Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Писмо са Косова: Миличине сузе

Датум објаве: среда, јун 13, 2018
Објављено у Косово
Величина слова: A- A+

Затворени по селима, без слободе и основних права, ми не можемо ништа сами да урадимо, и нема никога да нам пружи руку

Када сам питала мештане Старог Грацка шта се овог пута догодило на спортском терену – знам да су провокације и шиканирања свакодневни – прво што су ми рекли јесте да их још увек прогони врисак и плач мале Милице Матовић. Њеног старијег брата Петра су Албанци прво ударили лоптом, а потом простачки вређали њену мајку и све остале Српкиње које су извеле децу да се играју. Њен брат је и малени Андреј, беба од шест месеци, који се гушио од сузавца. Старограђани причају да је у тренутку када је Албанац ударио њеног оца Милутина, и када су га полицајци одводили у полицијско возило, њен плач прерастао у нарицње одрасле особе. Непрестано је понављала: “Пустите мог тату“. Миличин плач их је највише потресао и, док се помоћ пружала њеном стрицу, мајци и брату, нико није могао да је смири. Кажу да све могу да претрпе, али плач и вриштање мале деце, која у једном тренутку страха и немоћи престају да буду деца, све им теже пада, а у том селу јe туге било на претек. Мала Милица има непуних пет година.

„НИШТА СЕ НЕЋЕ ПРОМЕНИТИ“
Недељу дана после инцидента у Старом Грацком, група Албанаца упала је на спортско игралиште у дворишту школе у Сувом Долу код Липљана и истерала са терена децу српске националности. Вређали су их на албанском и енглеском језику, и, док су деца бежала, разбили су улазна врата на школи – толико су се осилили у српском селу. Полиција их је брзо ухапсила – деца су телефоном сликала возило са којим су дошли – али их и одмах пустила.

“Неће се ни сада ништа битније променити. Мене су тукли док сам пешачио до Липљана у школу, сада су моје дете истерали из школског дворишта. Тешко ми је да гледам сина и тај његов страх у очима, а не могу ништа да урадим да се тако нешто не понови.  У Суви До су дошли младићи из села у општини Косово Поље. То су млади људи и ту мржњу су могли само из куће да понесу, прича разочарани родитељ из овог села.

Евидентирано је на десетине напада Албанаца последњих недеља на Србе и њихову имовину. У 99 одсто случајева су то напади на Србе јужно од Ибра. Не зна им се броја колико их је до сада било, али се ни не сећам када су медији реаговали као ових дана. Навикли смо да трпимо све и свашта, али и да слушамо осуде у две, три реченице. Тако је одувек било на Косову и Метохији. Увек се из неког разлога све гурало под тепих или ишло у етар зарад неких виших интереса. Да се искрено мислило на народ који овде живи, па ваљда би нам било боље – не би 100 година трпели насиље од једних те истих.

Није нас изненадио нови зулум од стране Албанаца. Ево, последњих недељу дана је мирно, ни један инцидент није забележен јер је неко наредио паузу. Насиље иде у таласима, и ту тему смо до сада докторирали. Они сеју страх на терену, Запад намерно затвара очи и притиска званични Београд да са Приштином нормализује односе – иако је ситуација потпуно ненормална – али је Београд, око последњег таласа насиља, био гласнији него иначе. Не знамо да ли је то стварна брига за нас или се ту ваља нека виша политика. Срби јужно од Ибра највише полемишу око тога и, веровали или не, чекају ново насиље да виде како ће се тада реаговати. Можда тада буде јаснији пут где све ово води и на какав смо то компромис навалили па само то понављамо.

НАЈВЕЋИ СТРАХ
Због свега што се последњих дана пише, предлаже, нагађа и планира, а у вези је са Косовом и Метохијом, Срби који живе јужно од реке Ибар нису нимало оптимисти. Како било коме више да верујемо, јер шта год нам урадили ми изнова са сепаратистима за сто седамо и попуштамо.

Неколико дана после поменутих инцидената медији су објавили вест о састанку председника Вучића и амбасадора Чепурина. У њој се, између осталог, каже:  “Разговарали су и о ситуацији на северу Косова и Метохије и стању дијалога Београда и Приштине.

Вучић је исказао велику бригу због учесталих напада на Србе на северу Космета, указавши уједно на потребу постизања стварног компромиса, а не решења које би значило само притисак на Србију“.

Далеко од тога да је на северу Косова и Метохије ситуација добра, и није ово препуцавање кога Албанци више нападају, али Старо Грацко, Витина, Петрич, Жач, Грачаница, Милошево, Суви До, села у општинама Ново Брадо и Косовска Каменица, просто нису на северу Космета. Шта год се на састанку причало, а медији пренели како су пренели, нама, у свој овој ујдурми око Косова, једино пада на памет да ће талас по талас насиља једног дана прерасти у “косовскометохијску олују“, пред којом ће цео свет затворити очи, заједно са званичним Београдом, јер ће се она зауставити на реци Ибар.

Прича о подели Косова за нас који овде још увек живимо страшнија је од било какве ноћне море. Страх да  државни интерес Републике Србије досеже до реке Ибар за нас је гори и од батина, камена, сузавца, па и метка ако хоћете. То је оно што нас највише плаши; плаши нас пристанак на такав пораз.

На насиље Албанаца смо навикли. Са њиме су на Косову и Метохији одрасле и сада одрастају генерације, али да нас после свега на тај начин понизи и изда сопствена држава – људи, много је. Не могу вам описати колико смо ми немоћни, у сваком смислу. Затворени по селима, без слободе и без основних права, ми не можемо ништа сами да урадимо, и нема никога да нам руку да. Наша изолованост, непријатељско окружење у коме чувамо име Србије, наша удаљеност једних од других, може да буде савршен изговор да се, у таквим условима, може заштитити само север Косова.

Ко ће нас да чује? Ко ће да нам помогне? Ко да нас заштити?  Да неће можда ови што су нас окупирали и прстом не мрдају да среде стање већ 19 година? Још горе, да неће такозвана Војска Косова јер њој је пролаз само на север забрањен, док нама већ годинама утерују страх у кости. Људи, толико смо немоћни да можемо само да поручимо свима којима падне на памет да деле и цртају нове границе: Дабогда вас стигле Миличине сузе.

Аутор: ЈАЊА ГАЋЕША

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Везане вијести:

Сјећање на жртве злочина у Старом Грацком (ФОТО) | Јадовно …

Нико не тражи убице 14 српских жетелаца | Јадовно 1941.

Узнемирујући садржај: Ово су брутални злочини на којима је …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top