Pobeda i pobednici

Srpski narod svakog maja, od daleke `45. godine prošlog veka sumira svoje žrtve, za pobedu nad nacizmom i fašizmom u svetu.

Promene vladajućih ideologija i partija, donosile su i promene pojavnih oblika prigodne proslave, ali ne i opravdanog zahteva srpskog naroda za istinom, bez politikantsva i kalkulacije za trenutnu vlast.

Sve do inscenirane svađe sa prvom zemljom socijalizma, posle pobede, ukazivalo se na stvarnu presudnu ulogu Crvene armije u slamanju združenih fašista Evrope, jer su njihove oružane formacije bilo redovne, bilo dobrovoljačke, od samog početka bile jedinstvene, u agresiji na Sovjetski savez.

Zbog mesta i uloge novonastalih zemalja „narodne demokratije“, u momentu kada su ostrvski pokvarenjaci svesno spustili „gvozdenu zavesu“ nije se više kazivalo, da je čehoslovačka vojna industrija, tih tridesetih godina prošlog veka najrazvijenija u Evropi, nakon Minhenskog sporazuma bitno ojačala materijalnu bazu buduće nemačke armade, jer su Škodini tenkovi uz Renoove, koji će stići posle Guderijanove kratke šetnje do Denkerka, činili skoro polovinu nemačkih panzerdivizion tog juna `41.godine,a fabrike bile popunjene inženjerima i visoko kvalifikovanim radnicima.

I danas, uporno lažu evropski istoričari o jakom pokretu otpora u okupiranim zemljama, ali u nijednom nemačkom dokumentu nije zabeležen štrajk ili sabotaža u fabrikama naoružanja, a radile su punim kapacitetom za Istočni front, jer drugog i nije bilo, do juna `44.godine!

Tek posle sloma nacista pod Staljingradom i početka sovjetskog nezadrživog pohoda na Berlin, zabrinuti Vatikan aktivirao je sve svoje resurse, da se pokrene akcija slabljenja buduće pobede Sovjetske armije!

Uplašili su se, da će odlučni Žukov stići do Atlantika, dok razni evropski borci protiv fašizma pijuckaju pićence i razglabaju o uspešnoj strategiji.

Jedino je Šarl De Gol, otvoreno podržao Sovjete i poslao simboličnu pomoć u vidu eskadrile francuskih pilota, koji će po svom izboru leteti na sovjetskim mašinama, iako su im u Moskvi ponudili bilo koju savezničku. Čerčil je oštro osudio ovaj gest, ali Šarl je bio državnik, čitao je pijanduru ko bukvar te je gledao dalekovido, želeći ravnopravan status Francuske u koaliciji velike četvorke.

Jedini narodi kojima Vatikan u Evropi nije uplivisao u organizovanje pokreta otpora nemačkim i talijanskim okupatorima, bili su pravoslavni Grci i Srbi!

Bili su i jedini evropski narodi, kojima je britanski ratni savet uporno nametao aktivnu borbu protiv okupatora do poslednjeg borca, pritom nemareći za njihove nacionalne interese, kako bi se sačuvalo britanske vojnike!

I Grci i Srbi imali su dva pokreta otpora, rojalistički koji je sledio uputstva vlade iz Londona, članice antifašističke koalicije sa vojnim rukovodstvom pokreta otpora u samoj okupiranoj zemlji, te komunističkog pokreta otpora koji teži promeni sistema, koristeći pritom samu antifašističku borbu kao sredstvo za osvajanje vlasti!

Zato će britanski pokvarenjaci pomagati i jedne i druge, ali promenjivim intenzitetom, vidno saobraženim kako se odvijala ratna sreća združenih fašista na Istočnom frontu.

Posle kapitulacije Italije, ceneći da će izrazito podržavanje bravara Broza ojačati njihovu posleratnu poziciju, uz Vatikan podržali su NOP u Jugoslaviji, da unapred oslabe budući uticaj Sovjeta.

U Grčkoj su sa istim ciljem, podržali svim snagama rojaliste protiv komunista, pritom ne prezajući od izazivanja građanskog rata, da oslabe eventualni uticaj Sovjeta.

Zapravo su branili svoj toliko željeni povlašteni položaj u Mediteranu, kao „svojoj bari“.

Tek kad su se pobedničke sovjetske trupe približile Varšavi, aktivirali su rojalistički pokret otpora za ustanak, koji nisu ni planirali da logistički podrže, ali jesu da generišu novi talas već poslovične poljske mržnje naspram pravoslavnih Rusa (naravno oslobodilaca).

Požurivali su uključivanje američkih trupa u otvaranje drugog fronta, jer sami nisu imali ni snage ni volje da se radikalno obračunaju sa nemačkim nacizmom, kog su aktivno podržavali tridesetih godina, čak i u španskom građanskom ratu kada je fašizam pokazao svoje pravo lice u obračunu sa narodom, koji je izabrao demokratske promene. Svesno su potom žrtvovali svoju odanu saveznicu Čehoslovačku, da nahrane nacističku zver na samom početku potencijalnog sukoba, računajući da će potom odmah krenuti u osvajanje istočnog „lebensrauma“, kako bi oni na kraju trijumfovali (Sibir, sanak pusti!).

Zbog sklopljenog pakta sa Nemačkom, zlonamerno su potstrekli srpski bes u Beogradu, znajući da će to izazvati reakciju koja njima pogoduje, ne mareći za ukupne posledice toga čina.

Najbolja slika britanske egoistične politike, ilustrovana je u besedi Čerčila kada je osnovana SOE (Uprava za specijalne operacije u okupiranoj Evropi), koja lakonski glasi — „Zapalite Evropu“!

Ne čudi stoga, da su britanski istoričari danas najagilniji revizori „istine o Drugom svetskom ratu“, uz poslovično maštovite sineaste iz Holivuda koji slikom dočaravaju „napore američkih oslobodilaca“, kao jedinih koji su doneli željenu slobodu okupiranoj Evropi.

Pritom se nemački vojnici uvek prikazuju kao „dobri“ humani Wermacht i brutalni SS, ali filmski zapisi samih Nemaca-službenih snimatelja, opovrgavaju ovu zlonamernu laž.

Zarobljeni materijal govori sam za sebe, te nikako ne mogu da tvrde da je to vešta propaganda Sovjeta, uprkos napora naručenih istraživača, uvek iz malih kolaborantskih naroda, koji su bili aktivni izvođači ranih radova na Istočnom frontu.

Da se ikako potisne sećanje na zlo nacizma i fašizma, združena Evropa rado je Dan Pobede preimenovala u dan Evrope, pritom ni ne pominjući presudnu ulogu Crvene armije, koju uporno prikazuju kao „azijatsku hordu u pohodu na kršćanstvo“, koji je bio gori i od samog Atilinog!

Naročito im smeta negovanje sećanja na herojsko delo oslobodilaca nazvano Besmrtni puk, jer većina zemalja današnje EU može samo da gaji kult predaka, učesnika u redovima nacističko – fašističkih agresora na tadašnji Sovjetski savez!

Jedino Srbi i Grci nisu imali organizovane formacije u redovima te združene evropske armade na Istočnom frontu, ni redovne ni dobrovoljačke, te se i po tome razlikuju!

Samo su u Grčkoj i Srbiji, za ubijenog ili ranjenog nemačkog vojnika, streljali po nekoliko desetina nevinih talaca ili civila nahvatanih u racijama, kao ribe u mrežu!

Članstvo u EU danas, nije razlog da se lažno previđa značaj Dana Pobede, jer je to temelj današnjeg slobodnog sveta, naročito od kada je zaustavljeno natoovsko zloupotrebljavanje OUN za „demokratizaciju nerazumnih“, što je širom sveta rezultiralo milionima mrtvih, ranjenih i proteranih sa svoje zemlje!

Među prvima, nad Srbima su vežbali ovaj model kao ogledni i pokazni, ali bi sada da ga Srbi naprasno zaborave, i umesto Dana Pobede slave dan Evrope, i to one, čiji su vojnici u sastavu NATO učestvovali u zločinačkoj operaciji „Milosrdni anđeo“, koju OUN i nije odobrila, ali jeste samovoljna američka administracija! Pobednici pišu istoriju, političari uporno kazuju, ali to ne znači da pobednici smeju i laži da proglase „istinom“!

Autor: Vladimir Frolov

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

„Besmrtni puk“: Dođite u podne ispred Groblja oslobodilaca Beograda

Sutra obilježavanje Dana pobjede nad fašizmom

Sutra u šetnji „Besmrtni puk“