kako su preživeli „komunističke  zločine“, pritom  uvek  naglašavajući  da su  Srbi većinski bili  egzekutori, nad „nevinim hrvatskim dečkima“.

Koristeći moćnu izdavačku mašineriju Vatikana, ove su kampanje našle mesto u brojnim publikacijama, te se vrlo ubrzano proširila priča o „genocidnim Srbima“, sve  u procesu  praćenja tromog i neadekvatnog odgovora tadašnje savezne države, planski razorene zakonima koji sprečavaju borbu sa separatistima, koji pritom imaju otvorenu podršku zapadnih tajnih službi, Vatikana i NATO pakta, za svoju neskrivenu razarajuću rabotu.

Uzalud su mediji u Srbiji pisali o povampirenom ustaštvu, kad su dopisnici „demokratskih međunarodnih agencija“ prenosili plasirane priče o „zločinima komunističkog jednoumlja“, koji su postali tema tek  posle „demokratizacije Hrvatske“, koju sada sprečavaju mračne sile „velikosrpske hegemonije“ koju svakako treba srušiti, i razoriti najpre SPC, kao gnezdo srpskog nacionalizma.

Majstori propagande, na ovoj podlozi, izvlačili su  iz zaborava već „dokazane srpske krivice“, te ponovo poče Evropom da luta Gavrilov srpski metak, pozivajući na reviziju.

Ali, niko od tih „nezavisnih istraživača“ ni posle jednog veka  da odgovori na pitanje, gde je pištolj „BROWNING“  iz kog je pucano a poslat je u Beč posle suđenja, u kojoj je to Bečkoj prodavnici kupljen i ko ga je zapravo platio, a ko li ga je do Beograda doneo?

Tu zagonetku, ko zmija noge kriju u Beču, ali uvek ističu da je taj „srpski terorista“ pucao u nedužnu suprugu, čak su izmislili i nedokazanu trudnoću, koje nema u obdukcionom zapisniku.

Hrvatski „antifašisti“, obrušiše se kao lavina na „srpske četnike“, nazivajući tako i pripadnike tada jedine legitimne oružane sile u zajedničkoj državi koja se brani od oružane secesije, a razne opozicione  stranke u Srbiji (ne slučajno!) počeše da stvaraju stranačke vojske koje su koristile već etablirani model oblačenja statista za filmove Veljka Bulajića, obožavanog zagrebačkog montenegrina, istaknutog borca protiv „velikosrpske hegemonije“, koji je animirao svoje filmske prijatelje  širom sveta, te  tako poče i filmski progon Srba, koji traje i danas.

Kad izbi građanski rat u BiH, ne srpskom krivicom, ovu filmsku kampanju antisrpstva preuzeće svetski čuvena Vanesa Redgrejv, promonterka dragog Rade Šerbedžije, koji će se proslaviti u holivudskim  filmovima sa izrazito antiruskim  i  antrisrpskim  sadržajem.

Sva suđenja Srbima u Haagu, imaju obaveznu premisu da su pripadnici srpske vojske bili razularena banda sklona svakom nasilju, a ne nikako ustrojena vojska, koja izvršava naređenja pretpostavljenih.

Na žalost sudija, ovu premisu ruše brojni izveštaji  raznih  vojski iz  sastava UNPROFORa, gde se detaljno opisuje srpska vojska kao disciplinovana formacija, koja poštuje zakone i običaje rata, koji ona nije ni počela, ali se brani od dokazanih zločinaca.

Kampanja pokrenuta pre četvrt veka, sada već ima čvrste temelje u školskim udžbenicima za „dogovornu istoriju“, naravno na izrazito srpsku štetu, jer su u međuvremenu „izvršili zločin“ i nad „nedužnim Šiptarima“, te je „demokratski NATO“ morao da spreči novi „srpski genocid“, pritom razarajući infrastrukturu zemlje Srbije i ubijajući civile (kolateralna šteta, kažu cinično europski „demokrati“!).

Od petooktobarske „demokratizacije“ vlasti, kada počinje proces nasilnog preumljivanja Srba i rastakanja ostatka Srbije, „EU antifašisti“  obavezan su dodatak  svakom serviranom briselskom jelu, koje obavezno presedne Srbima, jer teško padne na njihov četnički želudac, a još kad su kuvari dragi hrvatski europejci, koji dobro znaju šta i kako začiniti, da se Srbi dobrano pomuče da sažvaču, a tek da progutaju.

Sve je to nekako i klapalo, dok ne odlučiše da nateraju Srbe na gutanje tableta za antirusku reakciju, koje je propisala draga EU na  zahtev  sekte „hilaristi“, tamo daleko preko bare.

Ali, ni draga  mutti Anagela, ni mlađahna Mogerini, ni mili Jens, ni obožavani Kurtz, baš niko ne mogaše naterati te nerazumne Srbe, na to nacionalno samoubistvo!

Naravno, „EU antifašisti“ jednodušno podržaše hitnu dijagnozu eksperata, „hrvatskih antifašista“, da je za sve kriva ta „mračna SPC“, koja je u bratskoj ljubavi sa još „mračnijom RPC“, a one već vekovima odbijaju dogmu rimskog pape da je „nepogrešiv“.

Brojni primeri podivljalog neoustaštva koje se ni ne skriva, ne izazivaju očekivanu osudu „EU antifašizma“, uprkos brojnih kalimero-apela „faktora stabilnosti u regionu i šire“.

Stoga ne čudi, da  upravo sada toliko tekstova o „srpskom fašizmu koji je povampiren“,  kruži u regionu, da se „osveste zabludeli“ i ponovo prihvate činjenicu kao i pre četvrt veka , da je zadaća „europskih atifašista“ da podrže svaki  vid  borbe sa nosiocima „velikosrpskog fašizma“,  koji preti multikulturalnom i multikonfesionalnom Balkanu na putu u EU, koji  bi  bio ovozemaljski  raj, samo da nije tih Srba i braće im Rusa.

Ipak, osvešćeni birači u Americi, najzad  su upalili  svetlo  u tunelu „europskog antifašizma“,  šaljući  tako  „hilariste“  na  zasluženo mesto.

Srbi imaju poslovicu – „ Konj koji crkava, najžešće se rita“!-, stoga im valja sada preživeti to ritanje „hilarista“ u raspadajućoj EU, i  batrganje  domaćih  sledbenika!

Autor: Vladimir Frolov

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Stepinac može da posvađa Vatikan i Rusku pravoslavnu crkvu

Tajna dokumenta: Stepinac i komandant Jasenovca obmanuli svet

Stepinac bez oreola zbog 1941. godine | Jadovno 1941.

Nacional: Velika prevara Crkve u Hrvatskoj, Stepinac nije …

Stepinac planirao pokatoličavanje Srbije | Jadovno 1941.

SPC spremila dokaze da je Stepinac podržavao genocid …